Prosvetina knjiga ljubavne priče

20.12.06

Tržište umetnosti favorizuje ono što se najbolje prodaje. Ta činjenica određuje i današnju sliku književnosti i to mnogo više nego što bi se to moglo reći na prvi pogled
Sa tridesetak objavljenih knjiga priča, antologija, eseja i kritika Mihajlo Pantić je danas jedan od najprisutnijih srpskih pisaca. Iduće godine napuniće pedesetu, pa je njegov izdavač, beogradska kuća "Stubovi kulture" odlučila da objavi Pantićeve sabrane priče u četiri toma, uključujući i njegovu novu pripovedačku zbirku.

Knjige Pantićevih izabranih priča već su se pojavile u nekoliko evropskih zemalja, uskoro se očekuje i njihov izlazak u Francuskoj i Bugarskoj, a u dogledno vreme i u Americi, Nemačkoj i Mađarskoj. Pantić je profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i potpredsednik Srpskog PEN-a, a nedavno je imenovan i za predsednika komisije za dodelu nacionalnih penzija istaknutim umetnicima. Mnogo tema za razgovor, za početak o domaćoj književnoj sceni.

- Dinamično i haotično. Jednostavno rečeno, srpski pisci proizvode mnogo više knjiga nego što je naše malo i vrlo siromašno kulturno tržište u stanju da absorbuje. Mala bara, mnogo krokodila. Neminovna prilično surova bitka za prestiž, panađur uzajamnog ignorisanja i omalovažavanja. U umetničkom svetu je naprosto tako. U sve to se meša i politika.

- Pisci ovde prečesto bivaju procenjivani prema njihovim političkim, a ne po umetničkim afinitetima. Tome, da se ne zavaravamo, i sami izdašno doprinose. Previše je taštine, premalo dobre volje, premalo uvažavanja različitosti. Književni izražajni standard je srazmerno visok. Knjige srpskih pisaca nisu ništa bolje ni gore od onih koje se prevode. A ono što nazivamo remek-delom ionako dolazi nepredvidljivim putem, jednom u deset godina.

Priču nazivate magičnom književnom formom. Smatrate je i najtežom?
- Da, priča je moj oblik. I mnogo više od mog književnog izbora! Sve što je za život važno, na kraju završi u priči. Odsustvo smisla uvek poslediči manjkom priče. Tamo gde nema priče, strogo uzev, nema ničega. Zato se tako grčevito držim priče, kao utopljenik za bovu.

David Albahari mi je nedavno rekao da se izdavači više raduju kad im pisac donese roman nego zbirku priča, jer su one manje komercijalne. Zašto je to pravilo?
- To sigurno nije od juče. Roman je u centru svetskih književnih interesovanja najmanje sto pedeset godina. Tome ima hiljadu razloga. Prvi od njih je da ljudi vole da čitaju velike priče i da prate sudbine junaka sa kojima se poistovećuju. Roman je svet za sebe.

- On stoji u nekakvoj korelaciji sa ovim našim svetom. Sa kratkom pričom je sasvim suprotno. Ulazak u nju je munjevit, izlazak iz nje još brži. Ona vas mora zavesti već prvom rečenicom, na što efektniji način vam došapnuti nešto što je i vama važno. Lično vama. Da je drukčije, ne biste je ni čitali.

- Valjda je u prirodi čovekove mašte da voli da se rasprostire, da izgubi regularno osećanje vremena. Roman tu svakako ima prednost. Stupanje u njega podrazumeva dugo putovanje, dok je kratka priča pre svega jaka fascinacija, brzina i jezička gustina. Zato je kratka priča bliža poeziji nego romanu. Sa godinama sve više sebe prepoznajem kao čitaoca poezije, mada sam pišem prozu, a ne stihove.

- Iz poezije dobijate esenciju, iz proze dobijate znanje. I jedno i drugo nam je važno. A to što kaže moj prijatelj Albahari, samo je konstatacija vladajućeg stanja. Tržište umetnosti favorizuje ono što se najbolje prodaje. Ta činjenica određuje današnju sliku književnosti mnogo više nego što bi se to moglo reći na prvi pogled.

- Znam za slučajeve izvanrednih pripovedača koji su se, na nagovor ili čak naredbu izdavača, preobrazili u standardno dobre romansijere. Ništa posebno, toga imate koliko i vrsta vina u svakoj bolje opremljenoj samoposluzi. Meni tako nešto ne pada na pamet, ja sam samo pisac priča, a ne večiti pripravnik za roman i ne treba mi više od toga.

Poslednjih nekoliko godina objavili ste nekoliko antologija. Jednom ste za sebe duhovito rekli da ste profesionalni antologičar.
- Možda otuda što sam kao mali želeo da budem dirigent. Šalim se, nisam nikada. Sada sebi sve češće prebacujem što sam propustio da naučim da dobro sviram neki instrument. Bože moj, ne može se sve stići. Ali, ta analogija sa dirigentom i antologičarem uopšte nije bezazlena i slučajna.

- Svaki istinski čitalac je u suštini antologičar. Svako od nas, dok čita, pravi neku selekciju za sebe, odvaja, akcentuje i na stranu ostavlja ono što je najbolje, vredno pamćenja. I kod mene je, do pre izvesnog vremena, bilo slično. A onda su se pojavili izdavači koji su saznali za tu moju pasiju. Znate, za izlazak antologije potrebno je da se ukrsti autorovo dubinsko interesovanje sa profesionalnom porudžbinom. Antologije su vrlo autorski posao.

- Tako sam ja profesionalizovao svoje čitalačke afinitite, objavio sam antologiju srpskih priča o ribolovu, pa antologiju najkraćih srpskih priča, potom dve antologije srpskih pripovedaka, jednu antologiju najlepših svetskih ljubavnih priča... najzad i trotomnu antologiju srpske pripovetke, od Vuka Karadžića do Albaharija. Nju sam smišljao ravno trideset godina. Antologija je suma nekog individualnog čitalačkog iskustva. U njoj se uspostavljaju poreci vrednosti na kojima počiva svaka kultura.

Na čemu trenutno radite?
- Na svu sreću, ja priče ne pišem svaki dan. Ne uobražavam da je prozni pisac neko ko svakog jutra trenira svoje moždane vijuge i prisiljava se da odradi svoju uobičajenu kvotu reči kao što rudar u rudokopu iskopa dve tona uglja, ili bankarski službenik dnevno obradi deset zahteva za kredit. Ne. Pisanje je za mene nešto sasvim drugo. Trenutak kristalizacije koji dolazi kad on hoće, a ne kad mu ja naredim.

- Rad na tekstu sledi tek pošto dobro umesim glinu od koje treba da sačinim ćup svoje priče. A to se čeka. Obično bude dva do tri puta na godinu, pa se tako za četiri godine nakupi knjiga priča. Mislim da sam sada u toj fazi, vidim otprilike šta će biti ta moja nova knjiga priča. Ako sve bude išlo prema mom uobičajenom ritmu, negde na jesen iduće godine mogao bih sebi reći da sam je završio.
- Videćemo. Uglavnom, govoriće o jednoj važnoj ljudskoj temi, ekstremno važnoj. Ne, nije ljubav, već nešto što je prati. Inače, stalno pišem kritičke tekstove, one koje je Isidora Sekulić nazivala "zadatkom dana"...

UMETNICI I DRŽAVNA ADMINISTRACIJA

Uredbom vlade imenovani ste za predsednika komisije za dodelu nacionalnih penzija istaknutim umetnicima. To nije lak posao. Zašto ste ga se prihvatili, znate li šta vas sve čeka?
I prijatelji me slično pitaju. Šta ti bi? Umetnici su, po definiciji, skloni stalnom upućivanju prigovora kulturnoj administraciji i institucijama. Uvećini slučajeva ti prigovori se opravdani, pogotovo ovde kod nas, gde se o kulturi zapravo nikada nije sistematično i ozbiljno razmišljalo. Ali, onda se neko, ipak, najzad setio da u ovoj zemlji postoje ljudi koji su ceo svoj život posvetili umetnosti, u tome bili vrlo uspešni, i da ih za to treba nagraditi. Hajde da vidimo šta tu možemo da učinimo. Svako ko ima trunku odgovornosti za sopstvenu profesiju ne bi trebalo da odbije takav poziv. Mene su pozvali, i prihvatio sam. Najlakše je gunđati i stavljati glupe ili pametne primedbe, naročito u tako osetljivom, složenom i odgovornom poslu. Mnogo teže je postaviti se konstruktivno i odgovorno. Evo prilike da se umetnici i državna administracija dogovore oko jednog izuzetno važnog pitanja. Jer, države koje o tome ne vode računa zapravo rade protiv sebe. Moram da kažem da je imenovana komisija vrlo kompetentna, i da joj je, da bi uspešno radila, u ovom trenutku potrebna pomoć i saradnja umetničkih udruženja i pravnih službi odgovarajućih ministarstva. Ako to izostane, teško da ćemo bilo šta uraditi.

Mila Milosavljević