Prošlost bez istorije

07.05.04 NIN

O istoriji jugoslovenske istoriografije posle Drugog svetskog rata nije pisano sve do pojave knjige Istorija pod nadzorom, koju su objavili Đorđe Stanković i Ljubodrag Dimić 1996. godine. U drugom delu ove knjige Ljubodrag Dimić je obradio nastanak i razvitak istoriografije o Jugoslaviji na osnovu dostupne arhivske građe obuhvatajući vreme i institucije, koje su se bavile tom istorijom, istoričare i izvore.

Za razliku od ove knjige, Kosta Nikolić u svom najnovijem radu je istraživao kako se istoriografija o Jugoslaviji odražavala u štampi i periodici kroz polemike njenih poslenika od 1961. do 1991. godine. Knjigu je koncipirao u osam osnovnih tematsko-hronoloških celina, ukazujući da se omeđivanje tih celina nije moglo striktno sprovesti, jer su se mnoge teme preplitale.

Prva celina pod naslovom Od istorijskog materijalizma do nacionalnog marksizma obuhvata diskusije oko Pregleda istorije SKJ (1963) i Istorije Jugoslavije (1972) koju su pisali Ivan Božić, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić i Vladimir Dedijer. Uz to je kratko pomenuto kako je organizovano pisanje Istorije srpskog naroda tokom sedamdesetih godina prošlog veka i diskusija povodom knjige Ljube Bobana o sporazumu Cvetković-Maček (1965). Uz naslov ovog poglavlja, uzgred, treba napomenuti da ne postoji pojam nacionalnog marksizma, mada je bilo pokušaja da se piše o jugoslovenskom doprinosu marksizmu. U drugoj celini (Polemike o nacionalnoj politici KPJ i jugoslovenskom federalizmu) obrađuje se polemika o nasleđu oktobarske revolucije, o ugnjetačkoj i ugnjetenim nacijama, o sudbini Jugoslavije, o pisanju istorije KPJ/SKJ i kontroverzama iz istorije socijalističke Jugoslavije. Treća celina (O ujedinjenju Srbije i Crne Gore i etnogenezi Crnogoraca) nije tako razuđena kao prethodne dve celine i skoncentrisana je na užu temu odnosno na rasprave koje su vodili pretežno crnogorski istoričari o crnogorskom nacionalnom pitanju.Takođe takva je i četvrta celina sa užim tematskim okvirom (Kosovo prošlost i sadašnjost). Peta celina posvećena je Drugom svetskom ratu; Šesta genocidu u NDH i prebrojavanju žrtava; Sedma kultu Josipa Broza i poslednja tematska celina obuhvata šta su istoričari rekli o sebi.

Ova knjiga je napisana u periodu kada se Srbija nalazi u interregnumu, u veoma uzburkanom vremenu restauracije kapitalizma, kada su poništeni rezultati revolucije i postojeći sistem vrednosti pa je, kako je govorio Tacit, teško i nezahvalno pisati istoriju za vreme života careva ali i posle njihove smrti. Najnovija knjiga Koste Nikolića o polemikama u jugoslovenskoj istoriografiji po svom metodološkom pristupu i sadržaju izazovno deluje na sve one koji su učestvovali u tim polemikama a koji su još živi da se oglase, jer je to pogled predstavnika nove generacije istoričara, stasalih devedesetih godina prošlog veka, na svoje prethodnike iz posebnog ugla, kroz njihove polemike u dnevnoj štampi i periodici.

Najpre nekoliko reči o izvorima koje je koristio Nikolić i njihovoj selekciji. Ne postoji spisak listova i časopisa koje je koristio, sem što je u predgovoru napomenuo da mu je analiza srpske i hrvatske periodike NIN-a i Danasa omogućila da stekne “dosta dobar uvid u instrumentalizaciju u skladu sa trenutnim političkim odnosima”. Lako se primećuje da su zapostavljene diskusije u drugim sredinama Jugoslavije, u Sloveniji, Makedoniji pa i Bosni i Hercegovini oko nastanka muslimanske nacije, tako da mu je korišćenje izvora pretežno suženo na srpsko-hrvatske odnose, mada se pominju neke polemike slovenačkih i makedonskih istoričara objavljene uglavnom u Beogradu. Uglavnom su citirani izvodi iz polemika osamdesetih godina prošlog veka, dok su zapostavljene one nastale šezdesetih i početkom sedamdesetih, posebno prilikom diskusija o ustavnim amandmanima u kojima su učestvovali i istoričari. Časopis je organizovao 1971. godine diskusiju na temu Istoriografija i revolucija sa ciljem “da naučnici koji se bave savremenom istorijom pretresu stanje istoriografije o ratu i revoluciji naroda Jugoslavije 1941-1945. sa posebnim osvrtom na nerešena pitanja u njoj”. U toj diskusiji učestvovalo je 14 istoričara koji su izneli svoja mišljenja o dotadašnjim istraživanjima NOR-a i revolucije. Pored ove, ispuštene su još neke diskusije i kritike koje su objavljivane u časopisima.

Što se tiče sadržaja knjige, u podnaslovu je naglašeno da su to Polemike u jugoslovenskoj istoriografiji 1961-1991. a u predgovoru da se autor opredelio da ispriča priču o jugoslovenskoj istoriografiji “kroz polemike poslenika muze Klio”. Međutim, u navedenim brojnim citatima iz polemika za trideset godina nisu navođeni samo istoričari nego i novinari, političari i generali, tako da su istoričari pomalo ostali u njihovoj senci. To se u knjizi pravda da su oni znatnije od istoričara uticali na oblikovanje nove istorijske svesti u našem društvu. Ako bi tako posmatrali onda su na istorijsku svest srpskog naroda daleko više uticaja i od istoričara i od novinara izvršili književnici preko svojih polemika u Udruženju književnika Srbije i napisima u štampi, naročito Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović i drugi. Sama tema knjige nije najsrećnije izabrana i teško ju je obraditi bez prethodnih studija o jugoslovenskoj istoriografiji nastaloj posle 1965. godine odnosno bez obrade vremena, institucija i istoričara, koji su stvarali za to vreme onako kako je obradio, iako nepotpuno, do 1965. godine Ljubodrag Dimić. Bez tih neophodnih informacija biće otežano korišćenje ove knjige. Treba imati u vidu da su te polemike nusprodukt istoriografije u kojima je bilo bespotrebnog nadgornjavanja bez ulaženja u suštinu problema i da se na osnovu tih polemika ne mogu donositi vrednosni sudovi o toj istoriografiji, kao što je to pokušao da uradi Nikolić.

Kad je u pitanju obuhvaćeni vremenski okvir 1961-1991. sa aspekta razvitka istoriografije, ipak je to negde sredina šezdesetih godina, kada stasavaju mladi školovani istoričari, koji počinju ozbiljnije istraživati istoriju Jugoslavije, pa je možda trebalo nastaviti tamo gde je stao Dimić.

U metodološkom pristupu nema jasne koncepcije sem da mu je u centru pažnje bilo ono što je najviše opterećivalo istorijsku nauku: “karakter jugoslovenske države i međunacionalni odnosi”. Još u predgovoru, Nikolić je nagovestio da se u tim polemikama mogu naći naznake i za tumačenje da se radilo o nepovratnom i autohtonom procesu ali i da je istoriografija bila instrumentalizovana od centara političke moći, šta je posredi nije na ovom radu da prosuđuje. Međutim, u glavnom tekstu nije se držao tog kriterijuma nego je prosuđivao i osuđivao prethodne generacije istoričara, koji su stvarali u periodu socijalizma da su bili sluge komunizma, ideološki indoktrinirani dogmatski istoričari, manipulisani od centara moći. Prema njegovim ocenama naročito je loše prošla srpska istoriografija, koja je “nacionalnu istoriju potpuno utopila u jugoslovenski milje, dok su drugi poštovali republički (nacionalni) okvir. Tek od sredine osamdesetih godina primetan je nešto snažniji otklon i kod pojedinih srpskih istoričara u tom pravcu, ali i tada je taj proces bio direktno uzrokovan političkim odnosima”. Još teže kvalifikacije izrečene su na račun te istoriografije u daljem tekstu knjige: “Konformizam i nizak intelektualni nivo bili su najznačajniji razlozi za to da je većina poslenika muze Klio izgubila trku sa vremenom, ostajući verna tradicionalnom poimanju struke, koje je posebno po nekom zlehudom pravilu dolazilo do izražaja u prekretnim vremenima, kada je trebalo odgovoriti na izazove epohe. Teško se može govoriti o strahu od represije režima u ovom periodu osim možda o strahu za gubljenje olako stečenih pozicija, koje su se još lakše mogle zadržati neradom. Moralna hipokrizija nezaustavljivo je nagrizala deo kulturne elite, preteći da uništi svaku naučnost. Sitni interesi i dogmatsko slepilo zakočiće za dugi niz godina razvoj srpske istoriografije, bez jasnijih naznaka izlaska iz te krize”.

U jednoj pesmi T. S. Eliot je za istoriju rekao da je “vražja zbrka” a Ežen Jonesko, pisac drama apsurda, da je istoričar “prorok okrenut natraške”. Na malo prostora naš prorok ispisao je zbrku kontradiktornih pojmova, da bi pokazao kako je bila jadna ta srpska istoriografija, pa joj je pripisao istovremeno tradicionalnu metodologiju i dogmatsko slepilo što je teško spojivo a da se ne pominju i druge njene odlike, kao što su nizak intelektualni nivo, lako stečene pozicije, nerad, tako da je ruženje prethodnika, bivših učitelja, izvedeno do kraja. Ne znamo kako je ova ocena spojiva sa onim što je izrečeno kasnije u odeljku Istoričari o sebi: “Rasprave o etničkom i nacionalnom identitetu bile su sve žustrije i nosile snažan ideološki naboj, isto kao i specifična podela zajedničke prošlosti u skladu sa projekcijama vladajućih republičko-pokrajinskih elita. I dok je kod hrvatskih, slovenačkih, makedonskih i albanskih istoričara taj proces daleko odmakao, srpski poslenici muze Klio istrajavali su na principu naučnosti, ne želeći da svoju nauku upregnu u nacionalne deobe. Bar većina njih”. Ipak u epilogu knjige i ono malo pozitivno što je napisano o toj istoriografiji porečeno je zaključnom ocenom: “Tako su generacije jugoslovenskih istoričara ostavile gorke plodove nekritičke, ideološke istoriografije i na konkretan način pokazale kako nauka gubi ugled u društvu, zato što se odriče osnovnog principa na kome počiva - traganja za istinom. Nekadašnja centralna i politička funkcija istoriografije (nacionalna integracija) bila je napuštena, a samim tim je i istorijska nauka diskreditovana u intelektualnoj javnosti, da ne govorimo o široj čitalačkoj publici, naravno onoj koja nije prihvatila zvanične ideološke postulate. Zbog snažnih ideoloških nanosa, istoriografija je izgubila trku prvo sama sa sobom, jer se odrekla naučnosti, pa je onda neminovno potisnuta na marginu humanističkih disciplina. Takva istoriografija nije želela znanje o prošlosti da bi iz nje učilo i da bi se ublažile, odnosno prevazišle eventualne posledice u sadašnjosti”.

U svojoj knjizi Nikolić se kretao od olako datih paušalnih do protivrečnih ocena i ličnih utisaka, bez objektivnih merila i dubljeg poniranja u istoriju istoriografije o Jugoslaviji. Da bi dokazao svoje negativne ocene te po njemu dogmatske istoriografije, vršio je nedovoljno objektivnu selekciju citata iz polemika o istoriji Jugoslavije, ponekad prepričavajući misli polemičara, ili kombinujući reči iz različitih rečenica što je nedopustivo za naučnika sa ozbiljnim kritičkim pretenzijama. Pored toga, svoje prethodnike neozbiljno je stavljao pod znake navoda nazivajući ih “elita”, “poznati”, “zvanični”, “srpski klasici marksizma”, “rekla kazala” istoriografija, odnosno da nisu sledbenici naučne istoriografije. Neke navedene citate iz polemika generala Stanišića i Pejnovića i drugih nije uopšte komentarisao nego je samo podsmešljivo dodao “lepo” ili “još lepše”. Sve to nije svojstveno rečniku ozbiljne naučne studije.

Još je britanski istoričar Trevelijan pisao: “Na obali gde je prošlost izbacila svoje ostatke mi sakupljamo čepove i polomljene daske, iz njih se može mnogo izvući i nagađati, ali ono što je bio veliki brod, koji je otišao na dno, nećemo nikad videti. Nećemo i ne možemo dakle, videti svu složenost, čitavo bogatstvo i raznovrsnost prošlosti, zato što se ona šematskim interpretacijama, formulama i generalizacijama ne malo zamagljuje i prikriva.” U svojoj knjizi Prošlost bez istorije Nikolić je od čepova i polomljenih dasaka polemika, koje su vodili jugoslovenski istoričari i novinari tokom tridesetih godina prošlog veka pokušao da izvuče nekakve generalne zaključke, ne shvatajući njenu složenost, bogatstvo i raznovrsnost, pa se iz ove njegove zbirke citata sa komentarima ne može sagledati pravo lice istoriografije. Očigledno je da to treba uraditi na osnovu drugih izvora i literature a ne samo na osnovu polemika.

Venceslav Glišić