Progonitelj

03.05.03

Argentinski pisac Hulio Kortasar jedan je od najvecih svetskih pisaca 20. veka. Njegova kultna knjiga "Školice" obeležila je citavu jednu književnu hemisferu, ostvarenu u znaku nove imaginativnosti, mitologije i mentalne supstance "zelenog kontinenta" - one koja ce kasnije iznedriti jednog Borhesa, Markesa i druge. Roden u Briselu, a umro u Parizu, on je ipak najvažniji deo života proživeo u Buenosairesu, gde se uoblicila njegova kreativna fizionomija, karakteristicna po poniranju u dubine psihe, po lutanjima od fantazije do stvarnosti i nazad i po prepoznatljivoj bajkolikoj nadrealistickoj tekstualnosti koja se na cudesan nacin otvara i zatvara u imaginaciji citaoca.

"Progonitelja" je sam Kortasar oznacio kao jedno svoje prekretnicko delo i kao tacku od koje se on okrece ljudskoj psihi, patnji i ništavnosti, a ne samo fantaziji i književnom manirizmu, kao do tada. "U Progonitelju sam hteo da prestanem da razmišljam i da malo posmatram samoga sebe ... coveka ... bližnjeg. Nisam preterano pažljivo posmatrao ljude sve dok nisam napisao Progonitelja" - izjavio je on u jednom intervjuu 1967. godine.

"Progonitelj" je knjiga sastavljena od deset proznih komada: novela, pripovedaka i prica. Njih objedinjuje književni postupak i novi autorski prilaz olicen u psihoanalitickom poniranju u dubine patnika. Odlikuje ih i složenost književnog postupka, odnosno složenost psiholoških tipova koje Kortesar ovde fabulira. Posebno mesto u ovom književnom vitražu, svakako, zauzima naslovna novela "Progonitelj" koja, uostalom i po obimu zaprema najviše mesta - skoro jednu polovinu knjige.

Junaci ove Kortesarove strukture su "ukleti ljudi", zatomljenici u svoje prokletstvo, bilo da je rec o ludilu, drogi, maloumnosti, genijalnosti, prostituciji, intelektualnosti, umetnosti, svetu šou-biznisa, iznudenoj udaji, profesiji... U dubini svih njih postoji momenat tragicnog i neizrecivog samoprogona, pri cemu kategorija upravo tog neizrecivog predstavlja bit njihove egzistencije, kljucnu formulu njihovog života i njegovog smisla. Tako kategorija neizrecivog, buduci neostvariva, postaje uzrok unutarnjeg paradoksa i urušavanja vlastitog postojanja. Momenat paradoksa pociva na cežnji za nedohvatljivim koja je tim veca cim je neostvarljivija, a završava se jednim užasnim samoprogonom i samouništenjem. Najdramaticniji "slucaj" je upravo "slucaj" genijalnog džezera Džonija Kartera, cije demijurško stvaralacko ispoljavanje je nužno povezano ne samo sa agensima njegovog psiho-fizickog propadanja kroz drogu i alkohol, vec i kroz gotovo patološku potrebu (progon!) za skandalima, samoponižavanjem, ekscesima, nedolicnostima i uniženjima. Prizori javnog svlacenja, plakanja na sceni, nedolicnih ispovesti, itd, potvrduju prastaru spoznaju o bliskosti, genijalnosti i banalnosti, koja ovde dostiže snagu jednog Tomasa Mana u prizorima "Narcisove naricaljke" genijalnog Adrijana Leverkina.

Progon banalnosti kod genija (a i ne samo kod njih) fenomen je koji Kortasa uzdiže na jedan neobican pijedestal. U tom smislu ovo je jedna vrhunska psihoanaliticka struktura koja otkriva skoro sablažnjive ali istovremeno i humane istine o coveku i njegovoj prirodi.

Kortasarov umetnicki govor pripada onim govorima koje neki teoreticari nazivaju mutnim ili tamnim. To je jedan posredan govor, iskazan tamnim jezikom koji slika komplikovane, potonule ljude i potonule licnosti. Ali to je istovremeno i jedan samilosni, hrišcanski govor bližnjeg iskazan u prividu nemilosrdne vivisekcije. Kortasar otkriva da put do milosti i istine dolazi kroz paradoks nemilosrdnog razgolicavanja, a tada spoznajemo da su genijalnost i banalnost, zapravo, sestre bliznakinje. I ne samo to, vec da su bolest, stvaralaštvo i smrt deo istovetnog lanca koji je još Eshil iskazao kroz sintagmu dase mudrost stice patnjama.

Uz sve to, Kortesarove prozne strukture obeležene su jednim posebnim nerealistickim sistemom umetnicke motivacije koji njegovim delima daje posebnu, sablasnu atmosferu, a ljudskoj istoriji prizvuk istorije progonstva, progonitelja i progonjenog.
Ostoja Prodanovic