12.02.15 Vreme
Odbrana prve žrtve
Kad počne rat, prva žrtva je istina
Veljko Đurović je od 1982. (Nikaragva) do 2003. (Bagdad) prošao peške i s kamerom na ramenu više ratova nego što mi znamo da ih je uopšte i bilo. Onda je jednoga dana – kao i svi mi koji smo iz raznih razloga morali da izveštavamo sa takvih mesta – shvatio da je video jedan leš previše, još jednu grupu jadnih izbeglica previše, potrošio još jednu šansu previše i bio promašen možda poslednji put. Ratnih reportera, kaže Veljko, ima raznih; dobrih i matorih, ali su dobri retko dočekali starost. Njegova filozofija koja iz tog saznanja nužno sledi jednostavna je: prisustvo duha i odsustvo tela. Na kraju ove divne i sjajno istražene knjige, koja je deset puta bolja od raznih doktorata s kojima smo imali posla (u smislu istraživanja, citiranja, akribičnosti i – najvažnije – doprinosa datoj sferi znanja), Veljko citira Arčibalda Forbsa, doajena britanskih ratnih izveštača iz 19. veka: "Koliko god da je neka bitka zanimljiva, uvek moraš da odeš pre nego što ti linije komunikacija budu presečene, jer će u protivnom tvoj materijal kasniti ili nikada neće ni stići. Ne smeš da budeš zarobljen, jer u tom slučaju uopšte nećeš moći da radiš. Ne smeš da budeš ranjen, jer u tom slučaju ne samo što ne možeš da radiš, nego praviš dodatni trošak redakciji. U svakom slučaju, najgore je da pogineš."
Ova knjiga (izdanje Samizdata B92, a pre nje Veljko Đurović objavio je i sledeće: Press, don’t shoot; Baghdad live i sjajan džepni priručnik Podsetnik za ratne reportere) svakako je neophodan i obavezan udžbenik za sve studije novinarstva koje postoje, a ima ih sve više. Veljko precizno i detaljno opisuje istoriju ratnog izveštavanja od Krimskog rata 1854, preko američkog građanskog rata 1862–1865, kada je telegraf već uveliko postojao, pa preko svih kolonijalnih ratova do 1912, kada su Balkanski ratovi postali only game in town za kratko. Istoriju ratnog izveštavanja na našim terenima obradio je do u poslednji (često nepoznati) detalj; u ovoj knjizi našao sam i razglednicu iz 1912, koje se sećam kao dete: pozdrav sa srpskog primorja, iz Drača. Kao filmski i ENG snimatelj po profesiji i diplomi na FDU, Veljko je, očekivano, obratio više pažnje na fotografe i snimatelje, nego na nas, izveštačku fukaru iz pisanih medija – što je razumljivo. Mi možemo – i po pravilu tako i radimo – da izveštavamo i pomalo izdaleka; oni moraju da budu što bliže. Bez slike nisu svršili ništa, a ako slika nije dobra, što reče Robert Kapa, to znači da nisi bio dovoljno blizu.
Biti blizu je opasna profesija i veći deo ove knjige bavi se upravo time. Neizbežno, ali sve što je Veljko Đurović ikada napisao, ima neophodne savete za puko preživljavanje na takvim poganim mestima. Kao prvo, suviše je novinara, fotografa, snimatelja, tonaca i ostalih članova ekipa izginulo; najviše – s obzirom na protok vremena – u Bosni. Može se poginuti iz niza razloga: od zalutalog metka (Egon Skotland u Glini mi pada na pamet); od panike lokalnih paravojski (dva ruska novinara na Baniji); od krive procene neke vojske (dva austrijska TV slobodnjaka na aerodromu Cerklje u Sloveniji, ali su bili i sami donekle krivi); od nasumične artiljerijske i minobacačke vatre (previše njih); od snajpera kome je svejedno koga ubija (i njih je bilo mnogo); i konačno – od namernog ubilačkog metka (Dejvid Kaplan u Sarajevu mi prvi pada na pamet, ali ih ima još). Ratni izveštači bili su predmet maltretiranja svih mogućih vojnih, policijskih, paravojnih, parapolicijskih, banditskih i vojnodržavnih formacija; ponekad iz gole zabave. Svi smo to prošli – manje ili više. Tako se razvila podgrana novinarske nauke (ćuj nauke! Ali ta se, kao, nauka uči na fakultetima...) koja se zove opstanak na terenu. To se na fakultetima ne uči, mada bi trebalo, i ova Veljkova knjiga, ponavljam, morala bi biti obavezni udžbenik, da se polaže s razumevanjem i svojim rečima.
Kad smo kod toga, ne mogu da odolim i skrušeno nudim sledeće informacije. Videvši da u ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni novinari počinju da ginu kao muve, nekoliko nas selo je i nedeljama sastavljalo "Balkanski vodič za opstanak razumnih novinara na terenu". Ja sam ga redigovao i preveo na engleski, pa smo počeli da ga delimo svim kolegama koji su kroz redakciju "Vremena" prolazili; bilo ih je mnogo. Vrlo ubrzo (istog novembra 1992) Komitet za zaštitu novinara (CPJ) iz Njujorka dokopao ga se i izdao svoju brošuricu, pošteno se pozivajući na izvore, veoma korisnu publikaciju koja se delila besplatno. Reporteri bez granica (Reporters sans frontieres) preštampali su ga posle godinu dana kao džepnu knjižicu i podelili besplatno više hiljada primeraka preko UN. Ništa mi tu ni više ni pametnije nismo savetovali nego Veljko Đurović malo kasnije, a niti sa više iskustva; mi smo se bavili balkanskim opasnostima, a on belosvetskim. Upravo stoga kod njega ima saveta bakteriološke prirode (iz sopstvenog gorkog iskustva), dok smo se mi ograničili samo na tablete za pročišćavanje rečne i barske vode, na primer. Jedan od bitnih saveta bio je: nositi obavezno kratkotalasni radio i dovoljno baterija za njega; naime, na položaju ili u skloništu izveštač otprilike zna šta se događa u neposrednoj blizini (ako i to...); ne zna šta se događa u zoni operacija. U Drugom indokineskom ratu (Viet Nam) uobičajena pojava na okrugle GMT sate bile su izvučene antene kratkotalasnih prijemnika. To je bila praksa u svim ostalim ratovima.
Mnogo ozbiljniji problem, a to se iz ove knjige vidi, jeste zadržavanje neutralnosti i nepristrasnosti izveštača. Prvo se čovek neizbežno zbliži sa vojnicima s kojima deli rov, konzervu, piće i cigarete, koji ga paze i čuvaju (sve i kad ga ne zavole, a zavole ga ubrzo, jer je s njima). Veljko, kao i njegov i naš drug i kolega Martin Bel (BBC) u divnoj knjizi In Harm’s Way, upozorava na tu crtu ljudskosti: ukratko, što si bliži liniji fronta i stvarnoj akciji, ljudi su razumniji i humaniji; "patriotizam" raste sa kvadratom udaljenosti od borbenih linija. Ako neko mrzi rat, mrze ga borci i ratni izveštači. Borci ne mogu da ga izbegnu; ratne izveštače, međutim, niko ne tera da budu tamo, čemu borci ne mogu da se načude. Ratne izveštače tera nešto drugo: profesija, ponekad sujeta, ali često i ona neka huja koja ih hvata, adrenalin. "Rat vrvi ispod kože", kazaće jedan od njih posle Vijet Nama.
E, pa taj rat koji "vrvi ispod kože" vidi se iz svakog retka ove dragocene knjige. Dao Bog da niko više ne bude morao da se koristi poukama Veljkove knjige i tih naših na brzaka sklepanih vodiča i priručnika. Ali – ratovi traju, ima ih sve više i sve su gadniji. Kad smo kod toga: veština cenzure i začepljivanja usta ratnim izveštačima usavršava se od Prvog svetskog rata onoliko. Svaki i jedan veliki ratni izveštač od američkog građanskog rata do danas kukao je da je njegovo bilo "zlatno doba" ratnog izveštavanja i da je cenzura postala nepodnošljiva, da je "smrt ratnog izveštavanja" nastupila i nade nema. Ispalo je da nade ima – dokle god ima poštenih, hrabrih (umereno!) ratnih izveštača. Uz pamet, poznavanje tehnike i taktike i poštenje, cenzura će biti zaobiđena; čak i autocenzura na koju je Martin Bel tako uverljivo upozoravao: "Čuvajte se sirenskog zova za ‘odgovornim novinarstvom’, jer iza ‘odgovornosti’ viri laž. Što se mene tiče, osećam se krivim za autocenzuru, štaviše za otežanu autocenzuru". Martin misli na pritiske BBC-ju da se "uravnoteži", da poštedi publiku krvi (kao da nije rat!) itd. pošto su mu pobacali niz stvarnih i potresnih scena iz video-izveštaja.
Upravo u to vreme, strašne 1993. godine, đavo me je doneo na tu neku strašno važnu konferenciju u Viltšir Parku (u Engleskoj), gde se raspravljalo da ko diktira dnevni red (srpski: agendu): mediji ili diplomatija. Bilo nas je s obe strane. Onda je u jednom trenutku producent ABC TV Dejv Maraš (Libanac i sjajan tip sa ogromnim iskustvom iz mnogih ratova) rekao: "Dobro, stalno tražite da imamo uravnoteženo: u jednu ruku i u drugu ruku. A šta ako nema druge ruke?" Ponekad je nema, a ratni izveštači neka vide kako će s tim na kraj. Martin Bel i Veljko Đurović nude odgovor: saosećanje sa žrtvama i humanost. Da upotrebim ovde hrvatsku retoriku – ko je agresor, a ko žrtva?
E, pa agresor je svako ko napada nenaoružane civile, a žrtva su nenaoružani civili, čemu nas još jednom uči ova divna knjiga.
A niko ne zna – i ne mora da zna – koliko je suza nakapalo u tastature pisaćih mašina, kompjutera i montažnih uređaja.
Miloš Vasić
