01.01.00
Politika
03.02.2001.
Vladimir Pištalo i prica o Beogradu
I san može biti dom
Šetao sam se beogradskim ulicama i njušio miris proteklog života u gradu. Na ovom mestu se kroz vekove nije moglo prosto živeti, vec samo bežati i vracati se - kaže autor romana "Milenijum u Beogradu"
Vladimir Pištalo, jedan od najboljih proznih pisaca srednje generacije, nedavno se sa najnovijim romanom "Milenijum u Beogradu" našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za književnost. Pištalo, koji poslednjih godina živi u SAd gde radi na doktorskoj disertaciji na temu srpske emigracije, u svom najnovijem delu neverovatno dramaticno oslikava poslednju deceniju naših života.
Roman "Milenijum u Beogradu", objavljen u prestižnoj biblioteci "Alfa" beogradskog izdavaca "Narodna knjiga", samo uslovno, govori o tri generacije ljudi koji su živeli u ovom gradu. Ipak, cini se, Beograd je taj koji je glavni junak.
Na pitanje zbog cega se opredelio za takvog junaka, Vladimir Prištalo u razgovoru za "Politiku" kaže:
Toplina beogradskog kamena me je dotakla kao Andricev "Most na Žepi" i u jednom trenutku smo se dogovorili da mu napišem istoriju. Ova izjava je mnogo manje pretenciozna nego što zvuci. Verujem da je svako strucan samo za ono što voli i zato je ovo veoma licna istorija Beograda
Kakav je ovo grad...
- Još kao gimnazijalac sam otkrio da je iza reprezentativnih fasada Beograda iz 30-ih godina u unutrašnjim dvorištima sakriven jedan prizemni Beograd sa pocetka veka, sa kaldrmom, cesmom i jorgovanom. Godinama sam ispitivao unutrašnju arhitekturu beogradskih ulaza i ulazio u stare liftove, sa biljurnim ogledalima i stolicicom od safijana, koji su bezdušno svuda zamenjivani lesonitskim zlodelima firme "David Pajic". Šetao sam se beogradskim ulicama i njušio miris proteklog života u gradu. Na ovom mestu se kroz vekove nije moglo prosto živeti, vec samo bežati i vracati se. U "Milenijumu u Beogradu" sam ucinio arheološki napor da rekonstruišem izgubljeni kontinuitet duhovnog života Beograda, poceo od Medijale (generacija oceva junaka, koji je, otprilike, moje godište), preko beogradskog nadrealizma (generacija naših dedova), do još mnogo starijih slojeva.
- Uvek sam se pitao - nastavlja Pištalo - kakav je ovo grad i kakvi su ljudi koji žive u njemu, od onih koji su nastanjivali pecine pracoveka u Savamali pa preko Kelta, Rimljana, Vizantinaca, Avara, Srba, Madara, Turaka (u 17. veku Beograd je bio Bagdad), Jermena i Cincara, pa sve do onih koji danas žive u novogradnjama na Bežanijskoj kosi. Citav "Milenijum u Beogradu" bavi se uspostavljanjem izgubljenog kontinuiteta. U tom romanu se pitam, izmedu ostalog, gde su nestale sve rimske, turske, vizantijske gradevine iz prethodnih vekova. Pitam se kako to da nas ne progone duhovi tolikih gradevina koje su umrle nasilnom smrcu? Zamislite da, recimo, šetate nocu Dorcolom i da se odjednom pred vama zabelasa Princevska palata iz austrijskog baroknog Beograda, cije je poslednje cigle sirotinja raznela u devetnaestom veku. Ili, izadite u šetnju Kalemegdanom, a pred vama blesne dvor despota Stefana Lazarevic "slican samom domu Davidovom"...
? Vaš roman nije prvi koji u našoj literaturi dotice vreme kada je NATO bombardovao našu zemlju. To je, reklo bi se, jedinstveni slucaj da književnici ne smatraju da im je potrebna distanca da bi stvorili uspešno delo. Kako doživljavate tu potrebu? Kao oslobodenje od zebnje, od preživelog straha, kao želju da se svedoci ili sve to zajedno? Da li Vam je literatura u ovom slucaju poslužila kao lek?
- Dogadaj koji pominjete samo je poslednji u nizu povezanih dogadaja kojima se bavim u romanu. "Milenijum u Beogradu" obuhvata dve decenije novije istorije, pocev od Titove smrti, pa, vrlo detaljno, sve "godine raspleta", rat u Hrvatskoj, agoniju Sarajeva, strašnu inflaciju iz 1993. Roman se bavi jednim celodecenijskim strašnim obezvredenjem ljudi i života u ovom delu sveta, koji je olicen u obezvredenju svih onih likova iz naše prošlosti koji su štampani na novcu. Da je neke pravde - i to bi bilo lekovito! - na tom bezvrednom novcu trebalo je da bude samo jedan lik - lik Slobodana Miloševica, koji se u romanu naziva Tarkvinijem Oholim. Tarkvinije Oholi je bio rimski tiranin koji je odbio da kupi prorocanstvo od Sibile i ona ih je spalila.
... beo, kao od sipisne kosti
? Šta savetujete onima koji nisu Bogom obdareni da pišu?
- Da se ne teše uspešnim karijerama onih koji su manje talentovani od njih, jer one nece nadživeti svoje autore.
? Generacija o kojoj pišete, sada u ranim srednjim godinama, cini se izgubljenom. Da li su sve generacije, negde u istoriji sveta, izgubljene?
- Jesu. Sve generacije su izgubljene. Taman se covek navikne da bude dete, postane iskusan u ulozi deteta, kada postane mlad covek-pocetnik. Onda porice jedan deo svojih problema a sa drugima se rve i taman postane relativno iskusan u ulozi mladica kada zade u srednje doba. Kada se posle mnogo istovremenog rvanja sa nedacama i njihovim poricanjem odomaci u srednjem dobu, postane starac-pocetnik.
? Vaši junaci, baš svi, snivaju isti san. On je vezan za legendu o postanku Beograda. Ta je legenda tužna; u njoj je grad zbog covekovog straha od buducnosti, od nastanka, pa i u prošlom milenijumu, osuden na patnju. Kakav bi trebalo da bude san o Beogradu u novom milenijumu?
- Prema legendi o postanku Beograda, jedan covek je, u svitanje vremena, pobegao porogniteljima iz "urlajuce divljine" i pao umoran pod kalemegdansku stenu. Usnuo je velicanstven grad, beo kao od sipine kosti. Kada se snevac probudio, grad je stajao stvaran nad njim i andeli su mu mahali sa zidova od krede. Grad je bio prelep i covek se osetio premalen za svoj ostvareni san. Hteo je da cici, hteo je da vrišti, hteo je da sakrije glavu pod pazuh. Covek se podsmehnuo svom snu, napravio je korak unazad, jedan pa drugi i vratio se u urlajucu divljinu. Bogovi su prokleli grad, osnovan izneverenim snom, da u njemu generacija oceva nikad ne nastavi ono što je radila generacija dedova. Neka ovo mesto bude rana - rekli su - i cim se na njoj uhvati krasta, neka je zderu prljavi nokti. Svaka generacija Beogradana u mom romanu nastavlja da sanja taj izdani san. Sanjacemo ga i u novom milenijumu, sve dok ne naucimo da se ne podsmevamo svojim snovima. Tek tada naš san može postati naš dom, kaže na kraju razgovora za "Politiku" Vladimir Pištalo.
Andelka CVIJIC
Politika
03.02.2001.
Filozofija
Za cim tragati
Ernst Kasirer: "Problem saznanja u filozofiji novijeg doba" (treci tom); Izdavacka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2000.
U ovom, po redu trecem, tomu, kao i u prethodna dva, citalac ce se naci u beskrajnom lavirintu tumacenja igre istine i iluzije, u spoznajno-teorijskoj avanturi u kojoj je neumorni Kasirer zaista strog i precizan. Njegova razmatranja imaju ujedno istorijski i sistematski cilj: ona grupišu razvitak spekulacije posle Kanta o osnovnom problemu metode, koji je Kant sasvim precizno postavio a njegovi sledbenici ga dalje razvijali i preoblicavali u raznim pravcima.
U citavom ovom poduhvatu, naravno, da nije moglo biti ni govora o tome da se spekulativne tendencije potisnu iza tih metodskih pitanja; nije jer bi takvo potiskivanje, s obzirom na materiju koja se tu razmatra, predstavljalo proizvoljnost i nasilje.
Ta vrlo opsežna materija izložena je u sedam poglavlja; pocevši od Kanta tj. "predmeta iskustva" i "stvari po sebi", pa preko Fihtea, Šelinga i Hegela, sve do Herberta i Šopenhauera, sve je to kompetentnim analizama i procenama autorovog kritickog pogleda utemeljeno na imperativima jasnoce i smisla, te sve pouzdanijim dokazima o spoznajno-teorijskim dometima i, u krajnjoj liniji, vrlinama i manama epohe nemackog idealizma.
Lesingova uputstva
Krecuci se kroz ovu zaista pretešku tematiku citaocu bi, ako mi se dopusti, savetovao da povremeno prekida lektiru, s kracim ili dužim pauzama jer, u protivnom, uz stalno pretecu intelektualnu lenjost i cisto školske citalacke navike, lako ce uvideti da je veoma malo suštinski shvatio, da je njegova inteligencija suviše konvencionalno reagovala. To tim pre što se i Kasirer, kako sam naglašava, kroz citav tekst, držao uputstva koje je Lesing u literarnoj kritici dao kao pravilo za prosudivanje umetnickog djela. Tako je, veli, epohi koju u ovom tomu predstavlja, pristupio "s divljenjem sumnjicav, sa sumnjom diveci se", vodeci pri tom racuna o duhovnom poslu, koji je ona obavila, i o intelektualnoj borbi koja se u njoj vodila, i tamo gde je stajao na stanovištu najoštrije suprotnosti prema konacnim rezultatima tih pojedinacnih ucenja.
Kantova filozofija bila je, jasno, novi izvanredno znacajan korak u razvoju novovekovne gradanske misli; napredak koji se kod njega izražava u jeziku transcedentalne kritike ujedno nam daje shemu iz koje se može dobiti opšta orijentacija o glavnim crtama buduce spekulacije; i, zasigurno, da je jedna od bitnih istorijskih zasluga ucenja posle Kanta u tome što su ona proširila krug problema njegove i kriticke filozofije.
Malo verovatno "pravo saznanje"
Ako su, dakle, Kant i Fihte otvorili put do covekove slobode, Šeling ju je dopunio novom aspiracijom: covek je jedino sposoban da ovlada prirodom; priroda ima za coveka samo toliko smisla koliko je umna. Hegel je, medutim, bio suviše metafizicki dubok i kompleksan mislilac a da ne bi zapazio jednostavnost i, pre svega, jednostranost Šelingove pozicije; intelektualni opažaj, taj njen metodološki temelj, u strogoj je konsekvenciji provala slucajnog, individualnog u filozofiju, koja je opšta po svojoj prirodi. Tako se Hegelova filozofija pojavljuje, i u svom kritickom i u pozitivnom aspektu, kao susret, poprište i sinteza pozicija subjektivnog i objektivnog idealizma, stvaralacke snage Ja i predmetne aspiracije umnog. No, gde je tu Šopenhauerovo mesto, kakva je njegova pozicija?
I on, poput Fihtea, polazi od "cinjenica svesti", medu kojima fenomen volje istice kao temeljan, bitan. Tim smo se, veli Kasirer, opet našli na tlu "geneticke metafizike" koje se sada pokazuje druga forma u odnosu na Fihtea, Šelinga i Hegela. Na mesto logickog i istorijskog tipa metafizike stupio je biološki i razvojno-povesni tip. Fihteova analiza "cinjenica svesti" ostaje, u krajnjoj liniji, "ucenje o nauci; Hegelova fenomenologija koja želi da predstavi povesni razvoj duha, od pocetka do kraja nosi iskljucivo logicko-dijalekticki pecat. Šopenhauer se najoštrije bori protiv tog zaobilaznog puta preko formi logicke reflekcije; on želi da se svugde vrati istinitim osnovnim opažajnim cinjenicama da bi ih uzdigao do metafizickog znacaja i važenja.
Kasirerov zakljucak da u filozofiji nema rešenih problema, niti i jedan jedini stav važi za neosporan, korespondira, izgleda, s Gadamerovim zapisom: Platon je, veli on, bio dubokoumno u pravu kada je poducavao da je sve saznanje ono što ono jeste samo kao re-saznanje, jer je "pravo saznanje" isto tako malo verovatno kao i prva rec. Uporna filozofska traganja skoro tri milenijuma, za apsolutnim znanjem ostala su besplodna; pokušaji analitickog pokreta u našem veku (B. Rasel i R. Karnap) da filozofiju postave na naucne temelje završila su se cepidlackom beskorisnošcu. A i traganje koje je zapoceo Odisej, doduše s nešto drugacijim motivima, i koje je trajalo tri hiljade godina, završeno je spoznajom da se nema za cim tragati; postmoderno nareceno: do davola s pitanjima o smislu, istini i suštini. Istina je u traganju za istinom. Prevod Olge Kostreševic korektan, vrlo dobar.
Risto TUBIC
