01.01.00
Politika
01.09.2001.
Prevodi
Iskustvo onostranog
Valentin Rasputin: "Priviđanje", "Nolit" Beograd 2000, prevod sa ruskog: Milica Dobrić, Miloš Dobrić, Slavica Đukić, Dejana Nikolić i Ružica Radojčić
Rasnog savremenog ruskog pripovedača Valentina Raspustina imamo prilike da čitamo u dva "Nolitova" džepna izdanja što, kao u slučaju prethodnog kola i Džozefa Konrada, čini lep mali komplet. Roman "Oproštaj s Matjorom" sada je objavljen u novom prevodu. Zbirka pripovedaka "Priviđanje", kojoj je posvećen ovaj prikaz, spada u red izdavačkih ekskluziviteta. Priređivač Zlata Kocić sklopila ju je načinivši izbor iz Rasputinovih narativnih tekstova objavljivanih po periodici, tako da je knjiga njen autorski projekat, koji ukazuje i na stvaralački senzibilitet ove suptilne pesnikinje.
U Rasputinu se sažimaju sve najbolje odlike ruske proze. Živo pripovedanje i dobro osmišljene likove prati još nekoliko momenata. Reč je na prvom mestu o naglašenoj poetskoj dimenziji pripovedanja, ostvarenoj posredstvom realistički plastične opisne ravni, koja podrazumeva i simboličku višeznačnost, zatim o iznijansiranoj psihološkoj introspekciji, te o lepom, ali ne i kitnjastom stilu. Rukopis Valentina Rasputina je redak spoj umetničke snage, osobenog modela sveta i lirske nenametljivosti i mekoće (vaša kritičarka veruje da bi se "Priviđanje" sviđalo Stevanu Raičkoviću).
Ivica života
Aspekt modernosti ogleda se u sržnoj tački Rasputinovog pisma. Rasputin bira trenutak čovekovog trajanja kada se život otvara "kao živa rana" otkrivajući "nekakav hladan prostor", svakodnevicu, koja je sva od "lovačke sorte", sva grabež i golo preživljavanje, ali i zov za izgubljenim smislom druge strane, što katkad nenadano bljesne u svoj svojoj veličanstvenosti. Ivica života - kako autor kaže - dovodi junake u granične situacije, odakle netremice vire u grob, u gladni zjap njegove tame, ali i u bolnu lepotu njegove tajne, što je i narečena srž ove knjige.
Ona sa sobom povlači odsustvo "prave" radnje, odnosno njen privid: trenutak kada se čovek odlepi od čvrstog tla i kreće u maticu nepoznatog, u imaginativne susrete sa smrću ili makar samu nematerijalnost sećanja. Čak i pripovetke koje su zasnovane na više realističkim postupcima - kao što su "Ženski razgovori" (živi dijalog) ili "Senja putuje" i "Nove profesije" (humorno-satirički odraz savremenosti) - nose u sebi rascep između dva pola, između obesmišljenog, bezličnog modernog sveta, te zauvek iščezle prošlosti, bremenite transcendentnim znamenjima, kao što i njihovi junaci poseduju čulo osetljivo za vibracije drugačijeg.
Motivi vode
U kontekstu savremene ruske književnosti, obeležene surovošću socijalizma i rasulom njegove post-varijante, te jakim, sirovim naturalizmom, Rasputin je poetičan čak i kada govori o društvenoj stvarnosti. O strašnoj patnji preživljavanja. Život se shvata kao besmisao i vidi kao ubogost njegovih ostataka koji se, neshvatljivo izdržljivi, batrgaju ne bi li potvrdili neuništivu nit bivanja. Poput simbola brvnare, stožera istoimene pripovesti, koja kao da se sama iz sebe stalno iznova obnavlja. Stara Aksinja Jegorovna ("U tu istu zemlju") jedan je od vanrednih likova koji su nosioci principa mukotrpne upornosti opstanka: "Nije joj do svih udova stizala krv, ali bol koja produžava život prožimala je svaku ćeliju".
Nije međutim samo uteha razlog što se pisac okreće onostranosti. Odbacivanje našeg vremena, pa i otvoreni bunt protiv njega, izraz su dubljeg sagledavanja života, reklo bi se i filozofskog uvida. Obnažen tanani vaseljenski bol, otelovljen simbolom jeseni ("Priviđanje"), za razliku od slike realnog života, posvećenja smrti, zaustavlja se u tački umiranja, odakle "jedinstveni lanac života, njegov jedinstveni smisao" zatvara jedan i započinje novi krug. Čovek je deo tog zajedničkog organizma i zato su njegove oči širom uprte u one, toplije prostore. Rasputina posebno zanima trenutak odvajanja, predstavljen simbolom puta ("Priviđanje"), koji je delom gladak i prav, delom uzan, samonikao i izrovan. Ili je možda tačnije kazati trenutak spajanja, kada celina raskriljuje svoju protivrečnu višeznačnost.
Za čoveka koji je uspeo da otvori ta vrata više ništa nije isto. Iskustvo onostranosti neumitno menja svakodnevnu stvarnost. Radost i pretnja njenog izazova očituju se veoma čestim motivima vode, simbolom spone među svetovima. A voda... ona uvek nađe put.
Dušica POTIĆ
