29.01.05
Svet kao mesto gde vredi živeti
Smilja Marjanović-Dušanić
Knjiga "Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka", u izdanju izdavačke kuće Clio, na ovogodišnjem je Božićnom sajmu knjiga dobila specijalno priznanje. Ovo intrigantno delo, posve novo u našoj istoriografiji i izdavaštvu, predstavlja skup radova dvadeset domaćih stručnjaka iz oblasti istoriografije, etnologije, arheologije i istorije umetnosti. Tekstovi su grupisani u tri tematske celine: "Okviri svakodnevice", "Telo" i "Svet duhovnog", a izučavaju, otkrivaju i analiziraju privatnu, telesnu i duhovnu egzistenciju srednjovekovnih Srba. Priređivači ovog dela su Smilja Marjanović-Dušanić i Danica Popović. Sa Smiljom Marjanović-Dušanić, profesorom na Filozofskom fakultetu, razgovaramo o proučavanju privatne i javne istorije u svetu i kod nas.
Moderna nauka
- Ideja Filipa Arijesa i Žorža Dibija da okupe na zajedničkom projektu veliku grupu istraživača srodnih interesovanja, nastala je kao rezultat tada već višedecenijskog interesovanja za ono što bismo mogli nazvati svetom unutrašnjeg. Drugim rečima, čitav projekat Istorija privatnog života prirodno je proistekao iz već profilisanog zahteva moderne istorijske nauke kako za otvaranjem novih istraživačkih polja, tako i za suštinskom saradnjom istoričara sa nizom stručnjaka iz drugih disciplina, čija proučavanja postaju neophodna za uspostavljanje jednog šireg i plodotvornijeg okvira naših ukupnih predstava o prošlosti.
Naš domaći projekat istog naziva nastavlja u metodološkom smislu na veliko ostvarenje prevashodno francuske istorijske škole.
Proučavajući istoriju privatnog života u srpskim zemljama srednjeg veka, nameće se poređenje sa ostalim zemljama u tom periodu. Gde smo, dakle, u tom istorijskom periodu bili spram drugih evropskih naroda?
Računanje vremena
- Život pojedinca određen je u srednjem veku crkvenim vremenom, počev od vremena liturgijske godine, kojim je određeno vreme posta, vreme praznika, vreme molitve. Sa druge strane, to je bilo i vreme koje se živelo u skladu sa prirodom i njenim zakonima. Drugačije je vreme u životu seljaka, od vremena u urbanim sredinama srpskog primorja, u kojem je živa trgovina, u kojem su veze sa spoljnim svetom i prekomorskim zemljama deo svakodnevice. Svaka sredina imala je svoje vreme, počev od vladara i njegovih vitezova čija je godina obeležena ratnim pohodima, do monaških zajednica koje su živele prema pravilima manastira.
- Oblasti koje su Sloveni naselili uslovno rečeno na Dunavskom limesu bile su nepotpuno romanizovane i slabije urbanizovane od nekih drugih provincija Rimskog carstva. Za to je bilo posebnih, strukturalnih razloga, a sveprisutnost rata na ovim prostorima počev od I veka posle Hrista, doprinela je na više načina posebnosti njihovog razvoja. Sa druge strane, srpske zemlje su se tokom kasnijih vekova razvijale pod snažnim religioznim i kulturnim uplivom moćnog Vizantijskog carstva i u tome smislu, da se poslužimo jednom modernom kovanicom, bile su deo vizantijskog komonvelta. Reč je o graničnim oblastima, o periferiji, koja je daleko zaostala u kulturnom pogledu od blistavosti, učenosti i kulturnih dometa dvora u Carigradu. Naši izvori svedoče, međutim, da se od epohe kralja Milutina, dakle, od kraja XIII veka, srpski dvor, koji po pravilu daje ton načinu života elite, počinje sve više ugledati na visoke grčke uzore. Sa opadanjem značaja i moći države Romeja, srpska sredina će u nekim epohama, u pogledu kreativnih potencijala društva, čak biti svojevrsni predvodnik istočnoga sveta. Plodotvorni uticaji zapadne kulture, neprekidno prisutni u životu i običajima Srba, tada su došli do najjasnijeg izraza.
Kakav je čovek na ovim prostorima u srednjem veku, onda kad nije na sceni javnog, nego kad stupa na scenu privatnog?
- Kada je reč o tome dobu, veoma je teško odvojiti privatno od javnog. U našoj knjizi jasno je pokazano kako žive različite društvene grupe. Počevši od načina stanovanja (dvor, elita, ruralne i urbane strukture, posebno gradovi srpskog primorja), preko običaja vezanih za ishranu, za poimanje života (odnos prema novcu, prema braku, ljubavi, porodici, odnos prema okruženju, prirodi, putovanjima, svetkovinama, igrama i zabavama, na kraju i prema različitim vidovima pisane reči), sve do shvatanja poslednjih stvari, što znači odnos prema Bogu, prema smrti i poimanju svetog.
I danas, vrlo često "nedostatak moralnog zakona u nama" čitamo samo u znaku toga da nema odgovarajućih pravnih normi spolja. Kakvi su zakonici i regule tokom srednjeg veka? Da li se krše ovako često kao što se to čini danas?
- Moramo shvatati da je zakon u stara vremena smatran svetim tekstom, a da se čovek srednjeg veka, zastrašen pred Bogom, pred veličinom svog neznanja o svetu koji ga okružuje, sa daleko više strahopoštovanja odnosio prema pisanoj reči. Pojedine zakonske odredbe svedoče, međutim, da su neke kazne predviđane više u cilju ulivanja straha, nego što su realno naplaćivane. Zakonodavstvo srednjeg veka ne možemo shvatiti u svoj njegovoj surovosti bez šireg uvida u običaje toga vremena. Ono što je veliki domet zakonodavstva Dušanovog doba svakako je činjenica da car nije stavljan iznad zakona, a sudijama je nalagano da sude prema slovu zakona, a ne u strahu od vlasti. Vreme drugačije sudske prakse nije toliko iza nas da ga se ne bismo sećali.
K.L.Stros je negde rekao: "Ako zajednica nema samo jedan mit, nego više različitih, to je pokazatelj da je zajednica u sebi pocepana". Koliko je vladajućih mitova bilo u životu srpskih zemalja srednjeg veka i kako su oni uticali na privatan život?
- Mitovi su nam neophodni, nekada, kao i danas. Samo što u vreme koje sami živimo mi mitove često ne prepoznajemo, nego ih uzdižemo na nekakvu objektivnu ravan i govorimo o njima sa svom ozbiljnošću samosvesnih. Mene više zanima dugi život srednjovekovnih mitova, to pretvaranje srednjeg veka u mit, i proučavanje promena koje svako sledeće vreme unosi u percepciju toga mita. Kakvu vavilonsku kulu mi danas gradimo od sopstvene istorije i iz kojih sve razloga? Živimo u vremenu prave zloupotrebe mita i to kako od strane njegovih "smelih" kritičara, tako i od strane velikih apologeta.
Da li postoji slična tendencija ovakvog istorijskog proučavanja prošlosti i kod naših suseda? I kakav efekat na poimanje sadašnjosti ima podsećanje, novo čitanje ili reinkarniranje prošlosti?
- U istorijskoj nauci, kao i u drugim oblastima, postoje određene mode koje se nazivaju škole i pravci. U tome smislu danas je nesumnjivo sazrelo interesovanje za život pojedinca, čak za život običnih ljudi, posebno za tzv. "marginalne grupe", interesovanje koje ove teme čini popularnijim od istorije ratovanja ili diplomatske istorije. Smenjivanja ovakvih moda su očekivana, ali je važno da se, u doba kada se više kvalitetnih ljudi okupi na nekom projektu, ta dobra energija iskoristi. Važno je tada napraviti knjigu koja će biti istinski, a ne samo pomodni naučni doprinos i koja će ostati da živi. Pomalo kao svedočanstvo o onome što je proučavano, kao doprinos nekoj sumi znanja, a pomalo i kao svedočanstvo o nama samima, kako to već uvek biva. Lično ne verujem u drugu dobrobit od proučavanja istorije, sem puke radosti saznanja, neke vrste igre iz koje i pisac i čitalac izlaze čistiji, a svet oko nas se makar nakratko učini kao mesto gde vredi živeti.
Sanja Domazet
