Privatna priča

05.09.14 Danas

Negde u sredini svog traganja za precima autorka beleži da je njena prababa Mara, u januaru 1936, dobila pismo od bliskog rođaka u kome se objašnjava porodična istorija: ko su bili, odakle su došli i čime su se bavili članovi porodice Bota.
U tom trenutku Mara Bota bila je šest decenija član te porodice, već zašla u 77. godinu života, i kao da ju je tek tada zaintrigiralo muževljevo poreklo i činjenica da neki od rođaka imaju porodični grb i prefiks pl. (plemeniti) pored prezimena. Ivana Stefanović zaključuje: „Očigledno, o tome se nije pričalo /.../ Jer imena su ljudi, ljudi su životi, a životi sudbine“. Pa i sama autorka svedoči da je godinama taj stari kofer sa porodičnom dokumentacijom ćuškala kojekuda dok se nije odlučila da u njega zaviri. I nastala je knjiga. Prošlost se pojavila u svoj svojoj složenosti, negde manje a negde više razjašnjena. Ona je, bar u ovom slučaju, zazvečala, baš onako kako je Italo Zvevo u romanu Zenova savest sažeo: „Sadašnjica diriguje prošlosti kao članovima nekog orkestra. Njoj su potrebni baš ovi tonovi i nijedni drugi. Tako se prošlost pojavljuje, čas kao dugačka, čas kao kratka. Čas zazvoni, čas zanemi“.
Tokom sopstvenog profesionalnog bavljenja istorijom, povremeno sam saznavala da su neki moji savremenici pronalazili na tavanu, zazidane u odžaku, zaturene u nekoj kutiji ili ispod uglja u podrumu, dnevnike, hartije, pisma i druge papire svojih predaka. U zemlji u kojoj je sačuvano jako malo dokumenata, u kojoj je sve do savremenog doba malo ljudi bilo pismeno, gde većina seljačkog stanovništva nije imala ni knjige ni hartiju, nije moglo mnogo da se sačuva. S druge strane, ratna razaranja i burne političke promene pogodovale su uništavanju i ono malo zapisa koji su tokom decenija nastali. Hemičar Marko Leko beležio je u svom dnevniku iz Prvog svetskog rata kako je na kruševačkoj pijaci početkom 1916. video kako čvarke i drugu robu seljaci pakuju u dokumente iz srpskog državnog arhiva, pa je uspeo da ubedi jednog učenog nemačkog oficira da ono što je preostalo u vagonima koje je pri povlačenju tu ostavila srpska vlada, sačuvaju za potomstvo. A neki drugi oficiri i srpski činovnici u oba svetska rata pretresali su državne ustanove i kuće uglednih Srba i zanimljiva dokumenta slali u Beč i Berlin. U ratovima su ih uništavali i jedni i drugi, pa i same porodice koje su od straha od vojski i ideoloških policija palile i uništavale knjige i dokumenta. Tako je nestalo i ono malo pisanih tragova iz naše prošlosti, pa je tim dragoceniji ovaj sačuvani kofer.
Pođimo od sadržaja kofera. Početna tačka njegovog raspakivanja je 1916. kada je u Kruševcu umro vrsni erudita, lekar i narodni poslanik Pavle Bota, autorkin pradeda i u neku ruku glavni junak knjige. To je nulta tačka, početak, od koje se priča račva na rad mladog lekara u Srbiji, potom na njegovo školovanje, poreklo, njegov brak sa Marom, na odnos sa ćerkom Milanom, zetom Svetislavom Stefanovićem, njihovim sinom Pavlom... Svaki lik je posebna priča u kojima se, kao u dramskom tekstu, zadržavaju neki stari, a uvode novi likovi. Time rukopis dobija sve više rukavaca i seže sve dublje u prošlost. U priču se uvode i likovi poput njihovih rođaka i prijatelja, otkrivaju se dede i staratelji, babe, prababe, čukunbabe, pa se kopa sve dublje u prošlost koja po dostupnim podacima počinje u Erdelju poslednjih godina 16. veka. Reč je o obrnutoj hronologiji koja polazi od pouzdane činjenice jedne smrti, a koja se sa dubljim uranjanjem u prošlost oslanja na fragmente porodične povesti, ne samo sačuvane u koferu nego i one koji su se mogli naći u arhivima i literaturi.
Zbog toga je teško odrediti žanr ove knjige. Ona nije naučna istoriografija iako je autorka dosledno sledila princip objektivnosti ne skrivajući podatke do kojih je došla i verno ih prenoseći čitaocima. Sve je, koliko se moglo, višestruko provereno, nije sakriven ni neki manje povoljan podatak, ništa nije ulepšavano niti su preci hvaljeni i kritikovani... Ona originalna dokumenta ne prepravlja već ih navodi u celini ili iz njih izvlači najzanimljivije delove ali ih slaže sopstvenim redom, po sopstvenom dramaturškom konceptu. Iz toga nastaju neobične kompozicije u kojima o događajima saznajemo iz različitih uglova, ugla njenih učesnika ili ukrštanjem izvora sa više strana. Istovremeno autorka o njima razmišlja iz svakodnevice koju živi i inkorporira u tekst rukopisa svoja traganja, dileme i putovanja. Ova specifična struktura rukopis smešta na sredokraću između dokumentarnog romana i istorije. Možda se najpre može svesti na kulturu sećanja, koja svakome od nas nudi mogućnost da pamti i svoje i tuđe biografije dodavajući time delić opštoj riznici pamćenja.
Ko su Bote, glavni likovi ove knjige? Poreklom iz Erdelja, pravoslavci, borci protiv najezde Turaka na Balkan i zbog toga nagrađeni plemićkom titulom, podanici Ugarskog kraljevstva, Habsburške monarhije, potom Srbije, Jugoslavije... Kad su prestali da ratuju negde krajem 16. veka, deo njih se bavio livenjem zvona i poput Andreja Rubljova krstarili su po Panoniji i Balkanu. U Srbiju će prvi put preći tokom Karađorđevog ustanka, kad su livenje zvona zamenili livenjem topova. A onda će se jedan od potomaka u njoj stalno naseliti. Time postaju deo srpskog građanstva i to u vreme kada je broj stanovnika gradova u Srbiji jedva prelazio nekoliko procenata. Zbog toga je na mikroplanu ova knjiga i svojevrsna istorija srpskog građanstva jer se iz nje saznaju malo poznati detalji privatnog i javnog života stanovnika gradova; kako su putovali, kojom brzinom je išla železnica a kojom pošta, šta su jeli, šta su oblačili, koju su muziku slušali... Tim dragocenije što se u Srbiji na prste mogu nabrojati porodice koje traju više od dva veka, pa se Simićima, Čolak-Antićima, Garašanima, mogu pridodati i Bote. Uz to se iz knjige može saznati ponešto o radu Narodne skupštine, o banjama, redovima vožnje, cenama životnih namirnica, životu studentkinja i studenata u Cirihu i u Beču, o bolestima i nezi beba, početničkim mukama mladog književnika Svetislava, o Živki, koja je i služavka i član porodice, ali i o Lazi Kostiću, Milevi Marić Ajnštajn i drugima.
Kompozitorka i spisateljica Ivana Stefanović sastavila je a delom napisala uzbudljivu istoriju njene porodice. Ona ih nije birala, već ih je nasledila sa svim njihovim malo ili sasvim nepoznatim sudbinama. Dugo zanemarujuću to breme uspela je da se suoči sa kolektivnim MI sopstvene porodice ostajući pri tome i njihova i svoja. Otvorila je kofer sećanja, utonula u njega, otkrila šta je priželjkivala i šta nije, a čitaocima ponudila intrigantno štivo vrhunske dokumentarnosti i izuzetnog stila.

LJUBINKA TRGOVČEVIĆ

18.05.13 Danas

Knjiga Privatna priča (Službeni glasnik i Arhiv Srbije) nastala je kada je kompozitorka i spisateljica Ivana Stefanović otvorila stari porodični kofer i na osnovu njegovog sadržaja rekonstruisala prošlost svoje porodice.
U požutelim hartijama, dokumentima, svedočanstvima, pozivnicama, zapisima, isečcima iz novina i starim pismima skrivala se porodična istorija koja čuva svedočanstva o Milevi Ajnštajn, Lazi Kostiću i životu građanske Srbije.
Tako, recimo, saznajemo da je Ivanina baka, Milana Bota bila bliska prijateljica Mileve Ajnštajn, sa kojom se, kao i sa Ajnštajnom, upoznala na studijama u Cirihu. Njihovo prijateljstvo trajalo je tri decenije. Osim dragocene korespondencije između Mileve i Milane i njihovih porodica, stari kofer skrivao je mnogo više. U njemu se nalazila dokumentovana prošlost srpske građanske porodice iz Austrougarske, njen prelazak u Srbiju i život njenih članova koji su postajali lekari, političari i pisci i koji su o svojim sudbinama pisali pisma i čuvali zapise.
Autorka je na osnovu sadržaja ovog kofera rekonstruisala prošlost i oživela privatnu istoriju porodica Bota i Stefanović u 19. i početkom 20. veka, osvetlila sudbine pradede Pavla Bote (oca Milane Bote), dede Svetislava Stefanovića (Milanin suprug), njihova poznanstva i prijateljstva, recimo, sa Nikolom Pašićem i Lazom Kostićem. Privatna priča nije roman, već prikaz prošlosti kroz pisma i druga svedočanstva privatne istorije. „Duhovno porodično blago skriveno u zaboravljenom koferu objedinjeno je u ovoj knjizi koja predstavlja one uske meandre istorije, koji oslikavaju duh, život i ljudske sudbine, zaboravljene pod nanosima važnih događaja“, ističe Ljubinka Trgovčević. Da bi bolje razumela svoje pretke koji su joj ostavili „testament“ u koferu, autorki je pomoglo i to što se pre nekoliko godina, privremeno, preselila u Rumuniju, gde je istraživala arhivu i našla dragocene podatke. Radom na ovoj knjizi, ona se našla na teritoriji istorije privatnog života koja osvetljava ono za šta tradicionalna istorija - prepuna ratova, bitaka, pobeda i poraza, nije imala vremena.

K. V. M.