"Privatna kolekcija" Jasmine Mihajlovic sadrzi niz uzbudljivih putopisnih prica koje, osim neobicno dozivljenih mesta i predela nase zemlje i Evrope, slikaju autorkin zivot sa njenim muzem, piscem Miloradom Pavicem. Pored detektivskog zapleta, elemenata horora i fantastike, price obiluju lucidnim, modernim, urbano zenskim zapazanjima razlicitih fenomena poslednje decenije XX veka. Navodim neke odlomke iz te knjige Jasmine Mihajlovic:
"...Toliko grobova na ovom mom putesestviju kroz porodice, kroz vreme, kroz knjizevne lavirinte - mislila sam. - Toliko skvrnavljenja, zaborava, lazi... I toliko opstanka, uprkos svemu. "Santa Maria della Salute" i "Hazarski recnik" kao knjizevna dela - parastosi, knjizevna dela - pomeni, knjizevna dela - epitafi."
* * *
"Ne secam se tacno kada sam osetila silnu zelju da odem na grcko ostrvo Snatorini, ali mora da je bilo davno. Medjutim, to mi se iz raznih razloga nikako nije dalo. Ne znam, takodje, kako je doslo da toga da u svojoj zamisljenoj i intuitivnoj kolekciji mesta, koja su zbog neceg vazna u mom zivotu, odredim posetu bas ovom ostrvu za presudnu...
Moram ovde da spomenem jedan svoj "tajni" hobi. Tokom vremena razvila sam u sebi moc da mogu nalik rasljarima da detektujem zone iliti mesta odredjenih visokih energetskih vrednosti koja imaju pozitivan ili negativan uticaj na mene. Zato sam pocela, prevashodno na putovanjima, privatno da kolekcioniram izdvojena mesta u prostoru: delove grada, arhitektonske sklopove, omedjena podrucja u kucama, pasaze i koridore, sakralne i profane gradjevine, energetska cvorista u prirodi, uzane i siroke pojaseve celovitih ili narusenih zona, visecentricna i monocentricna mesta, medjuprostore... Zatim se ova kolekcija prosirila i produbila na identifikaciju "virtualnih" zona, onih u vremenu, knjizevnosti, likovnim umetnostima, kompjuterskom laznom beskraju ... A Santorini je uvek bio tu u mojim mislima kao neka odsutna prisutnost, kao krunsko mesto na kome jos nisam bila."
* * *
"U Boulevard des Capucines, kraj Opere, smesten je u jednom starom pozoristu - muzej parfema. Potkovicasti deo nekadasnjih loza pretvoren je u muzejsku postavku flakona, bilja i korenja, sprava za filtraciju, dok je sama bina iskoriscena za prodajni deo parfema firme "Fragonar". Centralna zona partera, sada bez sedista, ostavljena je posetiocu za njusenje pozornice. Ljubazne prodavacice-kustosi, demonstrirajuci miris, objasnjavaju od cega je sacinjen, do one granice do koje njegov sastav nije tajna...
Na izlazu iz muzeja sreli smo uzurbanog muskarca koji se raspitivao da li je tu kolekcija Fragonarovih slika. Uputili su ga, razocaranog, u Luvr. Eto kakvu zabunu izazivaju dvadesetovekovni preklopljeni nazivi."
* * *
"...Prilikom jedne nedeljne sluzbe u ruskoj crkvi u Parizu sav otmeni aristokratski emigrantski svet skupio se tamo. Bili su to pravi Rusi, oni iz knjiga koje nikada nisam videla u Rusiji, bili su "pure" Tolstoj, i desavalo se neko pravoslavno bogosluzenje koje nikada nisam dozivela, a bilo je "pure" Dostojevski. Mnogo sam plakala tada. Zbog svega. Zbog nas, zbog Rusa, zbog toga sto Tolstoj, Dostojevski, Turgenjev, Gonccarov... zaista postoje. Zbog slovenske duse, koja takodje postoji, a ja je nisam videla i nisam je bila svesna. E konacno mi se sve to desilo tamo gde treba. Na mestu gde treba. U Rusiji. I hvala Bogu da je sada tako...
Rusi mnogo i iskreno veruju. Samo mutno sluteci osecam koliko je to duboko, mocno i neopozivo. A sta je stvarno ta vera, verovatno znaju Bulgakov i Dostojevski i oni ini, da ih ne nabrajam, mnogo ih je i svi su dobri. Uglavnom, rusko pravoslavlje u Rusiji je zivo, zilavo i dobro joj pristaje."
* * *
"Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?" Tako se pitao jedan slikar pred kraj proslog veka.
Na samom izmaku ovog XX veka i jedne milenije, pitaju se svi zitelji ove planete, pa i ja, aprila 1999. godine u Beogradu. U ratu.
Prolece je, zivim u Jugoslaviji, moja ulica nema skloniste, moja zgrada nema podrum, niti ja imam rezervnu domovinu...
01.01.00
Politika
28.07.2001.
Između privatnog, javnog i kosmičkog
Privatna kolekcija
Knjiga Jasmine Mihajlović; izdavač: "Dereta", Beograd, 2000.
Moj muž je poznati pisac a ja sam pomalo vidovita - glasi zavodljivi početak jedne od osam proznih minijatura koje čine "Privatnu kolekciju" Jasmine Mihajlović, koautorke sa Miloradom Pavićem "Dve kotorske priče" ("Dereta", 1998). Očigledno je već iz te uvodne fraze zašto se radi o knjizi koja se čita u jednom dahu. I zbog čega vas ona posle, danima, nedeljama, mesecima zarobljava retkim mirisima, probranim ukusima i slučajnim dodirima leptirovog krila u noći, delujući na sva čitaočeva uzdrhtala čula.
Već rafinirana oprema (korice i vinjete, izbor autorke, rad su Dragutina Inkiostrija, secesija, kraj ćîć veka) asocira na ljupke, ženske predmete brižljivo poređane na damskom, toaletnom stolu; na onu intimnu, porodičnu svaštaru u koju je baka kaligrafski upisivala životna uputstva znajući da će nam kad-tad zatrebati. Dizajn knjige sugeriše čitaocu da je reč o nekom tajnom dnevniku, o zbirci naročitih recepata, o herbarijumu u kome se umesto retkih, presovanih travčica čuva kolekcija neobičnih ljudi, mesta i predmeta dostupnih samo izabranom, posvećenom čitaocu. Ponirući u tekst, kao u zaključanu, zabranjenu prostoriju, čitalac stiče pristupnicu u neko polutajno udruženje, ložu, u kojoj prolazeći kroz obaveznu inicijaciju postaje svedok neobičnih dešavanja, tajanstvenih koincidencija, uznemirujućih susreta.
Ima u pričama Jasmine Mihajlović neke slatke, bajkovite jeze koju će svako ko je u Srbiji preživeo dramatično finale prošlog veka prepoznati kao svoju ličnu strepnju, strah i mučninu. To su ta dominantna osećanja koja autorku, koja sve doživljava u paru sa M-om, što knjizi daje posebnu vrednost, prate i kad nije ovde: u Kotoru, na Santoriniju, u Jasnoj Poljani, u Parizu, u Ženevi ("Nekršteno mesto", "Doručak kod Citurasa"). Ona ispisuje i veoma potresno, proživljeno svedočanstvo o nezdravom ubrzanju života u Evropi koja bezglavo uleće u novi milenijum ("Rusija u ÝinŢordu", "L"ete en France"). Sve to homo ludens i ezoteričarka u Jasmini Mihajlović gledaju očima začuđenog deteta koje, tragom hlebnih mrvica, ide u "prodavnicu retkosti i čudesa" iako su ga odrasli lepo upozorili da to nipošto ne čini.
Igrajući se žanrovskim elementima intimne, dnevničke ispovesti, ljubavnog romana, putopisa, porodične sage, dokumentarističke i epistolarne proze, autorka se kreće postpostmodernističkim stazama, skakućući s lakoćom između privatnog, javnog i kosmičkog. Višeslojnost njene proze pruža čitaocu ekskluzivnu priliku da se opredeli za onu narativnu nit gde, posle pročišćenja, postaje učesnik specijalne, literarne avanture. Uzbuđenje koje tom prilikom doživljava zaslužena je nagrada za odvažnost. A ukoliko knjigu ponovo pročita, pronalazi, na sopstveno iznenađenje, bezbroj nepoznatih situacija, likova i zagonetki koje ranije uopšte nije primetio.
Jasmina Mihajlović nije, očigledno, samo pomalo vidovita supruga poznatog pisca. Ona je i odlična spisateljica.
Neda TODOROVIĆ
Danas
21.02.2001.
Privatna kolekcija
"Privatna kolekcija" Jasmine Mihajlovic, koju sacinjavaju "Autobiografija u mirisima" i sedam prica, objavljena je u Dereti. Rec je o delu cije su osnovne vrline nepretencioznost i delikatnost, a u kome autorka uzbudljivo, pitko i inspirativno pred citaoca prosipa sve one barokne detalje, emotivne akvarele i putopisne amulete iz svog licnog, uzbudljivog zivota. U "Privatnoj kolekciji" Jasmina Mihajlovic nam donosi pulsaciju moderne Evrope, ukuse vazda uzbudljivog i epikurejskog Pariza, price o sudbinama gradova, gradjevina, ljudi, prema kojima je uvek vreme bilo dosledno nemilosrdno, obicno im zatiruci svaki trag, bez obzira da li je u pitanju nalaziste u Celarevu ili ikone Urosa Predica u crkvi-grobnici Bogdana Dundjerskog, sa cije su grobne ploce oslobodioci 1945. izgrebali ime.
"Privatna kolekcija" Jasmine Mihajlovic uzbudljivo je stivo, kao sto su uvek uzbudljivi palimpsesti, pleni svojim delikatnim ispovednim tonom koji citaoca uvodi pravo u magiju price, tamo gde se sjedinjuju i izjednacavaju literatura i stvarnost . "Privatna kolekcija" je decentno i moderno prozno stivo, koje je, zapravo, ljupka mesavina putopisne, detektivske i urbane gradje, sa jakim aromatom ljubavi, strasti, uzasa i straha, koji sacinjavaju ljudski zivot.
S. D.
Danas
18-19. novembar 2000.
Jasmina Mihajlovic, knjizevnik, o svojoj privatnoj kolekciji
Neponovljive arome Balkana
Na Balkanu je najjaci miris Grcke, ali i Grci taj miris nekada pripisuju Turcima, kao da svi imaju nekakvu amneziju secanja. Kuhinje imaju veze sa religijom i nisu, kako se to obicno misli, samo nacionalne. Tako kuhinje pravoslavnih, katolickih naroda, kao i pripadnika judaizma i islama imaju mirisi ukus, dok je protestantizam svoju kuhinju asketizovao.
Moj muz i ja imamo jedan "tajni" hobi. Nocu obilazimo beogradske ulice i razgledamo kuce i osvetljene prozore. To malo "voajerstvo" promatranja odlomakatudjih zivota kroz otvorene prozore i meni i Miloradu predstavlja vrhunsko uzivanje, jer je to za nas pravi Beograd, onaj kojeg volimo, kao i pravo lice ovog grada.
Jasmina Mihajlovic je u nasoj sredini poznata kao autor studije "Prica o dusi i delu. Slojevi i znacenja u prozi Milorada Pavica" i prozi "Dve kotorske price" i kao supruga pisca Milorada Pavica. Nedavno je Dereta objavila knjigu putopisne proze Jasmine Mihajlovic, "Privatna kolekcija", koja nam donosi niz uzbudljivih putopisnih prica sa elementima epistoralnim i tragovima horora, a opisani zapleti su na nivou najboljih detektivskih romana i fantastike. Ovo je socna proza sa jakom aromom multikulturalnosti, pisana smelo, moderno, urbano.
* U "Privatnoj kolekciji" iznosite svoju autobiografiju u mirisima i izlazete citavu mirisnu paletu zemalja koje ste poslednjih godina obilazili. Koji je to miris i aromat Balkana? Ima li u sebi taj miris i malo krvi?
- Smatram da je Balkan aromaticniji u odnosu na Evropu i ta aromaticnost, koja proizilazi iz mesavine vera i nacija, dovodi do toga da u kriznim situacijama moze da dodje do ukusa i mirisa krvi. Strastvenost je, nesumnjivo, veca ovde. Na Balkanu je najjaci miris Grcke, ali i Grci taj miris nekada pripisuju Turcima, kao da svi imaju nekakvu amneziju secanja. Kuhinje imaju veze sa religijom i nisu, kako se to obicno misli, samo nacionalne. Tako kuhinje pravoslavnih, katolickih naroda, kao i pripadnika judaizma i islama imaju miris i ukus, dok je protestantizam svoju kuhinju asketizovao.
* U poslednjih pet godina veoma ste cesto olovku zamenjivali pistaljkom. U "Privatnoj kolekciji" kazete: "Ja sam supruga poznatog pisca i pomalo sam vidovita". Imate li utisak da ce sloboda napokon poceti da peva "kaosto su suznji pevali o njoj"?
- Jesam optimista, mada se i dalje, kao i svi Srbi, bojim svega i svacega, od vrlo racionalnih, do vrlo iracionalnih stvari. U trenucima kada na trenutke imam neka prosvetljenja u kojima mogu da vidim buducnost, ona mi se u tom kratkom momentu predstavlja kao neki prostor i prvi put od toga imam osecajmira i zadovoljstva. Smatram da su spotovi i slogani Otpora, "Ohrabrenje 2000" kao i ono sto rade ANEM i B-92 veoma vazni i da su nesto kao kolektivna psihoterapija. No,slobodu smo prvo morali da osvojima iznutra, da bismo je osvojili spolja.
* U "Privatnoj kolekciji" pisete mnogo o tome koliko malo znamo o predmetima, nekim licnostima koje su i iz nase veoma bliske istorije. Imate li osecaj da isto toliko znamo i o sebi i da citav zivot cesto provodimo sa sobom kao sa strancem?
- Sve mora da se osvoji, i sloboda i unutrasnji mir, pa i predmeti. Licno jos uvek imam problem osvajanja umeca opustanja. Sve ovo vazi i za ljubav, koja stalno mora da se neguje i osvaja komadic po komadic, i onda kada se ona transformise tokom vremena. Ovo se odnosi i na materinstvo. Tek kada je Vuk imao tri godine imala sam u sebi punu svest o tome koliko ga volim. I u svetu i kod nas vladajuca je kic pozicija koja vam kaze sta i kada morate da osecate, na primer cim rodite dete, vi ste istog trenutka potpuno i bezgranicno vezani za njega i odusevljeni materinstvom. A i materinstvo je, kao i sve drugo, zapravo polagani proces. I to je ljubav koja se osvaja...
* Brodski je smatrao da topografija ne prestaje da utice na svest stanovnika, a Carls Simic, koji je emigrirao sa ovih prostora pre pedesetak godina, jos uvek ima san koji se ponavlja, a u kome mu carinik na granici gazi cizmom pasos. Imate li utisak da smo, samim tim sto smo rodjeni u ovim prostorima, na izvestan nacin sudbinski anticipirani i odredjeni?
- Ja takodje imam san koji se ponavlja i u kome dolazim do ivice provalije koja je, naravno, duboka. Preko puta vidim jedan grad iz snova i ja usnu znam da je to Pariz i znam da nikad necu preci tu provaliju. Posto sam u stvarnosti mnogo puta bila u Parizu, smatrala sam da sam ga osvojila kao grad, a i posto se osecam tako da je sve moje ono sto volim u svetu, taj san me je zbunjivao. Prvo sam mislila da je on posledica nesrecne zemlje - kazamata u kojoj smo ziveli, a poslednjih godina shvatam da je san, zapravo u vezi, sa topografijom i njenim uticajem na nasu svest. Naime, shvatila sam da ja ne moguda u snu dosegnem Zapadnu Evropu, jer sam rodjena u Istocnoj i samim tim sam sam deo tog ambisa. Ipak, ovo je i rizicno tumacenje. Ne znam da li je do krajatacno, ali je definitivno da su topografija i svest stanovnistva u jakoj sprezi.
* Prema kom gradu ste, odmah i nepovratno posto ste ga videli, razvili ars amandi?
Prema Firenci. U tom gradu bila sam samo nekoliko sati, ali sam ga dozivela kao mesto "medju javom i medj snom", kao udar. Inace, volim da obilazim gradove, a moj muz i ja imamo jedan "tajni" hobi. Nocu obilazimo beogradske ulice i razgledamo kuce i osvetljene prozore. Doba za razgledavanje Beograda mora da bude noc, jer se tada ne vide odrane fasade i otvara se pogled na jedan paralelni svet, na jedan paralelni grad i taj pogled je mozda istinitiji od onog dnevnog. To malo "voajerstvo" promatranje odlomaka tudjih zivota kroz otvorene prozore i meni i Miloradu predstavlja vrhunsko uzivanje, jer je to za nas pravi Beograd, onaj koga volimo, kao i pravo lice ovog grada.
* Sta gastronomska karta jednog naroda govori o njegovom stanovnistvu?
Ima li u nasem karakteru traga zaprske?
- Doskoro sam mislila da je srpska kuhinja onakva kakvom se obicno definise, odnosno tesko svarljiva, dok ove godine, boraveci nesto duze u Francuskoj nisam shvatila da jedan Srbin lako moze da premine od francuske hrane. Cela francuska kuhinja se, naime, bazira na mlecnim mastima koje i tradicionalno izdrzljivom srpskom stomaku mogu da naskode. Tada sam shvatila da je srpska kuhinja, izuzimajuci zaprsku, spram francuske gotovo vegetarijanska. Kao turista, nacionalnu francusku kuhinju mozete izdrzati tri nedelje. Kao turista u Nisu, tradicionalnu srpsku kuhinju mozete izdrzati tri dana. No, bilo kako bilo, hrana ostaje jedna velika zivotna radost.
* U kojoj je meri covek danas prinudjen da bude homo politicus i u kojoj meri je neophodno da se od toga brani da li ostao normalan?
- "Privatna kolekcija" izasla je 15. oktobra i bila sam u strahu da ne izadje ranije, posto me je tih dana apsolutno interesovala samo politika. Cak i sada svako vece kao drogu uzimam dve-tri politicke emisije. Mislim da mora da postoji jos jedan period saglasan sa parolom Otpora: "Samo vas gledamo" i to nije stvar politickog mazohizma, vec neke elementarne savesti i unutrasnjeg postenja.
SAMPANJAC IZ GALEBA
U "Privatnoj kolekciji" citaoci ce pronaci i one detalje kojih zasigurno nema u drugim putopisnim knjigama, a koji ce nam osvetliti realnost na potpuno nov nacin. U "Autobiografiji u mirisima" Mihajloviceva smelo navodi mirisnu paletu ljudi, predela, stvari, koje su odredile njen zivot, u putopisu "Dorucak kod Citurasa" opisuje kako je prisustvovala vulkanu koji je poceo da se budi, a u pricama iz Rusije navodi kako je prilikom isussivanja ribnjaka, u blizini Cehovljeve kuce, jedini predmet pronadjen na dnu bila jedna boca sampanjca, na cijoj se etiketi jos uvek mogla procitati da datira tacno iz onog vremena kad je Cehov tu ziveo. Lepo je znati da se na mestu gde je Cehov napisao "Galeba" i neke od najlepsih prica, tocio sampanjac.
Razgovarala:
Sanja Domazet
01.01.00
NOVA KNJIGA JASMINE MIHAJLOVIC
"PRIVATNA KOLEKCIJA"
Jasmina Mihajlovic je autor studije "Price o dusi i telu. Slojevi i znacenja u prozi Milorada Pavica" (1992), i proze "Dve kotorske price" (1998). Poslednjih pet godina autorka je sve cesce olovku zamenjivala pistaljkom.
Oprastajuci se ovim pricama od dvadesetog stoleca, Jasminaa Mihajlovic je u njenu opremu unela elemente secesije u vidu graficke opreme iz pera umetnika s pocetka veka, Dragutina Inkiostrija.
