Rođen u Šapcu, u trgovačkoj porodici. U devetoj godini ostaje bez oca. Osnovnu školu i nižu gimnaziju uči u rodnom Šapcu, a potom u Beogradu višu gimnaziju, gde se upisuje na Pravni odsek Velike škole. U vreme njegovog studiranja na Velikoj školi u Beogradu među ondašnjim studentima veoma je jak pokret Svetozara Markovića, kojim je i Lazarević najpre bio oduševljen. Međutim, kasnije je uticaj njegov majke, potpuno suprotan onom Svetozara Markovića, očigledno nadvladao.
Kao državni stipendist boravi u Berlinu gde studira medicinu (1872 - 1879). Kasnije je radio kao lekar praktičar, civilni i vojni lekar, a uz put se bavi književnim radom.
Književni rad počinje 1868. prevodima Černiševskog, Gogolja i darvinističkih prirodnjačkih članaka, a potom 1879. i svojom pripovetkom Prvi put sa ocem na jutrenje. Napisao je malo, devet završenih i osam nezavršenih pripovetki. O Lazareviću se uglavnom govori kao o pesniku srpske patrijarhalne porodice i idiličnog života srpskog sela. Gotovo nikako Lazarević nije tretiran kao hrišćanski pisac.
Umro je od tuberkuloze.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
- Hvala Bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, - on rukom napipa štaku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
- Eto ja, - reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!
- Hvala, gospodin-kapetan! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - Drži, tata! Ja nemam ruke.
- Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo praktikant.
- Hvala, braćo! Drži, tata!
- Evo ti da kupiš duvana! - reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.
- Hvala, braćo. Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, "širokom naturom". Oni nemilice davaše.
Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: "hvala, braćo!, hvala, braćo!", ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.
- Gle, gle ti njega - reče Blagoje. - Zbog tak"e sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet... - on umalo ne reče "narasti", ali se opet ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!
Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
- A što će mi sve ovo?
On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.
- Hajdemo-te odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... - mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaču.
Kapetan je opet ozidao kuću na istom mestu u Knjaževcu. Pokrio je, istina, kao što se kaže, hartijom, ali mu je žena p vesela, i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove. |i Blagoje je još donekle govorio: "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi Bog platiti!" Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i - prosi!
Možete mu, ako ćete, udeliti.
Ovo je moj prilog!
(1882)
