Vikend Danas
14.04.2001.
Benzamen Konstan
O odgovornosti ministara
Nase uspomene ne treba da nas obmanjuju. Bili smo besni i nemirni kao robovi koji kidaju svoje lance. Ali danas smo postali slobodan narod; i ako nastavimo da to budemo, ako odvazno i otvoreno organizujemo institucije slobode, bicemo uskoro mirni i mudri kao sto dolikuje slobodnom narodu
Ministri mogu biti optuzeni i zasluzuju da budu sudski gonjeni na tri nacina:
1. zloupotrebom ili losom upotrebom svoje legalne vlasti;
2. nelegalnim aktima, koji nanose stetu javnom interesu, bez neposredne veze sa pojedincima;
3. napadima na slobodu, licnu sigurnost i imovinu.
Dokazao sam, u delu koje se pojavilo pre tri meseca, da posto ovaj poslednji aspekt krivicnog dela nema veze sa nadleznostima koje ministrima pripadaju legalno, oni se u tom pogledu vracaju u red gradjana i potpadaju pod obicne sudove.
Sigurno da ministar koji bi, u nastupu strasti, preoteo neku zenu, ili koji bi, u nastupu gneva, ubio nekog coveka, ne treba da zbog toga bude optuzen kao ministar, na poseban nacin, vec da, kao prekrsilac opstih zakona, bude gonjen zbog svog zlocina koji podleze opstim zakonima, i to u formi koja je njima propisana.
Medjutim, sa svim delima koja zakon kaznjava isto je kao sa otmicom i ubistvom. Ministar koji nelegalno napadne slobodu ili imovinu nekog gradjanina ne gresi kao ministar, jer mu nijedno njegovo ovlascenje ne daje pravo da nelegalno napadne slobodu i imovinu pojedinca. On, dakle, ulazi u red drugih krivaca i treba da bude gonjen i kaznjen kao oni.
Treba primetiti da od svakog od nas zavisi da li cemo napasti individualnu slobodu. To nije neka posebna privilegija ministara. Mogu, ako hocu, da potplatim cetiri coveka koji ce sacekati mog neprijatelja iza ugla neke ulice, koji ce ga odvuci u neki mracni budzak gde cu ga drzati bez icijeg znanja. Ministar koji otme nekog gradjanina, iako nije ovlascen za to zakonom, pocinice isti zlocin. Njegovo zvanje ministra nema veze sa tim delom i ne menja prirodu tog dela. Jer, da ponovim jos jednom, posto mu zvanje ministra ne daje pravo da, ne obaziruci se na zakon i protiv izricitih odredaba ovoga, hapsi gradjane, njegovo delo ulazi u isti red sa ubistvom, otmicom ili bilo kojim drugim privatnim zlocinom.
Svakako da ministrova legitimna moc olaksava ovome nacin da pocini nelegitimna dela; ali to koriscenje njegove moci samo je jedan delikt vise. To je kao kada bi neki pojedinac sebi izradio postavljenje za ministra da bi se nametnuo svojim sluzbenicima. To bi pretpostavljalo da taj pojedinac ima misiju i on bi sebi prisvojio vlast koja mu nije data. Ministar, koji daje nalog za izvrsenje nelegalnog dela, isto tako misli da ima vlast koja mu nije data. Prema tome, pojedinci, zbog svih delikata cije su zrtve, moraju neposredno delovati protiv ministara.
Ljudi su hteli da redovnim sudovima ospore pravo da presudjuju o optuzbama ove prirode. To su argumentovali popustljivoscu sudova koji bi se bojali da kaznjavaju mocnike i neuputnoscu da se tim sudovima poverava ono nazvano drzavnim tajnama.
Ovaj poslednji prigovor vezan je za davne ideje. To je ostatak sistema koji je prihvatao da bezbednost drzave moze zahtevati akte nasilja. A onda, s obzirom na to da nasilje ne moze imati motive, posto pretpostavlja nedostatak cinjenica i dokaza koji bi zakon ucinili dovoljnim, tvrdi se da je tajna neophodna. Kada ministar uhapsi i nelegalno drzi u zatvoru nekog gradjanina, najjednostavnije je da njegovi hvalospevci pripisu to zlostavljanje tajnim razlozima koje samo ministar zna i koje ne moze otkriti a da ne dovede u opasnost javnu bezbednost. Sto se mene tice, ne znam za javnu bezbednost bez individualne garancije. Mislim da se javna bezbednost dovodi u pitanje pogotovo onda kada gradjani u vlasti vide opasnost, a ne zastitu.
Mislim da je nasilje pravi neprijatelj javne bezbednosti; da mrak kojim je nasilje obavijeno samo povecava opasnost od njega; da javne bezbednosti nema van pravde, pravde van zakona, zakona bez pravnih formi. Mislim da je za slobodu jednog jedinog gradjanina drustveno telo zainteresovano u dovoljnoj meri da bi prirodne sudije tog gradjanina morale znati zbog cega je kaznjen. Mislim da je to glavni cilj, sveti cilj svake politicke institucije, i kako nijedan ustav ne moze naci drugde puni legitimitet, uzalud bi trazio drugde sigurnu snagu i trajnost.
Ako se tvrdi da ce sudovi biti preslabi u predmetima cinovnika - krivaca, to je zato sto su, u predstavama ljudi, sudovi u stanju neizvesnosti, zavisnosti i terora, u koje ih je dovela revolucija. Vlasti koje su bile zabrinute zbog svojih prava, ugrozene u svojim interesima, koje su bile nesretni proizvodi zavadjenih grupa i jadni naslednici mrznje koju su te grupe posejale, nisu mogle ni stvarati ni podnositi nezavisne sudove.
Time sto je proglasio nesmenljivost svih sudija koje ce od tog trenutka pa nadalje biti imenovane, nas ustav im je dao nezavisnost, koja im je predugo uskracivana. Znace da, ako sude ministrima, kao i ako sude drugim optuzenima, ne mogu doziveti nikakav ustavni ukor, da ne izazivaju nikakvu opasnost, i iz njihove bezbednosti nastace istovremeno nepristrasnost, umerenost i hrabrost.
To ne znaci da predstavnici nacije nemaju takodje pravo i duznost da se usprotive napadima koje ministri mogu da izvrse na slobodu, a gradjani koji su zrtve tih napada se ne usudjuju da postave svoje zahteve. Clan koji dopusta optuzivanje ministara zato sto su doveli u pitanje bezbednost ili cast drzave, sobezbedjuje nasim mandatarima mogucnost da ih optuze ako uvedu u vlast ono sto je najprotivnije bezbednosti i casti svake vlasti, hocu reci: nasilje. Ne moze se gradjaninu uskratiti pravo da trazi zadovoljenje za krivdu koja mu je nanesena: ali treba isto tako da ljudi koji uzivaju poverenje tog gradjanina mogu da preuzmu borbu za njegovu stvar. Ta dvostruka garancija je opravdana i neophodna.
Nas ustav je implicitno potvrdjuje. Ostaje sada da se kroz zakonodavstvo uskladi sa garancijom koja se mora dati i ministrima koji su vise nego obicni pojedinci meta ljutnje zbog povredjenih strasti i koji moraju naci u zakonima i u pravnim formama pravicnu i dovoljnu zastitu.
Nije isto sa nelegalnim delima, stetnim po javni interes, bez neposredne veze sa pojedincima, niti je isto sa losom upotrebom vlasti koja je legalno preneta na ministre.
Ima mnogo nelegalnih dela koja dovode u opasnost samo javni interes. Jasno je da samo predstavnicke skupstine ne mogu obznanjivati i goniti ta dela. Nijedan pojedinac nema ni interesa ni prava da na sebe primi njihovo gonjenje.
A sto se tice zloupotrebe legalne vlasti koju imaju ministri, jos je jasnije da samo predstavnici naroda mogu biti pozvani da prosude da li ta zloupotreba postoji, a specijalni sud, sa posebnim ovlascenjem, jedini je pozvan da se izjasni o tezini te zloupotrebe.
Nas je ustav, dakle, prevashodno mudar kada daje nasim predstavnicima najvecu sirinu u optuzivanju i diskrecionu moc sudu koji treba da presudi.
Postoji hiljadu nacina da se nepravedno ili nepotrebno zapocne rat, da se zapoceti rad vodi prenagljeno, ili presporo, ili suvise nemarno, da se unese previse krutosti ili slabosti u pregovore, da se uzdrma poverenje, bilo avanturistickim operacijama, bilo lose smisljenim ustedama, bilo neverstvima prerusenim pod raznim imenima. Ako bi svaki od tih nacina da se steti drzavi bio istaknut i specifikovan zakonom, kodeks odgovornosti bio bi traktat iz istorije i politike, pa i onda bi se njegove odredbe odnosile na proslost. Ministri bi lako nasli nove nacine da ih otklone u buducnosti.
Stoga Englezi, uostalom tako skrupulozno privrzeni doslovnoj primeni zakona po onim predmetima koji su obuhvaceni opstim zakonom, nazivaju delikte koji povlace odgovornost ministara vrlo neodredjenim recima: high crimes and misdemeanours, recima koje ne preciziraju ni stepen ni prirodu zlocina.
Ljudi ce pomisliti da to znaci staviti ministre u vrlo nepovoljnu i vrlo opasnu situaciju. Dok se za obicne gradjane trazi zadrzavanje najvece preciznosti i garancija postovanja slova zakona, ministre su njihovi tuzioci i sudije izlozili nekoj vrsti nasilja. Ali to nasilje je u sustini same ove stvari; nezgodne strane tog nasilja treba da budu ublazene kroz svecani karakter pravnih formi, uzviseni karakter sudija i umerenost kazni. Ali princip mora biti postavljen: i uvek je bolje priznati teorisjki ono sto je neizbezno u praksi.
Ministar moze da nanese toliko zla, a da se ne udalji od slova nijednog pozitivnog zakona, tako da ako niste pripremili ustavna sredstva da ugusite to zlo i da kaznite ili odstranite krivca (jer se radi mnogo vise o tome da se nesavesnom ministru oduzme vlast nego da se on kazni), sila stvari ce naci ta sredstva izvan samog ustava. Ljudi koji ce biti prinudjeni da se spore oko termina ili da prekrse pravne forme, postace puni mrznje, podli i nasilni. Kako ne vide trasirani put, oni ce ga sami krciti, i ta ce precica biti nemirnija i opasnija. U stvarnosti postoji neka sila koju nikakva vestina dugo ne otklanja.
Ako okrenete protiv ministara precizne zakone koji nikada ne obuhvataju sva njihova nedela i tendencije njihovog rukovodjenja, vi ih fakticki izvlacite ispod svih zakona, njima se vise nece suditi prema vasim pedantnim i neprimenljivim odredbama: oni ce biti kaznjavani prema brigama koje su stvorili, zlu koje su naneli, i stepenu omraze zbog toga.
Ono sto me uverava da nisam prijatelj nasilja kada postavljam kao aksiom da zakon o odgovornosti ne moze ici u detalje kao obicni zakoni, i da je to politicki zakon cija priroda i primena imaju, neizostavano, nesto diskreciono u sebi, to je sto je na mojoj strani, kao sto sam vec rekao, primer Engleza, i sto ne samo sloboda traje kod njih bez pometnji i bez oluja sto trideset i cetiri godine svec i sto je od svih njihovih ministara, izlozenih nesagledivoj odgovornosti, koje stalno proziva opozicija, jednom veoma malom broju sudjeno, a nijednom nije izrecena kazna.
Nase uspomene ne treba da nas obmanjuju. Bili smo besni i nemirni kao robovi koji kidaju svoje lance. Ali danas smo postali slobodan narod; i ako nastavimo da to budemo, ako odvazno i otvoreno organizujemo institucije slobode, bicemo uskoro mirni i mudri kao sto dolikuje slobodnom narodu.
Principi politike, Zavod za udzbenike, Beograd, 2000.
