Prolog
Hajde da se igramo ?Šta bi bilo kad bi bilo?
(1932)
Nju Džerzi, nedaleko od Prinstona; mart 1932.
Seoska kuća Čarlsa Lindberga sijala je jasnim, narandžastim svetlom. Ličila je na vatreni zamak, posebno u tom tmurnom, jelama obraslom kraju Džerzija. Pramenovi magle lizali su dečaka dok je bio sve bliži i bliži svom prvom trenutku istinske slave, svom prvom ubistvu.
Bilo je mračno kao u rogu, a tlo je bilo mokro, blatnjavo i prepuno lokvi. Očekivao je to. Mislio je na sve, pa i na kišu.
Na nogama je nosio muške čizme za rad broj četrdeset četiri. Prste i pete čizama napunio je pocepanim platnom i trakama Filadelfija inkvajrera.
Želeo je da ostavi otiske stopala, mnogo njih. Otiske odraslog muškarca, a ne tragove dvanaestogodišnjeg dečaka. Oni će voditi od okružnog autoputa Stautsburg?Vertsvil do seoske kuće i natrag.
Počeo je da drhti kada je stigao do drvoreda borova, ni dvadeset metara od prostrane kuće. Vila je bila veličanstvena, baš kako ju je i zamišljao ? sedam spavaćih soba i četiri kupatila samo na jednom spratu. Seosko gnezdo Srećnog Lindija i En Morou.
?Prosto k?o pasulj?, pomislio je.
Dečak se, santimetar po santimetar, primicao trpezarijskom prozoru. Bio je opčinjen slavom. Mnogo je razmišljao o tome. Gotovo sve vreme. Kakva je slava zapravo? Kako miriše? Kakav joj je ukus? Kako slava izgleda izbliza?
?Najpopularniji i najzanosniji čovek na svetu? sedeo je za stolom tu, nadohvat ruke. Čarls Lindberg je stvarno bio visok, elegantan, zlatne kose kao iz bajke, svetlog tena. Srećni Lindi je zaista izgledao kao više biće.
Tako je izgledala i njegova žena, En Morou Lindberg. Ana je imala kratku kosu, kovrdžavu i crnu, zbog koje joj je koža izgledala bela poput krede. Činilo se da svetlost stonih sveća pleše oko nje.
Oboje su sedeli sasvim uspravno. Da, stvarno su izgledali nadmoćno, kao da su naročiti Božji dar svetu. Držali su glave visoko i prefinjeno jeli. Dečak se naprezao da vidi šta je na stolu. Ličilo je na jagnjeće odreske poslužene u savršenom porcelanu.
?Biću slavniji nego vas dvoje zajedno, ukočeni bednici?, prošaputa najzad dečko. Obećao je to sebi. Svaku pojedinost razmotrio je hiljadu puta. Najmanje toliko. Vrlo metodično pristupio je poslu.
Dečak je uzeo lestve koje su radnici ostavili pored garaže. Držeći ih čvrsto uz bok, krenuo je ka mestu tačno ispod prozora biblioteke. Nečujno se popeo do dečje sobe. Puls mu je bio ubrzan, a srce mu je tuklo tako glasno da je mogao da ga čuje.
Svetlost lampe iz hodnika osvetljavala je dečju sobu. Videla se kolevka i u njoj mali uspavani princ. Čarls Mlađi, ?najslavnije dete na svetu?.
Sa jedne strane kolevke, kao zaštita od promaje, stajao je šareni paravan sa slikama domaćih životinja.
Dečko se osećao podmuklo i lukavo. ?Evo čika Lisca?, prošaputao je tiho, otvarajući prozor.
Onda se popeo uz još jednu prečku lestvi i konačno se našao u dečjoj sobi.
Stojeći nad kolevkom, posmatrao je princa. Imao je, kao i njegov otac, zlatne kovrdže, ali bio je debeo. Sa samo dvadeset meseci, Čarls Mlađi bio je pregojen.
Dečak više nije mogao da se kontroliše. Vrele suze potekle su mu niz obraze. Celo telo je počelo da mu se trese od nemoći i besa ? ali pomešanih sa osećanjem neiskazive radosti njegovog života.
?Pa, čovečuljak tatin, kucnuo je naš trenutak?, promrmljao je za sebe.
Iz džepa je izvukao malu gumenu loptu pričvršćenu za elastičnu traku. Hitro je obavio čudnovatu omču oko glave Čarlsa Mlađeg baš kada su se male plave oči otvorile.
Kad se beba rasplakala, dečak joj je gurnuo gumenu lopticu u mala, balava usta. Posegao je u kolevku, uzeo Lindbergovu bebu u naručje i hitro se spustio niz lestve. Sve prema planu.
Dečak je potrčao preko blatnjavih polja sa dragocenim, razbacakanim zamotuljkom u rukama i nestao u tami.
Na tri kilometra od kuće zakopao je pokvarenu, razmaženu Lindbergovu bebu ? sahranio ju je živu.
On, a ne Bruno Ričard Hauptman, bio je otmičar Lindbergovog deteta. Sve je uradio sam-samcit.
Prosto k?o pasulj.
Prvi deo
Megi Rouz i Šrimpi Goldberg
(1992)
poglavlje 1
U rano jutro dvadeset prvog decembra 1992. bio sam slika i prilika istinskog zadovoljstva na zastakljenoj verandi naše kuće u Petoj ulici u Vašingtonu u okrugu Kolumbija. Mala, uzana prostorija bila je pretrpana pozelenelim zimskim kaputima, gumenim čizmama i ranjenim dečjim igračkama. Baš me briga. Ovo je moj dom.
Svirao sam Geršvina na našem malko raštimovanom nekadašnjem koncertnom klaviru. Upravo je otkucalo pet sati ujutru i na verandi je bilo kao u hladnjači. Bio sam spreman da se malo žrtvujem radi Amerikanca u Parizu.
Zazvonio je telefon u kuhinji. Možda sam dobio na lutriji okruga Kolumbija, Virdžinije ili Merilenda, pa su sinoć propustili da me pozovu. Redovno sam igrao sve tri ove igre na nesreću.
?Nano! Možeš li da se javiš??, viknuo sam sa verande.
?Za tebe je. Mogao bi i sam da se javiš?, odvrati mi moja namćorasta baka. ?Osim toga, nema smisla da ustajem. ?Nema smisla? kod mene znači ?glupo je?.?
Nije rekla baš ovo, ali bilo je nešto slično. Uvek je tako.
Noge su mi još bile ukočene, pa sam ušao hramajući u kuhinju, izbegavajući usput igračke. Imam trideset osam godina. Kao što se kaže, da sam znao da ću poživeti toliko dugo, vodio bih više računa o sebi.
Zvao je moj saradnik u zločinu, Džon Sampson. Znao je da sam budan. Sampson me poznaje bolje od moje rođene dece.
??Bro jutro, smeđi šećeru. Ustao si, je li??, rekao je. Nije bilo potrebno predstavljanje. Sampson i ja smo najbolji drugovi od osme godine. Tada smo krali u prodavnici ?Parks korner verajeti? pored sirotinjskih naselja. Nismo tada imali pojma da bi nas stari vlasnik upucao namrtvo zbog ukradene kutije cigareta ?česterfild?. Nana Mama bi nam uradila nešto još gore da je znala za naše lopovske poduhvate.
?I da nisam, sada bih ustao?, rekao sam u slušalicu. ?Reci mi nešto lepo.?
?Dogodilo se još jedno ubistvo. Ponovo naš momak, izgleda?, reče Sampson. ?Čekaju nas. Tamo je već pola slobodnog sveta.?
?Suviše je rano za gledanje mrtvačkih kola?, promrmljao sam. Osećao sam kako mi se prevrće utroba. Nisam želeo da mi dan počne tako. ?Sranje. Jebi ga.?
Nana Mama podiže pogled sa svog vrelog čaja i meko kuvanih jaja. Pogledala me je jednim od onih svojih svetačkih pogleda gospodarice kuće. Već je bila obučena za školu, u kojoj i dalje dobrovoljno radi sa svojih sedamdeset devet godina. Sampson je nastavio da mi prenosi krvave detalje prvog zločina ovog jutra.
?Pripazi na jezik, Aleks?, reče Nana. ?Molim te da paziš kako se izražavaš dok god misliš da živiš u ovoj kući.?
?Dolazim za deset minuta?, rekao sam Sampsonu. ?Ja sam vlasnik ove kuće?, rekao sam Nani.
Zaječala je kao da prvi put čuje tu strašnu novost.
?Desilo se još jedno gadno ubistvo, na Lengli Terasu. Izgleda da je to serijski ubica. Plašim se da je tako?, rekoh joj.
?To je strašno?, reče Nana Mama. Prikovala me je svojim mekim smeđim očima. Njena bela kosa ličila je na kukičane podmetače koje je stavljala na stolice u dnevnoj sobi. ?Političari su upropastili grad, a ta ubistva su najgora posledica njihovog uticaja. Ponekad razmišljam o tome kako bi trebalo da odemo iz ovog grada, Aleks.?
?I ja ponekad mislim o tome?, rekoh, ?ali verovatno ćemo ostati.?
?Da, crnci uvek ostaju. Mi trpimo i opstajemo. Mi uvek patimo ćutke.?
?Ne uvek ćutke?, rekoh joj.
Već sam odlučio da obučem svoj stari sako od haris tvida. Dogodilo se ubistvo, a to znači da ću sretati belce. Preko tog sportskog sakoa obukao sam toplu jaknu. Bolje se slaže sa susedstvom.
Na komodi pored kreveta stoji slika Marije Kros. Pre tri godine moja žena je ubijena u pucnjavi na ulici. To ubistvo, kao i većina ubistava u Jugoistočnoj četvrti, ostalo je nerešeno.
Poljubio sam baku dok sam izlazio iz kuhinje. To činim od svoje osme godine. Mi se uvek opraštamo, za slučaj da se više nikada ne vidimo. Tako je već skoro trideset godina, otkako sam kod Nana Mame i otkako je odlučila da napravi nešto od mene.
Načinila je od mene detektiva za ubistva, doktora psihologije, koji radi i živi u getima Vašingtona u okrugu Kolumbija.
Nju Džerzi, nedaleko od Prinstona; mart 1932.
Seoska kuća Čarlsa Lindberga sijala je jasnim, narandžastim svetlom. Ličila je na vatreni zamak, posebno u tom tmurnom, jelama obraslom kraju Džerzija. Pramenovi magle lizali su dečaka dok je bio sve bliži i bliži svom prvom trenutku istinske slave, svom prvom ubistvu.
Bilo je mračno kao u rogu, a tlo je bilo mokro, blatnjavo i prepuno lokvi. Očekivao je to. Mislio je na sve, pa i na kišu.
Na nogama je nosio muške čizme za rad broj četrdeset četiri. Prste i pete čizama napunio je pocepanim platnom i trakama Filadelfija inkvajrera.
Želeo je da ostavi otiske stopala, mnogo njih. Otiske odraslog muškarca, a ne tragove dvanaestogodišnjeg dečaka. Oni će voditi od okružnog autoputa Stautsburg–Vertsvil do seoske kuće i natrag.
Počeo je da drhti kada je stigao do drvoreda borova, ni dvadeset metara od prostrane kuće. Vila je bila veličanstvena, baš kako ju je i zamišljao – sedam spavaćih soba i četiri kupatila samo na jednom spratu. Seosko gnezdo Srećnog Lindija i En Morou.
„Prosto k’o pasulj“, pomislio je.
Dečak se, santimetar po santimetar, primicao trpezarijskom prozoru. Bio je opčinjen slavom. Mnogo je razmišljao o tome. Gotovo sve vreme. Kakva je slava zapravo? Kako miriše? Kakav joj je ukus? Kako slava izgleda izbliza?
„Najpopularniji i najzanosniji čovek na svetu“ sedeo je za stolom tu, nadohvat ruke. Čarls Lindberg je stvarno bio visok, elegantan, zlatne kose kao iz bajke, svetlog tena. Srećni Lindi je zaista izgledao kao više biće. Tako je izgledala i njegova žena, En Morou Lindberg. Ana je imala kratku kosu, kovrdžavu i crnu, zbog koje joj je koža izgledala bela poput krede. Činilo se da svetlost stonih sveća pleše oko nje.
Oboje su sedeli sasvim uspravno. Da, stvarno su izgledali nadmoćno, kao da su naročiti Božji dar svetu. Držali su glave visoko i prefinjeno jeli. Dečak se naprezao da vidi šta je na stolu. Ličilo je na jagnjeće odreske poslužene u savršenom porcelanu.
„Biću slavniji nego vas dvoje zajedno, ukočeni bednici“, prošaputa najzad dečko. Obećao je to sebi. Svaku pojedinost razmotrio je hiljadu puta. Najmanje toliko. Vrlo metodično pristupio je poslu.
Dečak je uzeo lestve koje su radnici ostavili pored garaže. Držeći ih čvrsto uz bok, krenuo je ka mestu tačno ispod prozora biblioteke. Nečujno se popeo do dečje sobe. Puls mu je bio ubrzan, a srce mu je tuklo tako glasno da je mogao da ga čuje.
Svetlost lampe iz hodnika osvetljavala je dečju sobu. Videla se kolevka i u njoj mali uspavani princ. Čarls Mlađi, „najslavnije dete na svetu“.
Sa jedne strane kolevke, kao zaštita od promaje, stajao je šareni paravan sa slikama domaćih životinja.
Dečko se osećao podmuklo i lukavo. „Evo čika Lisca“, prošaputao je tiho, otvarajući prozor.
Onda se popeo uz još jednu prečku lestvi i konačno se našao u dečjoj sobi.
Stojeći nad kolevkom, posmatrao je princa. Imao je, kao i njegov otac, zlatne kovrdže, ali bio je debeo. Sa samo dvadeset meseci, Čarls Mlađi bio je pregojen.
Dečak više nije mogao da se kontroliše. Vrele suze potekle su mu niz obraze. Celo telo je počelo da mu se trese od nemoći i besa – ali pomešanih sa osećanjem neiskazive radosti njegovog života.
„Pa, čovečuljak tatin, kucnuo je naš trenutak“, promrmljao je za sebe.
Iz džepa je izvukao malu gumenu loptu pričvršćenu za elastičnu traku. Hitro je obavio čudnovatu omču oko glave Čarlsa Mlađeg baš kada su se male plave oči otvorile.
Kad se beba rasplakala, dečak joj je gurnuo gumenu lopticu u mala, balava usta. Posegao je u kolevku, uzeo Lindbergovu bebu u naručje i hitro se spustio niz lestve. Sve prema planu.
Dečak je potrčao preko blatnjavih polja sa dragocenim, razbacakanim zamotuljkom u rukama i nestao u tami.
Na tri kilometra od kuće zakopao je pokvarenu, razmaženu Lindbergovu bebu – sahranio ju je živu.
On, a ne Bruno Ričard Hauptman, bio je otmičar Lindbergovog deteta. Sve je uradio sam-samcit.
Prosto k’o pasulj.
