Prijezdina ljubav

16.05.05

Veliko priznanje, nagrada "Milan Rakić UKS za najbolju zgibrku stihova u prošloj godini dodeljena je Manojlu Gavriloviću za knjigu "Prijezdina ljubav" u izdanju "Prosvete".
Pesnikinja i urednik ove knjige Ljubica Miletić piše: "Prvenstveno lirski pesnik, Gavrilović je i istraživač i tumač srpske prošlosti, ali i sadašnjosti koja u njemu izaziva zebnju". Na pitanje da li se ljuti što ga mali kritičari svrstavaju u "pesnike tradicije", on nam odgovara:
- Svaki pesnik nosi u sebi urođenu tradiciju. To mu je, kao neka treća ruka sa kojom bere stihove iz zavičaja i koje nosi oko vrata kao ogrlicu. Ta ogrlica je ponekad od duge i cveta petrovca, a ponekad je spletena od svlaka crne munje i ugaraka od zvezda. Tradicija je mitski put, kojim koračamo. Moje pesme su u osnovi tradicionalne, ali ih ja ponekad proširim i odsjajim iz budućnosti. Najviši put u našoj tradiciji ima narodna pesma. Ta poezija se vekovima pisala i to je nešto najvrednije što imamo.

Celu knjigu posvetili ste zavičaju, zbog čega?
- Moj književni zavičaj je naša narodna poezija. U detinjstvu otac me je uspavljivao govoreći mi pesme o Kosovu, Starini Novaku, Senjanin Tadiji, Janković Stojanu. I te pesme iz Krajine ili Kosova, čine da ja pomislim da sam se negde na Romaniji rodio, a da sam odrastao pored reke Sitnice. Ali ja sam se rodio u selu Bjeluši, kroz koju protiče Mali Rzav. U zavičaj odlazim da pored puta stihove naberem. Oni leže na grani leske, oni sede na cvetu petrovca. Eno, žubore na beloj takiši, eno, s jabuke kaplju u rosu.

Imate i poruku o ovom vremenu?
- Kao mlad pesnik napisao sam stih: "Što me neka zvezda prati, gde god svratim, ona svrati". Uvek me kroz život prati svetlost, koja mi obasjava put i koja mi ukazuje šta da radim. Ta svetlost je puna ljudske radosti. Svaki pesnik treba da bude vesnik dobrote i da pomaže druge. Poezija i počiva na dobroti i ljubavi. Samo pesnici mogu vratiti osmeh ovom vremenu. Moj životni moto je "Ljubavlju i lepotom koračati kroz vreme".

Vaši stihovi su zbog toga puni istorije i istorijskih mitova?
- Istorija je naš putokaz, kojim idemo. Na barjaku Boška Jugovića ispisane su sve naše pobede i porazi. Barjak Boška Jugovića je nebo nad Srbijom, po kome svakog dana ispisujemo sve naše ljubavi i strepnje. Istorija za mene jeste nešto najsvetlije i ja sa velikim poštovanjem pevam o našim nacionalnim junacima. U knjizi "Prijezdina ljubav" ima dosta pesama napisanih o kosovskim junacima, o Majki Jugovića i Jugovićima, Kosovki devojci i njenom zlatnom kondiru. Tu su i stihovi o Carici Milici i Lazaru.

Prema kom pravcu je usmerena naša današnja poezija?
Književnost je jedan veliki krug. Početak tog kruga je naša narodna pesma. I kud god da krenemo vraćamo se na početak - na izvor. Književnost je kao i drvo sa više grana. Ponekad se neka grana i osuši, ali i suve grane pripadaju drvetu i čine ga celovitijim. Književnost je kao život, ili kao pratilac životu. Svaka umetnost prati misao svog naroda. Naša takođe.

D. STANKOVIĆ

31.01.05

Kosovski mit je centralno mesto, stožer oko koga se okupljamo. - Nema vatre u kojoj naše narodne pesme mogu da izgore

Manojle Gavrilović (1945), jedan od najautentičnijih domaćih pesnika, autor čuvenih, često citiranih stihova „što me neka zvezda prati, gde god svratim ona svrati”, objavio je u beogradskoj „Prosveti” novu zbirku pesama „Prijezdina ljubav”.

Pesnik kultnih zbirki „Sunce i kočije”, „Začarano ognjilo”, „Bubnjevi na Karpatima”, „Svetlost ćirilice”, „Nedelja u zavičaju”, za novu knjigu „Prijezdina ljubav” dobio je nagradu „Milan Rakić”, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije i priznanje „Zlatno pero” Komiteta za kulturu grada Moskve.

U naslovnoj pesmi i u čitavoj Vašoj poeziji oseća se snažan uticaj narodne poezije?

- Narodna poezija je moj misaoni početak. Kada sam bio mali otac me je uspavljivao našim junačkim pesmama i te su mi se pesme usadile u život i još žubore u meni. Naša narodna pesma je nešto najlepše što imamo na našem književnom nebu. To je kolektivna misao našeg naroda koja se prenosila sa kolena na koleno i do naših dana su doprli samo najlepši delovi te bogate riznice srpskog naroda.

Naša narodna pesma su naše oči, kroz koje mi gledamo niz vekovne stepenice. Naše narodne pesme su naša krila. Desno krilo je naša epska poezija, a levo lirska. To je naš putokaz za budućnost. Naša narodna pesma je naša rodna kuća, kojoj se uvek vraćamo.

Pesnik ste koji poštuje tradiciju i koji samo nastavlja delo svojih velikih prethodnika?

- Tradicija se mora poštovati. To je put koji je trasiran kada je prvi Srbin počeo da smišlja stihove. Reč je o vremenu pre dolaska Svetog Save, ali ga je Sveti Sava, svojom duhovnom snagom, usmerio na put pravoslavlja, kojim i danas putujemo. Tradicija je okvir jednog pisma i sve što se ide u širinu, van tog okvira, vreme prebriše i gurne u zaborav. Sve je to jedna kuća, koju mi pesnici zidamo... Tradicija je kolektivno pamćenje koje nam pomaže da se održimo, da opstanemo, da istrajemo.

Važno mesto u Vašoj poeziji zauzimaju nacionalni mitovi i nacionalni junaci?

- Nacionalni mitovi su teme oko kojih se pesnici najčešće okupljaju. Nacionalni mitovi su zvezda vodilja koja nas odvodi u odaje gde živi naš duh i naša tradicija. Kosovski mit je centralno mesto, stožer oko koga se okupljamo. Koliko nam snage daje i sama pomisao na mit o Obiliću. Pogledajte samo lepotu mita o devojci koja vodom iz kondira poji srpske ranjenike na Kosovu. Kolika je bol majke Jugovića zbog smrti devet Jugovića i desetog Jug-Bogdana. Nije li Boškov barjak širok kao nebo nad Srbijom. Šta nam jače svetli od mita o knezu Lazaru i carici Milici. Zamislite samo lepotu mita o Jelici, vernoj ljubi vojvode Prijezde koja kaže: „Morava nas voda odronila, nek Morava voda i sarani”.

Učeći se na epskom desetercu, stvorili ste lirski deseterac?

- Epski deseterac je moćno pesničko sredstvo. Događaje iz naše istorijske prošlosti bilo je najlakše i najlepše opisati u desetercu. Stih sa deset slogova je jasan i muzikalan. U svojim stihovima često koristim lirski deseterac. On je vrlo pogodan i odgovara našem jeziku. Ima lirsku notu, a ima i nijansu opisa. Pesme ispevane lirskim desetercem imaju krila, one su poletne. Lirski deseterac je budućnost našeg jezika.

Ne odričete se vezanog stiha. Bez rime za Vas pesme nema?

- Pišem skoro podjednako u vezanom i slobodnom stihu. Slobodni stih obično koristim u kraćim književnim formama, ali ga retko čitam na književnim večerima, zbog svoje sažetosti. Nerimovana poezija najlepše se čita u sebi, jer se pesničke slike duže pamte kada se čitaju u tišini. Slobodnim stihom, kao kod svake slobode, pesnička vizija se može dovesti do neslućenih visina. Slika je sam treptaj. Rimovana poezija je slikovitija i muzikalnija, lakše se sluša na književnim večerima.

Mnoge pesme ste ispevali u distihu?

- Distih je moja omiljena forma. Tu se najlakše snalazim. Distih je funkcionalan, jer može da živi sam, a i timski se uklapa sa drugim distisima u celovitu pesmu. Rima iz prvog distiha, sužava pesniku mogućnosti u odabiru rime u drugom stihu. Pisanje distihom je kao kada zidaš kuću: ako si dobar majstor možeš zidati do zvezda. Distih u desetercu je vrlo muzikalan i slikovit.

U svojim stihovima, uprkos svim teškoćama sa kojima se svakodnevno susrećemo, slavite lepotu i ljubav?

- Velike teškoće jesu, ali da li je bilo lako preći preko Karpata, pa preplivati Dunav, pa preći preko Albaniju peške. Ni onih petsto godina nisu nam cvetale ruže. I sama pomisao na lepotu i ljubav olakšava sve teškoće. Ko ne nađe lepotu života u lepoti i ljubavi, taj mlad ostari. A starost je kraj i početak nečeg novog.

Jedan ciklus pesama posvećen je „svetlosti ćirilice”, uništavanju našeg pisma i naših knjiga?

- Jedna moja knjiga se zove „Svetlosti ćirilice”, a u ovoj knjizi jedan ciklus pesama tako je naslovljen. Ćirilica je naš identitet, naša lična karta. Mi se svetlošću ćirilice duhovno hranimo. Ćirilica je naše obeležje i naš koren. Ne može se uništiti kultura jednog naroda, ako mu neko u jednom gradu zapali biblioteku. Nema vatre u kojoj naše narodne pesme mogu da izgore, jer svaka je svetlost nekome putokaz.

U jednoj od pesama kažete: „Oni što ti vodu u kondiru mute, otići će jednom niz predele žute”. Kada će Srbiji da svane?

- U Srbiji je odavno svanulo samo mi tu zoru ne vidimo. Mi treba da gledamo očima Svetog Save i Stefana Nemanje, jer njihov vid se produžava kroz hiljade očiju. Kada je Kosovka devojka pojila ranjene junake po Kosovu, prvi koji joj je vodu u kondiru zamutio bio je Vuk Branković. Od vremena Kosovke devojke, pa sve do danas, uvek se neko nađe da malo vodu zamuti. Ali, svaka se voda sama od sebe izbistri.

I vožd Karađorđe je imao velikih nacionalnih planova, ali „ugleda u nebeskom viru crne ruke i crnu sekiru”. Imamo problema i sami sa sobom?

- Karađorđe je iz Rusije mogao da sagleda srpsku veličinu i njenu snagu. Hteo je da celu Srbiju oslobodi i ujedini. Hteo je da digne vojsku s vode Drine, punu munja, sna i mesečine, s Moravice, Ibra, Jasenice, sa Sitnice, Lima, Studenice. Sa Đetine, Timoka i Peka, sa Morave i kosovskih reka...Al`, iz ruke kuma, niče crna šuma.

U Srbiji svako brdo misli da je veće od Kopaonika.

Zoran Radisavljević