Priče o zanatima / Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji

18.06.05

Bora Ćosić (1932, Zagreb), uz Kiša, najdosledniji apatrid novije srpske književnosti. Mnogo romana napisao je Bora Ćosić i pre i posle svog čuvenog, manifestnog Dnevnika apatrida početkom devedesetih, u kome je pokušao da sebi i dugima opiše apsurd i besmisao nasilja i razaranja bivše zemlje, pre nego što će spakovati kofere za Rovinj, potom Berlin, gde i danas živi i radi. Nedavno, Bora Ćosić je uzeo kartu u suprotnom pravcu i ponovo proputovao kroz zavičaj, a ishod sledi u formi, kaže u razgovoru za Danas koji je posetio istom prilikom, "knjige o jednom putovanju koje je bilo antihandkeovsko":

- Jer je Handkeu ovde sve bilo lepo i dobro, i to što ljudi čekaju u beskrajnim redovima za benzin, jer je mislio da je lepše kad ljudi pretaču iz malih flašica benzin, a meni se čini da je to sve bilo kontraproduktivno i da to nije bilo u prilog ovoj naciji i ovoj zemlji, nego čak i malo pežorativno: ja koji sam za 15 godina samo dvaput bio ovde vrlo kratko, prvi put posle svega pokušavam da prepoznam šta se s ovim narodom dogodilo, ne u onim tonama bombi koje su pale, ili u gomilama mrtvih ljudi, jer to svi znaju, nego šta se dogodilo u dušama ljudi i u mentalitetu.

Ulepšavanje trpezarije užasa

Bio sam na Sarajevskom međunarodnom skupu pisaca, ići ću u Vupertal na jedan susret pisaca, i u Grac na obeležavanje stogodišnjice Kanetija. Jesenas, kad mi je izašla "Nulta zemlja" u Nemačkoj sa izdavačem sam imao turneju u dvadest gradova. Mnogo putujem, ne kao predstavnik nekog ili nečeg, nego kao učesnik jednog vremena u kome svi mi govorimo, mada ima ljudi koji kažu da govorimo u prazno, a pisci su uvek kao mali buketić na jednom ogromnom stolu, koji je već prepun prljavih tanjira i kostiju zbog svega što se dogodilo kao istorija. I to što pričamo je kao jedna mala ilustracija, jedan momenat da taj užas trpezarije istorijske malo ulepšamo.

Šta se dogodilo?
- Mislim da se nešto bitno promenilo, u habitusu, u prirodi ovog građanskog života. Ljudi su postali manje ljubazni, prilično se jetko ponašaju jedni prema drugima. Čak i fasade koje su bile pre šest-sedam godina u užasnom stanju, čak se i to popravlja, kolovoz i trotoar je i dalje katastrofalan, svakih pet metara upadaš u neku rupu, ali, ovaj narod je sam od sebe upao u rupu, zahvaljujući sopstvenom glasanju za diktaturu, jer diktator nije došao na vlast udarom, nego parlamentarnim načinom. To su prvi utisci i oni su bili negativni.

Da li to važi i za Hrvatsku?
- Govorim o Beogradu, u kome sam ipak preživeo 55 godina, tu varoš ja poznajem od dna do vrha, u svim pravcima, istorijskim, psihološkim, sve škole sam ovde završio... Onda sam otišao, pre 15 godina, i sad dolazim, ne više kao konzul (o čemu pišem u svojoj knjizi Konzul u Beogradu), nego kao strai turist ili čovek koji dolazi u egzotičnu zemlju. Sad sam bio i u svom Zagrebu gde sam rođen, pa i tamo se osećam kao Levi Stros kad ide u Amazoniju da izučava domoroce. To je tako, nažalost. I u Berlinu se ponašam kao neki etnolog, jer deset godina pokušavam da proniknem karakter tih ljudi, njihova svojstva, shvatanja. I taj narod je preživeo udese, kada su Berlin slistili do zemlje, ali je to sada jedan grad prelep, i grad ljubaznih ljudi. U svakoj totalitarnoj doktrini, čini mi se da je to osnovno, u svakoj diktatorskoj sredini, prvo se ukida ljubaznost. Po čemu su nacisti, hitlerovci, bili različiti od drugih. Po tome što su ulazili u kuće udarajući nogom u vrata, urlali, tukli sve neistomišljenike po ulicama, a po tome što su tuđe izloge razbijali, po tome što su pisali skaredne reči po leđima drugih ljudi...
E, ta neljubaznost je ovde u Beogradu vidna. Ja ipak računam i odbijam to na jednu jako lošu psihičku situaciju, nervozu, u tom mentalnom rasulu.

A prijatelji?
- Sve ih je manje nažalost, prvo moraju da me prepoznaju kao i ja njih. Sve je to kao u onom poslednjem poglavlju, poslednjoj svesci Prustovog romana, kad junak dolazi posle više godina u Pariz i vidi sve svoje bivše prijatelje i poznanike kao da su maskirani u starce, a oni jesu starci, i kreću se kao da svi imaju đulad oko nogu. Ali ima ipak osoba s kojima mogu da razgovaram kao nekad, kao što je Ješa Denegri. Dok, recimo, Stevan Raičković me nije poznao na ulici. U pozorištu ima sjajnih predstava, i mladih glumaca koji su sjajni, odjedanput se povampiruje jedan veliki slikar kao što je Tabaković, sve ono što se u likovnom smislu događa, to jeste onaj Beograd koji je bio sveži kulturni duh, nekako se održao. I nadam se da će preživeti.
To su punktovi na koje čovek mora da se osloni.

Situacija iz koje pišete svoj putopis iz zavičaja je donekle paradoksalna, pomalo i beketovska. Nju je režirala istorija, ona o kojoj ste pisali u svojim romanima, odnosno, ‘podzemlje istorije’ iz kojeg vaši junaci posmatraju i pišu. Da li smo još uvek u ‘podzemlju istorije’?
- Naravno da jesmo. To podzemlje još uvek obuhvata zemlje u tranziciji, Ja sam bio u Poljskoj, Mađarskoj, da ne govorimo o ovih naših nekoliko zemalja. Tu nema čvrstog tla po kojem može da se hoda, samo se nešto napipava. Ogromne se promene dešavaju, u dušama ljudi, i u okolnostima, ali, koliko će to još trajati, nemam baš nikakav pregled.
Iza te velike carevinevine socijalizma, nije došlo ništa odmah i trenutno dobro i pozitivno kao zamena. Naprotiv, stvorena je jedna otvorena arena za kojekakvu bandu, kojekakve totalno negativne i negativističke tipove koji kao da čapaju sa nekog velikog mastodonta koji lipsava, umire, i svako uzima neki komad svog mesa. U okvirima modrenizacije sveta i porasta ljudske svesti to verovatno znači jedan korak napred zato što smo ipak živeli 50 godina u užasno glupim okolnostima, ali u drugom smislu ovo nije nikakva trenutna zamena lošeg dobrim. I proći če još ko zna koliko vremena, decenija, bar dve generacije, prvo da ljudi vrate sopstveni dignitet, jer, bar u ovim balkanskim zemljama, u tom socijalizmu je bilo nekakvog osećanja, bez obzira na stege, zabrane, bilo je digniteta. U literaturi, u umetnosti, nikakav težak šund nije mogao da prođe. Zna se ko je ko i šta u ovoj kulturi. I sad, ko je glavni pisac u ovoj zemlji? Je li to Pavić? Je l’ to Arsenijević? Je l’ to neka devojka koja piše ne znam šta, je l’ to neko od onih generala. Ne postoji kritika, ne postoji način da se prepozna šta je šta. E sad, kako je u literaturi, tako je i u svim drugim stvarima.

Mnogi kvaziintelektualci i kvazipolitičari, skloni su da tu situaciju pojednostavljuju, otprilike po danteovskoj shemi: bili smo u paklu, sada smo u nekom čistilištu, koje se zove tranzicija, i kad to prebrodimo, eto nas u raju (Evropi). I sad je pitanje kako da uđemo tamo, makar i na mala vrata?
- I da budemo kao Adam i Eva. E, pa onda tek počinje pitanje dobra i zla, kad budemo u raju gde je to drvo i ta zmija. A što se tiče pakla, mislim da je najveći pakao bio onaj postsocijalizma, jer nema većeg pakla od 1945. do danas, od onog od devedesete.
Mada se danas možda generalno živi malo bolje nego pre četiri godina kada sam takođe bio, ljudi su lepše obučeni, kafane pune, mada su one uvek bile pune, jer je Srbija kafanska zemlja. U kafani se dešavaju razgovori, dogovori, zavere, ljubavni romani, sve. Kafane su bile pune i 1941, kad je pet ljudi visilo na Terazijama.

Erik Hobsbaum izneo je u jednoj raspravi tezu o progresu varvarizma u 20. veku, i to ne samo onog koji se manifestovao u rušenju ideja prosvetiteljstva, već i onog koji se perfidno prikrada kao erozija morala u okviru čitavog sistema, koji je po njemu opasniji. Da li je i koliko Hobsbaum u pravu?
- Varvarizam je pojava koja prati ljudsku rasu u pojedinim segmentima istorije stalno, svakih 50 do 100 godina. Čovek je jedna opasna zver, samo je dovoljno da se stvore okolnosti i te okolnosti su se pojavile i 1933. i 1941. i 90-ih godina prošlog veka, i pojaviće se ko zna koliko još puta. A onda, eksplozija varvarizma je najjednostavniji način proizvodnje. Ljudi kolju druge ljude kao što kolju prasiće: i kradu frižidere iz tuđih kuća, posle ih prodaju na pijacama. Useljavaju se u tuđe kuće, uzimaju tuđu decu, žene, ponašaju se kao zveri, a kad se to malo zaboravi, rade se anlize zašto i zbog čega je to došlo, tamo je napadnut onaj konvoj JNA, pa možemo da ubijemo 7000 ljudi. Naravno tu se uvek pronalaze ravnoteže... Tako da mislim da varvarizam nije specijalitet dvadesetog veka, mada je on ceo obeležen time.

U svojim romanima, vi ste glavni junak, oko koga se vrti ceo svet, koji promišlja to što mu se dešava, i grči se u nemoći da išta promeni, te za utehu na sve gleda sa neke svoje, ironične, solbelouvske distance. Zašto?
- Najčešće je autor sam svoj junak, jer je sujetan, i zato što najviše voli da govori o samom sebi. Naravno, čovek mora znati najviše o sebi samom, mada ni to nije sasvim tačno. Možda njegova žena zna više o njemu? U stvari, ja pišem o sebi jer hoću da svoje ideje o svetu najtačnije zabeležim. A to ne mogu da beležim kao neka apstraktna osoba. Samim tim moram da kažem i kakvog sam raspoloženja, i kako sam se tog dana očešljao ili obukao, i kakav sam imao doručak, i onda se može dogoditi da čovek piše o samom sebi. Ali, ja ipak opisujem i taj Berlin u kome živim, i Rovinj, ili bilo koje kafansko mesto u Beogradu, Pragu, Barseloni, gde sedim. To je jedna varka, zamka zanata pisanja: čoveka navede da najviše piše o tome što se njemu lično dešava. Šta sanjam i šta mi se dešava, govorio je Andrić.

Koji ćete trenutak, najuzbudljiviji, najduže pamtiti sa ovog, poslednjeg putovanja u zavičaj?
- Lira Ljube Tadića . Ja sam ne znam koliko Lira video u životu, bilo je i velikih , režijskih postavki. On je mimo svega, u jednoj predstavi koja je i slaba i dosadna, pokazao šta je u stvari ta osoba. Nije u pitanju to što se on sada odrekao kraljevstva, što se prevario u ćerkama. Lir Ljube Tadića je ona prava ljudska starost, iskonska, i to što njega samog ophrvava u ovom momentu, njegova slabost. Ali on nije starac koji glumi, čovek koji je izašao na scenu pa sad opisuje svoje aktuelno stanje. On to radi kao i uvek promišljeno i filozofski, kao čovek koji hoće da pokaže smisao starenja. E, sad, ja mislim da je to paradigma, momenat koji označava starost jedne epohe. Čak jednog grada i jednog društva. Ljubina starost, starost Ljubinog Kralja Lira za mene je konačni punkt starosti bivšeg mog života. I ne samo mog, ja se baš ne osećam mnogo star, nego onoga u čemu smo živeli i što je s nama ostarilo, s tom što su se neki možda izvukli iz tog starenja.
Mislite da vreme može da ostari?
- Kako da ne. Vreme i te kako stari, i onda potpuno crkne! Kao mačka, dok se ne pojavi neko novo vreme, a u međuvremenu bude bezvremenih momenata, bude bezvreme.

Vesna Roganović

16.04.05

Književnik Bora Ćosić već dugo živi u Nemačkoj. Prisutniji je na evropskoj nego na bivšoj jugoslovenskoj književnoj sceni. Dogodi se da mu knjiga izađe u prevodu pre nego na originalu. Originalni rukopis ostane da čeka. Kakav je odnos pisca prema tim objavljenim/neobjavljenim knjigama - pitamo Boru Ćosića u intervjuu za Danas, rađenom prilikom nedavnog susreta u njegovom sadašnjem prebivalištu u Berlinu.- Jedanput napisan, rukopis predstavlja nekakav poseban entitet, maleni teritorij, ničiju zemlju, kao da se nekakva panda našla među ostalim zverinjem književnosti. Zbog toga postaje svejedno da li je objavljen ili ne, prema toj činjenici postajem sve više ravnodušan.

Na Lajpciškom sajmu ste 2002. godine dobili Nagradu za evropsko razumevanje. Koliko je ta nagrada uticala na recepciju vašeg dela u Evropi, a koliko u Hrvatskoj i Srbiji, recimo?
- Dobiti Nagradu za evropsko razumevanje, još uvek ne znači da će vas razumeti svi na tom kontinentu. Svečani čin, laudatio, šampanjac i cveće, dogodovštine su za jedan čas i za jedan dan, kasnije sve lagano splasne. Ovde, u Nemačkoj, s vremena na vreme neko pomene taj podatak iz moga letopisa, u moje dve domovine, Srbiji i Hrvatskoj, malo ko maše repom na tako nešto. Mislim da je to normalno.

Kako vidite svoju poziciju između evropskog kullturnog tla i balkanske "nulte zemlje"?
- Onako kako i sami kažete, "između". Tamo odakle sam došao više ne postojim, ovde kamo sam dospeo prisutni sam građanin, gost spisatelj, da ne kažem ghost writer. Ionako, ma gde bio, pisac je stanovnik nulte zemlje, ili bi bar tako trebalo da se ponaša. Sa uvažavanjem sredine u kojoj je, ali bez preteranog padanja u zanos. Nema zanosnih zemalja, kao što nema zanosnih okolnosti, kao što su i zanosne žene velika retkost.

Iste godine ste svoj sedamdeseti rođendan u Berlinu obeležili izložbom koja je nosila naslov "Moje avangarde". Možete li nešto više da mi kažete o konceptu te izložbe?
- Nekoliko verzija ove izložbe, koja je postavljena na tri mesta u Nemačkoj predstavlja paperje, pepeo, tragove u pesku jednog vremena koje pokriva moj vek. Tamo je prikazana zbirka onog što je preostalo od različitih uticaja, mahom avangardnih, koji su se pleli oko mog života. Pisma, knjige, fotografije, časopisi, objekti, plakate i manifesti, filmski i tonski materijal, na šta sam nailazio, uz još preživele nadrealiste, uz mrtve ruske futuriste koje sam prevodio, uz zaumne slikare i filosofe Mediale, uz sumanute Slovence iz grupe OHO, uz popartiste kao što je Otašević, uz Marinu i uz Vladana Radovanovića, čija aktivnost seže ne zna se tačno dokle. Ovo se još nastavlja.

Tema koja je ove godine integrisala ex-jugoslovenski program na Lajpciškom sajmu je "Deset godina nakon Dejtonskog sporazuma?" Kako biste vi prokomentarisali ovo pitanje?
- Sporazum koji pominjete, kao ni jedan prethodni u istoriji, nije bio u stanju da na veštački način stvori neku novu državnu celinu, kakva će se raspasti pre ili posle, s više ili manje žrtava i krvi.Tako u povodu njegova jubileja nemam nikakvih pozitivnih emocija, istovremeno svestan da u krojenju društvenih i državnih okolnosti ljudi moraju biti racionalni i pragmatični. Dejton je ipak zaustavio neposredno krvoproliće, a to je u onaj čas bilo sudbonosno i važno.

Vaše knjige se neprestano prevode u svetu. Da li biste nam nešto rekli o tim prevodima. Koja je vaša najprevođenija knjiga?
- Moja najraširenija knjiga je ona o smešnim događajima u unezverenoj porodici koja, silom prilika učestvuje u svetskoj revoluciji. Ima više drugih knjiga, koje se s vremena na vreme prevedu koje gde, i kako kad.

Za Porodicu ste 1969. dobili NIN-ovu nagradu. Da li je to bilo presudno za vašu dalju književnu karijeru?
- To je bilo, pre svega, presudno za karijeru Ninove nagrade. Jer se pokazalo da nagradu može dobiti mlad autor, koji nije miljenik vlasti, da nagradu može dobiti jedna prilično šašava knjiga. Za moju takozvanu karijeru bilo je važno da sam tu knjigu napisao.

U to vreme imali ste 37 godina i već devet objavljenih knjiga. Takva je situacija danas nezamisliva? Možete li nam reći još nešto o književnoj klimi tog doba?
- Književna klima tog doba, i pored svih nepogoda imala je nezamislivu prednost: postojao je kriterijum u poslovima literature. Danas je, čini mi se to nepostojeća veličina u Srbiji, znati šta je šta i ko je ko. To će, bojim se, još potrajati.

Kako vi danas vidite književnu scenu u Srbiji? Koliko ste upoznati sa književnom situacijom u Beogradu? Da li biste mogli da napravite paralelu sa vremenom kada ste, recimo, vi ulazili u književnost?
- Ja književnu scenu Srbije ne vidim, jer živim izvan nje. Poznajem pokojeg autora među mladima, koji navrati u Berlin, i to je sve. Za mene književnu scenu te zemlje i dalje vode, ma kako bili u podzemlju Radomir Konstantinović, Borislav Radović, Mirjana Stefanović i Radmila Lazić, Predrag Čudić i Ibrahim Hadžić.

Danas je u Srbiji ponovo na delu "proširenje polja" književnosti. Narodna knjiga je objavila roman organizatora atentata na premijera Đinđića. Knjiga Radovana Karadžića ulazi u uže izbore za prestižne nagrade. Glasove dobija od eminentnih profesora književnosti. Kako biste prokomentarisali tu situaciju?
- Profesori književnosti koji promovišu knjigu ratnog zločinca samim tim postaju profesori na katedri ratnih zločina, književnost je tu samo maskirna uniforma ove gospode.

Trenutno radite na više rukopisa. Rekli ste mi da, između ostalog, pišete i knjigu sećanja na beogradski život pod naslovom Konzul u Beogradu. Možete li nešto više da kažete o tom rukopisu? Da li već imate neke ponude za njeno objavljivanje u Srbiji?
- Consul u Beogradu je neka vrsta memoara, uokvirenog pedesetgodišnjim životom u Beogradu. Ono što se na moje oči dešavalo između 1937 i 1991, pokušavam da sažmem u izveštaj nekog stranca koji je tamo boravio, iako vrlo dugo, pa je kasnije otišao. Za taj, kao ni za bilo koji drugi novi rukopis, nemam nikakvih ponuda iz Srbije.

Kažete "očima stranca"... Da li je to nakndana optika karakteristična za memoare ili je učinak dugog izbivanja iz Beograda. Čini mi se da u tom pedesetogodišnjem periodu vi niste bili stranac u toj književnosti? Ili ste možda i tada stranstvovali u njoj?
- To je skoro jedan stereotip: čovek koji nešto piše uvek je stranac u sredini u kojoj piše, jer dok drugi u toj sredini žive, on o njoj piše, te živeti onde katkad i ne stiže. Moja sudbina bila je podvučena time što nisam bio naročito omiljen u toj sredini, a to katkad može biti dodatni podstrek.

Poznavali ste mnoge učesniike književnog života koji su odavno postali deo književne istorije: Dušana Matića i Marka Ristića na primer. Pretpostavljam da se takvi podaci mogu naći u rukopisu vašeg Konzula?
- S Markom Ristićem imao sam misterioznu vezu: dopisivali smo se, razmenjivali knjige, ali ga nikad nisam sreo. Jednom, na prelomu nekog lista, u štampariji Politike, onog momenta kada je Marko Ristić ušao na jedna vrata, ja sam u nekoj vrsti treme, izasao na druga. O Matiću, međutim biće mnogo reči u mom rukopisu, više decenija bivao sam uz njega, katkad i svakodnevno. Jedna moja knjiga nosi naslov uzet iz njegove pesme: Anđeo je došao po svoje. Mislim da on uz druge heruvime iz moje nadrealističke prošlosti, lebdi još uvek nada mnom, kao na nekom kolažu Maxa Ernsta.

Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
- Bio sam onde pre više godina. Ukupno, tokom jedne i po decenije, to je period sasvim zanemarljiv.

Da li ćete uskoro dolaziti u Beograd?
- Zavisi.

Sasa Ilic

01.01.00

14.05.2000.
mihajlo spasojević
REVOLUCIJA KOJA TRAJE

Pamti li još kogod onu sjajnu reklamu iz osamdesetih: Sve reke teku prema ušću, samo "Sana" teče prema vama! Da unesem malo šmeka stare dobre patetike, tako svojstvene ovom narodu, reći ću da reka ljudskog života, suprotno prirodi, ali i Sani iz Bosanskog Novog, po pravilu teži svom izvorištu. Čovek uvek nastoji da se ponovo prikači na pupčanu vrpcu, pogotovo kada dođe u godine u kojima energija i volja za životom postaju deficitarna roba. Čini se da Bora Ćosić, najpotcenjeniji savremeni srpski pisac, lagano klizi u tu fazu, a to se najbolje manifestuje u njegovim nastojanjima da se vrati na srbijansku književnu scenu, svojoj ipak najbrojnijoj i najvernijoj publici.
No, čini se da nam nije previše nedostajao: imali smo Lepog Boru iz Slatkog greha, imali smo Boru Jovića, a nedavno je stigao i Volkswagen Bora. A ni Ćosića nam, ruku na srce, nije falilo. Tako je prvi pokušaj od pre tri godine, kada je Bora Ćosić objavio šest knjiga iz svoje poslednje, berlinske faze završio relativno neslavno: knjige su, sa sve izdavačem, morale da se vrate svom pravom vlasniku, omladini Beograda koja ih je, nezainteresovana za te jezičke vratolomije nepatriotskog tipa, strpala ko zna gde.
Sada se, u izdanju Stubova kulture, pojavio Ćosićev najpoznatiji poduhvat, roman Uloga moje porodice u svetskoj revoliciji. Mnogo je zanimljivosti i simbolike vezano za ovo izdanje. Kada čovek danas završi sa čitanjem ove knjige teško može da poveruje da je ona napisana pre više od trideset godina, a ne poslednjih meseci. Sve je i dalje tu, počevši od mesta radnje. Posleratni Beograd: ima li većeg pleonazma? Beograd je uvek posleratni, osim u trenucima kada je predratni. Zatim doušnici, hapšenja, oduzimanja stanova, izbeglice, ratni invalidi, narod koji će sve to - mokraćom po haustorima - pozlatiti, bivši ratnici koji se samoubijaju, nepismenost, primitivizam, kamenovanje stranih čitaonica, klinci koji baš i ne žele da odrastu, jer znaju da ih čeka krmačica Otadžbina, uvek spremna da proždere svoj tužni okot... Jedino što nedostaju drugovi Abas, Efreem, Elijas, Rudika: kanda su se malo proredila ta imena luda, što nalaze se svuda. I dimenzije su ponešto izmenjene, utoliko što su gradom nekada šetali Srpčići i Srbi, a sada Srbende, koji su možda mali ljudi, ali su Srbi gigantičeskih, nesagledivih razmera. No zato su i dalje tu partijski komesari i agenti svih profila: neki novi, ali i oni isti, stari i dalje aktivni i ažurni, u bobri za svetsku revoluciju, koja traje... Što bi rekli neki mudraci: nisu nama toliki problem oni ratovi koje sada vodimo, već oni koje još nismo završili. I dalje se prebrojavaju janičari, partizani i četnici, rojalisti i komunisti... Nismo u stanju čak ni da krenemo u skladu sa onom biblijskom pustimo da mrtvi pokopaju svoje mrtve: u našoj prirodi je oduvek bilo da sahranjujemo žive, kao što je srbijanska književna čaršija nastojala da učini sa Ćosićem. A kada je o književnoj čaršiji reč ni u njoj se ništa nije promenilo. Pogledajmo samo dobitnike NIN-ove nagrade: Danilo Nikolić, Miki Danojlić, Karlo Ostojić... Sve vršnjaci Bore Ćosića, barem po godinama: po poetičkim stavovima su gotovo za vek stariji od njega. U Srbiji i dalje stoluje čvrsti soc-realizam, mimezis u najbrutalnijem vidu. I Ćosić je u ovom romanu duboko uronjen u stvarnost, ali ono što njega odvaja od socijalističkog realizma je shvatanje stvarnosti. Mimezis, u pravom smislu reči, nikada nije podrazumevao podražavanje nekog isečka objektivne, prostorno - vremenski ograničene stvaranosti, već pokušaj da se dosegne suština fenomena realnog. Pretpostavlja i filosofski optimizam, veru da se svet može racionalno pojmiti i verbalno reprodukovati.
Kod Ćosića ništa od ovoga ne postoji. Njegov roman pre svega funkcioniše na nivou izraza. Ćosića zanima forma dečije književnosti, jedna posebna tačka gledišta, koja omogućava specifično viđenje stvarnosti, i fenomen jezika. Knjiga se struktuira kao niz izjava, rečenica različitih likova, uz vrlo malo klasične naracije. Likove ne upoznajemo u njihovoj pojavnosti, čak ne pratimo ni tok njihove svesti: do nas dopire jedino njihov govor. Taj govor podseća na govor Čehovljevih junaka, ili Beketovih Vladimira i Estragona: on kao da je jedini modus njihovog postojanja, a u nekim trenucima prelazi u brbljivost, koja treba da pokrije odsustvo svega ostalog - stvarnosti, života, mogućnosti... Poput Pirandelovih junaka, koji ne postoje van svojih uloga. Tako stvarnost kod Ćosića postaje predstava, unapred postavljena tragična farsa: Samo da sve ovo ne prođe i ne zavlada čamotinja, kaže jedan od likova. Ćosića zanima eksperiment. Tako zvana objektivna stvarnost, a sa njom i sve forme duha koje nastoje da je (re)produkuju, klasična realistička književnost, dokunetaristika, istoriografija su matrix, the world that has been pulled over your eyes, to blind you from the truth... Ćosić želi da razbije tu iluziju. Zato mu je važna dečija perspektiva. Suština eksperimenta je u sledećem pitanju: šta ostaje od epopeja, velikih istorijskih pokreta i sličnih bljuvotina, ako se samo promeni tačka gledišta? Ostaju pomije komike, groteske, čemera, tragike, nespretnosti, zla... Ne ostaje zapravo ništa, nikakva celina. Nestaju likovi, okolnosti: ostaje samo zbrka rečenica, očajnički pokušaji da se verbalno isfabrkuje izgubljeno postojanje. Zato je potrebna opreznost kada se govori o navodnoj angažovanosti Bore Ćosića. Čini mi se da je ona neosporna, ali se nikako ne sme svoditi na nivo vulgarnog politikanstva, tog matrixa savremene Srbije. Njegova angažovanost je višeg reda i zato bi bilo pogrešno dovoditi ponovno izdavanje njegovog romana u vezu sa aktuelnom situacijom u našoj zemlji: kao što je i iz Ćosićevog romana jasno, mi odavno imamo situaciju i neke stvari se zaista podrazumevaju, a uzroci verovatno leže u dubinama ljudske prirode, u sklonosti ka matriksima, iluzijama i samozavaravanjima svih vrsta.
U skladu sa poznatim Ćosićevim običajem da neprekidno stvara svoje knjige, i ovo izdanje se razlikuje od prethodnih, pogotovo od prvog. Neki delovi knjige deluju sređenije, neke replike je dodelio drugim likovima, neke situacije bolje oranizovao, prerasporedio i čini se da roman u celini deluje skladnije. Ali, kada čitalac dođe do samog kraja knjige, suočiće se sa ogromnom provalijom, koju teško da bi mogli preskočiti, bez posebnog oštećenja utiska, čak i oni koji su poslovično slabi prema stvaralaštvu ovog pisca. Od početka dvadesete glave, pa do poslednje stranice, nižu se rečenice zaista lošeg teksta, koji gotovo negira sve gore iznete pohvale. Naprosto, Ćosić se tu spušta na nivo najobičnijeg politikanstva, prilično nesvrhovitog sarkazma, pre svega zbog toga što ponavlja, ovaj put direktnije, sve što je već ispričao. Spušta se na nivo jezičke neposrednosti, njemu tako nesvojstven. A u svemu tome provejava nekakvo ambivalentno osećanje: gorčina, pomešana sa melanholijom i gotovo setom, zbog oduzetog života.
Čini se da je ta ambivalencija osnovni problem Bore Ćosića, ne samo u odnosu na njegovo, a pre svega ton njegovih knjiga, već i u odnosu na ovu sredinu. On bi da nam jasno pokaže koliko nas prezire, a u isto vreme bi da nam nedostaje. Voleo bi da se vrati u Beograd, a Beograd mu se, zapravo, gadi. A njegova osećanja se, za to vreme, lagano radikalizuju i to se jasno vidi iz ovog izdanja. Iz romana su nestali neki fini prelivi, neke pre svega humorne nijanse. Kao da ga je autor posušio: sve deluje oporije, uz mnogo više refleksija na aktuelna politička dešavanja, kao da sam autor napušta svoj osnovni koncept. Iz te tragičke farse, sve više nestaje farsični element. Čitanje prvog i ovog ( za sada )poslednjeg izdanja ostavlja sasvim drugačija osećanja. Prosto se plašim šta bi neko novo izdanje moglo da nam donese.



.