01.01.00
Rec
Decembar 1997
Price o dve vrste budala
EMBROUZ GVINET BIRS (Ambrose Gwinett Bierce, 1842-1914?), za zivota, a i neko vreme posle pretpostavljene smrti, bio je zanemaren u svojoj maticnoj knjizevnosti. Njegov ugled je poceo da raste, u uzim krugovima, tek desetak godina posle njegovog nestanka; od tada, medjutim, u stalnom je uzlazu. Kod nas prevodjenje Birsovih ostvarenja pocinje prilicno kasno, a njegov rad je predstavljen izborom Neobicne price (1965), Fantasticnim basnama (dva izbora, 1982. i 1992) i DJavolovim recnikom (1992).
Fantasticne basne i DJavolov recnik dela su po kojima je Birs verovatno najpoznatiji, i ona najbolje izrazavaju osnovne odlike, kako njegove licnosti tako i njegovog stvaralastva: neumoljivu mizantropiju i neumorni cinizam. Birsove zaoke upucene su ljudskoj gluposti u svim njenim oblicima; smeh koji izazivaju najcesce citaocu zapinje u grlu, jer suvise dobro prepoznaje ono o cemu cita, neretko i u samom sebi. Kratke forme pseudo-recnicke definicije i basne odlicno su odgovarale Birsovoj nameri da jasno istakne svoje poente.
Birsove price pocivaju na istim misaonim premisama kao i njegova kraca dela: covek je nepopravljivo zao, po svojoj prirodi neumitno hrli ka propasti, i sva njegova delatnost je usmerena na nanosenje stete drugima radi sopstvene koristi, a cesto postize nanosenje stete samom sebi.
Rat, ta "najgluplja ljudska aktivnost", kako je naziva Birsov biograf Klifton Fedimen, pruzio je Birsu priliku da nadje dokaze za sve lose sto je ikada pomislio o ljudima. Birs je rat iskusio uzivo: sluzio je na strani severnjaka u americkom gradjanskom ratu. Njegove ratne price pune su gorcine zbog besmislenih smrti, ispraznih podviga, suludih naredjenja; u njima se vidi da dve strane ratuju, ali se nikada ne saznaje zbog cega. Medjutim, ne treba misliti da je Birsova preokupacija ratom bila naturalisticka; povremena preciznost opisa njemu je tek pomocno sredstvo za postizanje preciznosti u analizi ljudske motivacije. Zahvaljujuci tome, one nikako ne zastarevaju, i, kao sto u pogovoru pise Nikola DJordjevic, citalac ce se "tesko... oteti utisku da je autor pre vise od sto godina, kada su se ove pripovetke pojavile s one strane globusa, sanjao, zapravo, Sarajevo, Srebrenicu, Vitez".
Vredi pomenuti da ove price pokazuju i Birsovu preokupaciju manje istrazenim stranama ljudske licnosti i natprirodnim dogadjajima; u njima se oseca jak uticaj gotske knjizevnosti i Edgara Alana Poa.
Birsove price "o civilima" jos jasnije nam pokazuju autorovu sklonost da jezovitost dovede do grotesknosti; uz vec pomenuti humor od kojeg se citalac zagrcne, "smeh pod vesalima" skoro da je jedina druga vrsta duhovitosti koju Birs poznaje. "Skoro", jer, ipak, ima jos poneceg smesnog u njegovim pricama -- neverovatna imena likova, na primer, cesto sluze da potcrtaju njihove karakterne osobine (tacnije, slabosti). Mada je u DJavolovom recniku pokazao raskosnu domisljatost, i iskoristio skoro potpun skup knjizevnih tehnika koje ce, mnogo godina kasnije, biti uzete za odlike "postmodernizma", Birs se pisuci svoje price uglavnom drzao klasicnih obrazaca i pripovednih postupaka.
Neke od prica Embrouza Birsa spadaju medju njegova najbolja ostvarenja -- recimo, "Dogadjaj s mosta na Sovinom potoku", jedan od najranijih primera upotrebe tehnike toka svesti, ili "Drum obasjan mesecinom", kratko remek-delo jezovitosti. Neke druge spadaju medju slabija njegova dela -- posebno neke od onih u kojima bi psihoanaliticari nasli tragove mrznje prema roditeljima, recimo "Moje omiljeno ubistvo" ili "Hipnotizer". Slicna tema, doduse, u "Psecem ulju" izvanredno je obradjena.
Neke slabosti Birsovih prica -- povremena sklonost ka patetici i melodrami, na primer, i neretko preterano jaki efekti ? ponekad navode kriticare da ga ne svrstavaju u red najistaknutijih pripovedaca. Medjutim, ne treba dozvoliti da ovakava razmatranja zamagle sustinu njegovog postignuca -- neprevazidjeno ostroumno zapazanje i sjajnu sposobnost razvoja uobicajenih ili banalnih situacija do naizgled apsurdnih, ali neumitnih konacnih posledica .Osim toga, danas je savrseno jasno da je Birsovo mesto u knjizevnoj istoriji obezbedjeno, zahvaljujuci bar trima stvarima: stvaranju nekoliko novih zanrova, prethodjenju buducim pravcima, i uvodjenju pesimizma u dotada neumorno optimisticnu americku knjizevnost.
Price ukljucene u izbor ovde sacinjen pod naslovom Price o vojnicima i civilima poticu iz zbirki In the Midst of Life: Tales of Soldiers and Civilians, Can Such Things Be? Negligible Tales i The Parenticide Club (prema K. Fedimenu). One predstavljaju precizan presek Birsovih preokupacija, tema i tehnika; neke od njih vec su se pojavljivale kod nas, ali prevodilac Nikola DJordjevic u svom pogovoru razlozno objasnjava da su price poput "Dogadjaja s mosta na Sovinom potoku" predstavljale neodoljiv prevodilacki izazov, uprkos postojanju uspelih ranijih pokusaja (u ovom slucaju, Branka Vucicevica).
Osnovne odlike prevoda prerano preminulog Nikole DJordjevica jesu njegova izvanredna citljivost i uspesnost s kojom docarava blagu arhaicnost koju danasnji citalac na engleskom vidi u Birsovim jeziku i stilu. Osim toga, DJordjevicev prevod obiluje i veoma uspelim resenjima nekih tezih mesta u Birsovim pricama, narocito u slucaju brojnih aluzija, cestih igara recima i kod posprdnih imena i aptronima koje Birs koristi pri nadevanju imena svojim junacima i lokalitetima gde se njihovi dozivljaji odigravaju. DJordjevicev biografsko-kriticki esej o Embrouzu Birsu predstavlja izvanredan zavrsetak ove zbirke; osim sto citaocu pruza sve potrebne podatke i mnoga izvanredna zapazanja, pisan je jezikom i stilom toliko nalik Birsovim da svedoci ne o pastisu, vec o dubokom sazivljavanju prevodioca sa predloskom i sustinskoj bliskosti pogleda na svet dvojice ljudi razdvojenih decenijama; retke su, a time i dragocenije, ovakve srecne podudarnosti. Objavljivanje ovog izbora prica, uz vec ranije kod nas prevedena dela, upotpunjuje u nasoj knjizevnosti sliku o stvaralastvu Embrouza Birsa, mizantropa koji bi bio prijatno razocaran da je doziveo kraj naseg veka.
Srdjan Vujica
****************************Kosava
dvobroj 34/35
PAKLENE HUNCUTARIJE
Tako vidim pakao: nije on jamstvo vere ciji smo moralni taoci, nego je deo znanja putem kojeg sve najstrasnije iz nasih snova pretvaramo u svet, znanja pomocu koga svoje strahove kosmarnom mastom, u zbilji, prenosimo na drugog. Pakao, to je epidemija naseg unutrasnjeg uzasa koji - iz ocaja, ravnodusno ili mahnito, sa uzivanjem ili cak s fantasticnim asketizmom, bez uzivanja ali i bez gadjenja - rasprostiremo kao mrezu, loveci druge, plen cije ce muke toboze nas izbaviti muka, priustivsi nam rajsku nagradu.
Jovica Acin
Da je imao privilegiju da zivi u Srbiji, Embrouz Birs pi se zvao Ambrozije. Ne znam kako u Americi, ali ovde mi to zvuci tako svetacki. Slucaj je uistinu komedijant. Nesrecni kum nije mogao ni da sanja infernalnu inteligenciju i imaginaciju svog netom rodjenog sticenika. A daje ziveo u srednjovekovnoj Srbiji? Morao bi u monahe ako bi hteo da ustraje u svojoj strasti za pisanjem. Dobri bog se u Pricama o vojnicima i civilima ni ne pominje. A da je ziveo u Francuskoj? Bio bi Fransoa Vijon, i to bi mu mnogo vise pristajalo. Da je ziveo u Spaniji, autor DJavolovog recnika ne bi bio u prilici da napise oveci opus. Posto smo naucili da je pakao ?dole", ne mogu drugo do da kazem da sa Birs spustio unajdublje i najtamnije slojeve ljudske duse i izneo u svet njihove paklene sadrzaje. I od njih pravio svet. Sa strascu koja prevazilazi i najsumanutiju mastu. Sa ozbilnoscu i promisljenoscupristupa predmetu pripovedanja, koga ponajvise odlikuje iznijansiranost. Sa mnogo duha i humora, zbog kojih je u ?infernalnom kruzoku" jedinstven. Sa spisateljskom brizljivoscu i raznovrsnoscu koje prezentiraju nemalo pripovedacko umece. Nalik selimovicevskoj viziji po kojoj je covek kriv vec samim rodjenjem, gresan vec stupanjem u zivot buduci da on nije drugo do greh sam (da pojednostavljeno upotrebim jednu slozenu misao), Birsov svet, nastanjen svakojakim izopacenim, bizarnim, nastranim, ?cudacima", svet je greha i zla. I najneviniji su vinovnici. I najneviniji spoput decaka iz price Psece ulje, makar i nehatom uzrokuju niz zlocina. Sta tek biva kada ih uzrokuju oni koji znaju sta rade? Lanac koji nijemoguce prekinuti. A sta reci, na primer, za prizor u kome svinja prozdire les vojnika (Coup de grâse)? Ni Birsova dusa nije bila bas svetacka. Jer da jeste, on bi bio uskracen za citavu jednu dimenziju postojanja. Slep za citav jedan zivot koji se odvija oko nas. Mozda i za zivot sam, za njegovo inferalno obilje, za iskliznuca iracionalnosti koja cine stvarnost njegovih junaka. I bio bi slep za tanane introspekcije, za filigrantska ozivljavanja skrivenog zivota u naglasenim, pa i kriticnim trenutcima, kada se odlucuje o presudnostima postojanja. Kao u prici Dogadjaj sa mosta na Sovinom potoku. U prici o dogadjaju koji se nije ni dogodio, vec je samrtna imaginacija Pejtona Farkvara. Da li nesto mora stvarno da se dogodi da bi se od toga pravila prica? I da li je cak i status ?funkcionalno-stvarnog" nuzan da bi se pricom poniralo u strasne trenutke suocavanja sa strasnim izvesnostima sveta? Pakao nije nuzno samo ?dole". On je i oko nas. I ispred nas. U znaju onoga sto nas ceka. Pa i u samoj slutnji. Ali Birs ipak ima potrebu da opravda svoje svetacko ime i da se, barem delom, ogradi od sopstvenih infernalnih tvorevina. Te su ograde najvidljivije u ratnim pricama, gde su maestralne ironicne invektive, po kojima je covek - na onu rimljansku - coveku vuk, veoma ceste. Njima pisac gradi svoj moralni integritet naglasavajuci da, uprkos stvarnosti pakla, nije sve dozvoljeno. Drugi nacin ogradjivanja predstavlja sam tok fabule koji implicitno, cesto fantastikom, posreduje moralni stav. Moralisanje, pak, ovom naopakom svecu ne pristaje bas najvise, i takve "price sa tezom" ne spadaju u njegove vrhunce. Jedna od njih je prica Drum obasjan mesecinom koja se, da nije specificne tehnike pripovedanja, ne bi uzdigla iznad ?prica za laku noc" kakve se objavljuju po dnevnoj stampi. Ono po cemu je Birs, medjutim, poseban, po cemu je nenadmasan, jeste humorni odnos prema zlu. Najilustrativnija takva prica je Moje omiljeno ubistvo, koja nas nagoni da se do suza smejemo paklenim huncutarijama njenog junaka. Humor ovde ima katarticko dejstvo. Smejuci se, oslobadjamo se tame u nama. Smisao pakla, ili barem paklenih huncutarija, tvrdi i moto, jeste u oslobadjanju od njega. Ali ko moze da tvrdi kada uzivanje u njima prekoracuje granicu smeha i prerasta u istinsko uzivanje u paklu? Ko moze da tvrdi da li se pakla oslobadjamo da bismo ga se zauvek oslobodili, ili da bismo oslobodili prostor za novi? Razresenje te dileme nije ponudio niko od aktera ovog prikaza: ni stari Rimljani, ni Mesa Selimovic, ni Acin, ni Birs. Da li se ono ocekuje od mene? Ali ni Birs nije umakao grehu. Slucaj je uistinu komedijant. I knjizevna dela, da se josjednom pozovem na Milosa Crnjanskog, uistinu imaju svoju sudbinu. Teodor Ruzvelt, pise dobro u napisanom pogovoru prevodilac ove knjige Nikola DJordjevic, odaje licno priznanje Birsu, cije su ga price nadahnjivale u Spansko-americkom ratu. Istom onom ratu kome se Birs zestoko protivio. Kao ni decak iz price Psece ulje, ni sam Birs nije mogao da predvidi cemu sve moze da posluzi. Treba na kraju reci i da je, uprkos nekolikim detaljima, knjiga prevedena na uzoran srpski jezik, u cemu se krije i dobar deo sarma ovog izdanja prica Embrouza Birsa.
Dusica Potic
