Priče o vojnicima i civilima

Embrouz Birs (autor)

Priče o vojnicima i civilima

rasprodato

Žestoka i dosledno dugotrajna mizantropija Embrousa Birsa izrasla je iz atmosfere siromaštva i verskog fanatizma porodice u kojoj je roden (1838.) i odrastao. Bio je deveto, najmlade dete. Dobio je ime po junaku jednog, danas manje-više nepoznatog gotskog romana i, iako ga se stideo kao i svog porekla u celini, nosio ga je citavog života. Oca, Marka Aurelija, mrzeo je beskrajno, kao i ostatak svoje porodice. Jedini spas od bežanja i nocnih mora koje je poneo iz detinjstva pružale su mu njegove male, zlurade price u kojima dokazuje da porok, zlocin, poremecenost i zlo nisu izuzetak, vec pravilo.


Birs je voleo da prica o ratu (bio je ucesnik Gradanskog rata), jer je tako mogao beskrajno da se poigrava besmislom postojanja u koje je cvrsto verovao: braca i prijatelji u protivnickim taborima, artiljerijski oficiri koji topovima gadaju svoje domove i ubijaju sopstvenu decu bili su savršeni materijal za oslikavanje besmislenosti mehanizma rata. Hladno i proracunato posmatranje ljudske patnje narocio je upadljivo u Birsovim ironicnim varijacijama poznatih melodramskih motiva, kao što je, recimo, devojcica sa šibicama. Aveti ili duhovi pojavljuju se u njegovim pricama samo kao metafore - zlo je u ljudima, a fantastika i apokalipticnost prikaza postignuti su upravo trezvenim, pedantnim opisom samo naizgled nemogucih dogadaja, koji, zapravo, mogu da se prepoznaju i danas. U skladu sa svojim programom koji je podrazumevao "hladno neodobravanje ljudskih institucija uopšte, ukljucujuci sve vidove vlasti, vecinu zakona i obicaja, kao i celokupnu književnost ... rat protiv svih ljudi s nekim poslanjem", Birs je uredno i dosledno insistirao na mehanicizmu ljudskog postojanja, u kome je bilo kakva patnja zapravo obmana. Citavog života bio je savršeno i apsolutno nesrecan.
Uprkos tome, postao je slavan (bogat takode). Ali, život mu nije ostao dužan: jedan sin mu je besmisleno poginuo zbog devojke, drugi umro kao alkoholicar, a žena ga je napustila. Bolestan i usamljen, 1913. godine, odlazi u Meksiko gde mu se gubi svaki trag, u skladu sa oproštajnim pismom koje je poslao prijateljima: "Ako cujete da su me u Meksiku postavili uz kameni zid i izrešetali mecima, znajte da to smatram prilicno dobrim nacinom da se napusti ovaj život. Kudikamo je bolji od starosti, bolesti ili pada niz podrumske stepenice..."


Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke

Izdavač: Srpska književna zadruga; 0001; Tvrd povez; ćirilica; 14,4 x 19 cm; 178 str.; 86-379-0618-4;