Priče o pivu

19.06.09 Danas

Mladi pisci ne dobijaju često priliku da se iskušaju u velikim izdavačkim kućama. Ipak, neki pomaci se u ovdašnjoj književnosti dešavaju. Više puta sam na ovom mestu pominjao Stubove kulture i njihov prošlogodišnji poduhvat sa tri debitanta. Ovog puta bih istakao Lagunu, koja je u svojoj prestižnoj ediciji Meridijan objavila knjigu mladog pančevačkog pisca Miloša K. Ilića Priče o pivu, i tako pokušala da promoviše novo ime.
Srećna okolnost je što je knjiga svojim naslovom već generacijski prepoznatljiva, a kada se tome doda i podrška jednog od vodećih proizvođača pića iz naslova, onda se ne treba čuditi što je izdavač ovim naslovom pokušao da se, kako je to danas popularno reći, tržišno orijentiše. Uopšte uzev, Lagunina izdavačka politika koja teži osvajanju mainstream dela književne produkcije, predstavlja veoma važan iskorak u shvatanju književnosti, njene uloge i funkcije na srbijanskom prostoru u trenutku kada se čitalačka publika definitivno osipa, a nove tehnologije osvajaju tradicionalno književno polje...
Ako se sada vratimo Pričama o pivu, možemo reći da se radi o veoma interesantnom pokušaju neiskusnog pisca da se pozabavi temama iz gradskog miljea i da kroz metaforu narečenog pića u velikim plastičnim bocama (poznatijim kao „krmače“) progovori o tranzicijskim problemima sopstvene generacije. Knjiga je podeljena u dva dela simboličnih naslova: 0,33 i 0,5, a oni se razlikuju samo po dužini priča. Pripovetke su, bez obzira na svoj obim, prilično neujednačenog kvaliteta i veoma često se svode na anegdotsku strukturu koja, nažalost, ne ostavlja previše prostora za dočitavanje. U lošijim pričama problem, naime, leži u činjenici da se pored uobičajenog poznotinejdžerskog angsta, koji bi trebalo da bude dominantno osećanje u zbirci, u većini njih ne nalazi nikakav književni nagoveštaj analize. Drugim rečima, iza često navođene rečenice „Smaram se“ ne stoji ništa.
Neiskustvo mladog pisca ogleda se i u žanrovskoj mešavini koju servira. Hvatajući malo od horora i erotike, od ljubavne priče i tinejdžerskog romana (kategorija u svetu poznata kao young adults literature), on pokušava da se dodvori budućem čitaocu, ne shvatajući da je žanr konvencija koja nije obavezujuća. Pivo u ovom slučaju služi samo kao najmanji zajednički imenitelj, koji često gubi ulogu odlično izabrane metafore i ostaje da odzvanja šuplje kao isceđena ljuštura, odnosno kao prazno bure. Najčešće se to događa u veoma kratkim formama, više nalik sinopsisu za reklame kojima bi se možda obradovali proizvođači popularne tečnosti, ali takve dosetke u čitaočevoj glavi ne ostaju duže od kafanskog small talka uz kriglu ili dve.
S druge strane, u pričama koje su dobre i koje nagoveštavaju ozbiljan talenat koji će se, nadam se, razvijati, bes mladog čoveka danas u Srbiji uspeo je da nađe zanimljiv književni način za svoje iskazivanje. Možda najbolja priča u zbirci Dogodilo se drugog, predstavlja surovo suočavanje sa stvarnošću grupe osamnaestogodišnjaka koje kulminira užasnom akcijom. I dok kroz pripovetke dominira jedan prizeman, u onom lošem i nesvarenom a la Bašta trnja vidu, pankerski stav prema životu, u pomenutoj priči se kulminacijom besa pokazuje sva njegova destruktivnost i istovremeno nagoveštava potencijalna energetska opasnost koju mladi ljudi na pivu i travi u sebi nose. Ovim ne želim da kažem da ih treba pacifikovati, naprotiv. Samo treba biti oprezan i svestan činjenice njihovih života, ne samo u benzenom okupanom Pančevu, nego i u drugim gradovima ove zemlje koja apsolutno ne haje za njih.
U tom smislu treba shvatiti i potpunu političku nekorektnost teksta. Negativni stavovi o ženama, seksualnim i drugim manjinama ovde nisu proizvod konzistentnog Weltanschauunga, već su iskaz dominantnog, iako danas delom utišanog, kulturnog modela koji je deci rođenoj u drugoj polovini osamdesetih i kasnije serviran kroz kojekakve medije i medijume i kojem su oni izloženi od najranijeg detinjstva.
Priče o pivu su, ako bi se gledale kao simptom, veoma opasna i uznemirujuća knjiga koja nagoveštava veličinu ledenog brega koji se krije ispod površine, a koju bi ovdašnji psiholog mogao da nasluti, čak i ovakav kakav je. Ipak, da se ne lažemo, njega, kao ni većinu oblasnih gospodara proizvodnje ove omamljujuće tekućine, to ne zanima. Jedini iskorak u tom pravcu seciranja, ako ne i saniranja, mogu da naprave čitaoci koji će u Pričama o pivu zanemariti ono što je neiskustvo i šmira, a obratiti pažnju na ono što one govore o životu i svetu danas i ovde.
Vladimir Arsenić

06.02.09 Popboks

Zbirka pripovedaka Priče o pivu (Laguna, Beograd, 2008.) je uz roman Marka Šelića jedno od izdanja koje dobro predstavljaju novi talas srpske književne scene. Konstante tog talasa, poniklog u knjigama Marka Vidojkovića i Vladimira Arsenijevića, su traganje za izrazom u kojima cepidlake mogu prepoznati stilska iskliznuća, tematska raznovrsnost koja ponekad pređe u svaštarenje, ali i neodoljiva vera u moć pisane reči, dragocena u današnje doba trijumfa Zlatnog teleta

Čitalac kreće u avanturu inspirisan slikom dobro ohlađene krigle piva iz koje je neko već povukao onaj najslađi, prvi gutljaj. Prijatna asocijacija koja podseća na koktel sa omota kompilacije Beatlesa Rock’n’roll music neprimetno vas uvuče u knjigu. Kada već na prvoj strani vidite ljubavnu pesmu posvećenu bačvi piva i kada shvatite da su priče podeljene na one od 0,33 i 0,50, vi već refleksno pripremate svoju književnu žeđ na priče posvećene Njegovom Zlatnom Veličanstvu...

A onda, pošavši kroz pripovetke, naiđete na periferijske zmajeve, zlikovce i žrtve, beketovski apsurdne voajere iz komšiluka, likove sa margine grada, života i uma. Izvor užasa u pripovetkama je prepoznavanje likova koji čine nezamislive stvari – to su ljudi koje svakodnevno srećemo.

Zgusnuta atmosfera priče Taksista u kome iz podruma ljudske psihe na svetlost dana izlaze mračni profili dostojni Hičkoka, progutani krik žrtava silovanja u pripovetkama Kupe i Životinje, ali i minijature Baba i Ključ u kojima se pisac obračunava sa svakodnevnim demonima svog neposrednog okruženja nagoveštavaju pisca koji ima šta da kaže, ali i koji naslućuje kako to treba da kaže.

Pretežno dobar utisak dopunjuje nekoliko doslovno stilskih vežbi i pripovedaka iz “savremenog omladinskog života” kako ga doživljava autor. Pripovetke “od 0,33” deluju kao dobra priprema za pripovetke “od 0,5” u kojima se pisac trudi da pokaže sve što zna, ispadajući ponekad pukovnik, a ponekad (ređe!) i pokojnik.

U dužim pričama više dolazi do izražaja interesantna topografija prepoznatljivih uzora i uticaja na autora. Po energiji i stavu pisac je blizak Marku Vidojkoviću, ali utisak je da se sa oneobičavanjem stvarnosti Ilić često uspešnije izborio ... Dramaturgija i ritam filmova poput Od sumraka do svitanja su očekivani uzori za autora koji teži čvrstoj/muškoj prozi, ali blago senčenje književnog prosedea Ilić iznenađujuće pronalazi u asocijaciji na Večnost Janka Veselinovića u pripoveci Berserker.

Na kraju, greh bi bio ne pomenuti pripovetku Metla, kombinezon i škripava stolica u kojoj autor pokazuje neočekivano poznavanje i još neočekivanije precizno opisivanje likova i života koji mu svakako nisu prirodno okruženje

Pa gde je tu Nj. V. Pivo?, zapitaće potencijalni čitalac knjige i nestrpljivi čitalac prikaza. Zapravo, uvek je tu negde... Nekada pozitivan, ali češće negativan lik, inicijalna kapisla zbivanja, uvod, verni drug i pratilac junaka i zbivanja, a najčešće zaključak pripovetke, pivo za pisca jednostavno predstavlja jedinu konstantu u svakodnevnoj i začuđujućoj amorfnoj smesi događaja i likova...

Da li pisca treba ceniti po godinama? Da li neko ko ima (samo?) 18 godina ima pravo na svoju zbirku pripovedaka, zbirku koju će čitaoci i kritika ozbiljno shvatiti i kojoj će verovati? Da li su mogući vunderkindi i u književnosti?

Ovakva pitanja nisu slučajna kada se suočite sa piscem 18-godišnjakom, i upravo odgovor na njih daje ili nepovratno oduzima šansu književnim početnicima. Zbirkom Priče o pivu Miloš K. Ilić je zaslužio svoju šansu u srpskoj prozi. Da li će je iskoristiti, zavisi samo od njega.

Milun Vasić