Priče iz eustahijeve trube

06.03.07 Blic

Junaci ovih priča su mlaki i bezvoljni ljudi, emocionalni bogalji koji nemaju svoje mesto u svetu (akcije); i sam pokušaj objašnjavanja njihovog položaja (grotesknih odnosa sa ženama-neprijateljima), apsurdan je i suvišan („Maslačak“, „Onaj koji nikada nije uzvratio“). Tražeći vid (transcedentne) stvarnosti u kojoj bi takvo postojanje moglo da izgleda suvislo („Pad jednog trgovca“), junaci se često obraćaju mitovima u kojima prepoznaju „izgubljene delove (svojih) ličnosti“ („Florens“): prepuštajući se, kao Orest ili Hamlet, (tamnim) silama sudbine (hibrisa), oni se odriču slobodne volje i tako postaju sopstveni neprijatelji („Lomača“). Isfrustrurani čežnjom za (neodređenim) „velikim delima“ („Kristofer, Kristofer i Kristofer“), oni omalovažavaju (porodičnu) svakodnevicu i sumnjaju u moći lepote i ljubavi („Mravi istraživači“, „Mišići“, „Crveni balon“); dok su njihovi pokušaji delanja neodmereni i bahati kao zločini („Crna orhideja“, „Iz Knjige propovednika“), dotle odlaganje akcije i umrtvljivanje savesti dovodi do nepopravljivih, užasnih posledica - do duhovne (večne) propasti ili smrti bližnjih („Oluja“). Moralna smućenost, nesporazum sa samim sobom oko (ličnih i popularnih, čulnih i religioznih) merila vrednosti (lepote, sreće) jeste tragična greška svih ovih junaka koja ih, kao crv jabuku, upropaštava, jede iznutra („Eustahijeva truba“).
Predočavajući religiozan, ali taman, pogled na svet (u kome bi samo strah od patnje obavezivao ljude na ljubav), Stanković pripoveda kao da je pesnik, pretvarajući radnju u stanje; zbog toga najviše trpi kompozicija pojedinih priča (čiji počeci nisu u skladu sa nedovoljno upadljivim završecima), ali i čitava, stilski i poetički nedovoljno ujednačena, knjiga.

Vesna Trijić

21.01.07 Danas

Nakon dve zbirke pesama i jednog romana (Sve o porodici Fuler) za koji je 2001. godine dobio uglednu književnu nagradu Isidora Sekulić, Milovan Stanković (1969) predstavio se čitaocima zbirkom priča pod naslovom Priče iz Eustahijeve trube. U tematskom smislu zbirka je više pomerena prema metafizičkim, onostranim predstavama života kojima je pisac očito okupiran, ali u suštini priče počivaju na večnoj književno-filozofskoj podlozi koju čine ljubav i smrt, odnosno na osnovici njihove međusobne uslovljenosti. Različite sudbine junaka Stankovićevih urbanih priča neretko poprimaju dimenziju i značenje kobnog i neminovnog osujećenja najdubljih individualnih životnih projekcija, koje ljubav i njena najizrazitija emanacija - strast, vrše nad sudbinom pojedinca. Motivi preljube, ličnih izneveravanja, dramatičnih ljubavnih raskida, uz koje nenametljivo provejava lagani erotski naboj, dominante su u većini od devetnaest ispričanih priča. Ali s druge strane i zagonetka smrti zauzima značajno mesto u mislima Stankovićevih književnih junaka. Odgonetka, dakako, nije jednostavna, ali neke od odgovora pisac nalazi u vremenu što je prošlo i u onom koje dolazi, u stvarnosti koja se može ispoljavati i doživljavati na više načina, a ne samo onako kako je doživljavamo čulima.
Stankovićev intelektualni sklop otkriva pisca promislitelja koji vanredno lepo i sigurno markira situacije ključne za radnju priča, a potom ih jasnim i razgovetnim jezikom književno razvija. Naime, retorički brušeni iskazi i neskrivena težnja ka govornoj finoći predstavljaju temeljnu konstantu Stankovićevog stila. Pored ovoga, on izvrsno poznaje zakonitosti harmoničnog funkcionisanja različitih slojeva književne strukture pa duboko zatomljene emocije svojih junaka uspešno postavlja u estetičku ravan.
Iako među pričama ne postoji tematska povezanost u klasičnom smislu reči - jedne su, naime ekskluzivno fantastičarskog karaktera, a kod drugih je uporišna tematska tačka realnost, odnosno puka svakodnevica iz koje, čini se lako i spontano, klija priča - neprestano prožimanje stvarnog i izmaštanog u svakoj od njih, daje čitavom štivu vanrednu zanimljivost. Najpotpuniju pripovedačku zrelost pisac je pokazao u dvema antologijskim pričama Pad jednog trgovca i Iz knjige propovednika u kojima su slojevi imaginacije jednako ispunjeni jezom efemerije i besmisla kao i nadom da sve ne umire zauvek: naime, iako je jedan čovek ništavan u odnosu na celu vaseljenu, važno je da njegova spoznaja o nadmoći duhovnog nad materijalnim može u nekom trenutku da pomogne drugim ljudima da promene ugao gledanja na svet i sopstveni život, odnosno kako pisac kaže da "obasja hiljadu srca". Poverenje u život, dakle, stiče se najvišim formama duhovnog stvaranja.
Poverenje, pak, u književnost koja je nesumnjivo jedna od tih stvaralačkih formi, ogleda se u punoj autorskoj kreativnoj odgovornosti koja u sebi pored talenta sažima mudrost, stvarnost i fantaziju. Sve to skupa nalazimo u najnovijoj zbirci priča Milovana Stankovića.

Zlatoje Martinov