Priča mog života

27.12.08 Danas

U izvrsnom romanu Džeja Mekinernija, Priča mog života (Prosveta 2007, prevod Gorana Raičević), dvadesetjednogodišnja Alison Pal, lucidna njujorška studentkinja koja, sve pokušavajući da se dokopa sebe same, muškarce i kokain konzumira u zavidnim količinama, upoznaje starijeg momka (Den) koji je, naravno, osvoji žvakom. Kasnije će se ispostaviti da ni veličina njegovog penisa nije zanemarljiv faktor, ali, osim što draška čitalačku radoznalost, ova je informacija savršeno bespotrebna.

Odnosno, da nije bilo žvake ne bi bilo ni onog drugog. Kako god, kada počne da shvata šta se događa, Alison izgovara sledeću rečenicu: „Mislim, ja sam samo razgovarala s njim, a on je to pretvorio u nešto što ima veze sa celim svetom”. Alison ne ume bolje da izrazi šta (joj) se to događa i šta je to što je tako ubitačno privlači Denu. Ona sluti da je zavodljivost Denove priče u tome što ona, ta žvaka, “ima veze sa celim svetom”. Drugim rečima, Den ume da uopšti stvar, da izroni iz lične perspektive i da iskustvu, sopstvenom ili tuđem, dâ opšti karakter, da ga poveže sa nekakvom celinom. U svetu, međutim, u kojem Alison prebiva, do opštosti se uglavnom ne dolazi. Debela crta koke daleko se više ceni. Alison, dakle, postaje “žrtvom” opštosti, upliće se u mrežu nadličnog govora i, naizgled paradoksalno, njen život, zaglibljen u apstrakcije, najednom počinje da dobija konkretne obrise.

Šta je tu, međutim, paradoksalno? Odnosno, naizgled paradoksalno?

Alison, naizgled, grabi život, diše punim plućima, probleme rešava u trku i nema vremena za apstraktna sranja i isprazne žvake jer, na primer, mora da iskamči pare za kiriju od bogatog tate koji je ne zarezuje, mora da plati školarinu, mora da ide na časove glume, mora da teši prijateljicu koja je verenika zatekla na gomili sa sekretaricom, mora da istrpi svoju rođenu sestru narkomanku, mora da sasluša majčinu priču o novom ljubavniku (vozaču), mora da se izbori sa blagom polnom bolešću i, uopšte, sa životom u vrtoglavom Njujorku. Reklo bi se da je njen život konkretan da konkretnijim ne može biti. Ona se neprestano suočava sa stvarnim problemima i nosi se sa njima, šta god mi o tim problemima mislili. No, gotovo svako njeno iskustvo epizoda je za sebe, a taj niz epizoda povezuje upravo i jedino sama Alison. Što nije dovoljno. Tu, zapravo, nema serije. Epizode se ne nastavljaju jedna na drugu. Odnosno, nastavljaju se na način sapunice: proizvoljno, bez unutrašnje logike koja bi ih držala skupa. Nijedna epizoda iz Alisoninog života nije nužno povezana sa nekom drugom: ako se žestoko uradila, isto tako je mogla i da se ne uradi; ako ne voli kondom, pošto “voli dodir”, to ne znači da nije mogla da ga koristi (pa ne bi fasovala svrab tamo dole); ako se zarekla da će govoriti istinu, to ne znači da nije mogla i da slaže. I tako sve dok ne upozna Dena. Drugim rečima, svaki događaj o kojem Alison pripoveda, izvučen je, odvojen je, apstrahovan je iz nekakve celine (abstractio = odvajanje) i, kao takav, kao slobodnolebdeći, kao neprivezan za celinu, on je apstraktan. Svaka mahinalna konkretnost njenog života ispostavlja se kao puka izdvojenost. Eto paradoksa. Tamo gde smo naizgled uvučeni u najveću moguću konkretnost, tamo se otvara provalija apstrakcije. Čistokrvni život se, odnekud, pojavljuje kao neutešno prozirna sablast.

Naša intuicija, međutim, podržana svakodnevnom jezičkom praksom, buni se protiv ovakvog određenja konkrecije i apstrakcije: apstrakcija je, smatra se, stvar visoke kulture, nauke (naročito matematike), a najpre filozofije (koja ionako ničemu ne služi), dok je “običan” život zapravo konkretan, punokrvan, prisutan, a ne apstraktno odsutan, sablasno beskrvan, proziran i otuđen od svog nosioca. Ali naše jezičke intuicije uglavnom nisu ništa drugo do neprovetrene ideološke konstrukcije, puke inercije, nemišljene krhotine smisla. Zato je Alison očarana dodirom opštosti. Njeno inertno kretanje je na trenutak zaustavljeno. Ona se možda prvi put u životu susreće sa nečim konkretnim. To je smisao rečenice da Denova žvaka “ima veze sa celim svetom”. Den, dakle, ne pristaje na apstraktan govor, nego, uopštavajući ga, pravi linkove sa celinom. Čak i to stoji u Alisoninoj rečenici: ona je samo razgovarala, a on je to “pretvorio u nešto što ima veze sa celim svetom”. Ona je izvlačila proizvoljne epizode kao nepovezane karike, a Den ih je vezivao u lanac smisla. Pretvorio, znači preveo iz apstraktnog govora u opštost, u ono što se tiče kako Alison, tako i Dena, ali i bilo koga drugog. Možda niko kao Hegel nije izvrnuo taj prividni paradoks brutalnom primedbom da neobrazovan svet govori apstraktno, dočim je konkretnost stvar izvežbanog mišljenja.

Iz ovakve postavke svašta se može izvesti, a naročito, uz preskakanje nekoliko nivoa opštosti, odnos države Srbije prema tvorevini zvanoj Evropska Unija. Za Miloševićev režim Evropska Unija, a bogami i planeta Zemlja, bila je čista apstrakcija. Konkretno je bilo jedino ono što se događa u samoj Srbiji i najbližoj okolini koja se, budući blizu, može unerediti. Jasno je, međutim, da je slučaj bio upravo obrnut: Srbija obitavala kao duholika, nestvarna, bleda apstrakcija (i, kao takva, opasna), dok je celina, ono konkretno, bilo s druge strane dometa Miloševićeve moći uneređivanja. Miloševićje, dakle, kidnapovao Srbiju i odvojio je od matične planete, sve uz pomoć(apstraktne) patriotske žvake. “Običan čovek” se, naravno, budući i sam uronjen u apstrakciju, radosno odazvao zovu ništavila.

Upravo je ista stvar i sa Kosovom. Doklegod je Kosovo bivalo “unutrašnjim problemom Srbije” apstrakcije su, svako malo, puštale krv. Koštunicina kampanja za Kosovo bila je nakupina najstrašnijih, zloćudnih apstrakcija, koje, uprkos konkretnom tonu, nisu imale veze sa životom. Tek kada je u igru uvučena opštost, tek kada se u obzir uzela celina, tek kada je Kosovo postalo konkretan problem, stvari su počele da se pomeraju. U ovom trenutku, samo su još kosovski političari i Koštunica (dobro, i JeremićVuk) okovani apstrakcijom suverenosti i tako će i biti sve dok se ne privedu onom konkretnom. Dakle celini.

Ivan Milenković