"47
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Možda ovo i radi. Ne znam. Ne znam da li me uopšte čujete.
Ali, ako me čujete, slušajte. A ako me slušate, onda je pred vama priča o svemu što je pošlo naopako. Ovo bi se moglo nazvati snimkom leta na liniji 2039. Kao jedini trajni zapis ostao je samo smotuljak žičica u maloj crnoj kutiji, kako je ljudi zovu, iako je u stvari narandžasta. Pronašli ste priču o onome što se dogodilo.
I samo napred.
Ovaj snimak možete preslušavati dok žice ne pobele od vreline, ali će vam on uvek iznova ponavljati jedno te isto.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
A ako slušate, trebalo bi da vam odmah bude jasno da su putnici na sigurnom, u svojim kućama. Oni su na Novim Hebridima izveli ono što bi se moglo nazvati iskrcavanjem. A onda, pošto smo se u vazduhu ponovo našli samo on i ja, pilot je iskočio padobranom na nekom meni nepoznatom mestu. Iznad neke vode. Mogli biste je nazvati okeanom.
Ja ću nastaviti da ponavljam to, ali to je tačno. Ja nisam ubica.
Ja sam sam ovde gore.
Leteći Holanđanin.
A ako slušate ovo, trebalo bi da znate da sam sâm u kokpitu leta na liniji 2039 sa čitavom gomilom onih maleckih i uglavnom praznih flaša votke i džina poređanih duž prednjeg stakla i po komandnoj tabli. U putničkom odeljku i dalje stoji dopola pojeden kijevski kotlet i govedina ?stroganov? koji su svima posluženi na malim poslužavnicima, dok klima-uređaj provetrava ono malo preostalog mirisa hrane. Novine još stoje otvorene onako kako su ih putnici čitali. Kada su sva sedišta tako prazna, možete se pretvarati da su svi otišli do toaleta. S malih plastičnih slušalica dopire slabašni šum ranije snimljene muzike.
Ovde gore iznad oblaka samo sam ja u boingu 747-400, kao u vremenskoj kapsuli, s dve stotine preostalih pakovanja deserta u vidu čokoladnog kolača i sa šankom i klavirom na spratu do kojih mogu da se popnem spiralnim stepenicama i sipam sebi još jedno pićence.
Ne želim da vas zamaram svim detaljima, ali ovde je uključen autopilot sve dok ne nestane goriva. Dok ne plane, kako to kaže pilot. ?Jedan za drugim, motori će se polako gasiti?, rekao mi je on. Želeo je da znam tačno šta me čeka. Onda je nastavio da me gnjavi gomilom detalja oko mlaznih motora, oko Venturijevog efekta kada se avion podiže povećavajući potisak krilcima i kako će se avion, kada planu sva četiri motora, pretvoriti u 200 tona tešku jedrilicu. A onda, pošto je autopilot podešen da putuje pravom linijom, jedrilica će početi kontrolisano da ponire, kako je pilot to nazvao.
Ja sam mu rekao da će jedna tako drugačija vrsta poniranja biti pravo osveženje. Pojma nemate kroz šta sam sve prolazio tokom ovih poslednjih godinu dana.
Pilot je još na sebi imao bezličnu i bljutavo obojenu uniformu, koju kao da je dizajnirao neki inženjer kada je preko nje navukao padobran. Ako se to izuzme, stvarno je bio od pomoći, mnogo više nego što bih ja to bio da je neko meni uperio pištolj u glavu i raspitivao se koliko je još ostalo goriva i koliko se daleko s tim može stići. Objasnio mi je kako mogu da vratim avion na odgovarajuću visinu pošto on iskoči, negde iznad okeana. Rekao mi je i sve o crnoj kutiji.
Sva četiri motora označena su brojevima od jedan do četiri, sleva nadesno.
Kontrolisano poniranje završiće se zakucavanjem u zemlju. On je ovo nazvao poslednjom fazom poniranja kada se s ubrzanjem od deset metara u sekundi leti pravo prema zemlji. To se po njemu zove krajnje ubrzanje, kada svi objekti iste mase putuju istom brzinom. Onda je malo usporio ubacujući mnoštvo detalja o Njutnovoj fizici i krivom tornju u Pizi.
Rekao mi je:
?Nemojte da me držite za reč. Mnogo je vremena prošlo otkad sam ovo polagao.?
Rekao mi je da će JDN, jedinica za dodatno napajanje, nastaviti da proizvodi struju sve dok se avion ne sruši.
Rekao mi je da ću imati klima-uređaj i stereo-zvuk sve dok budem mogao bilo šta da osetim.
Ja njemu kažem da je davno prošlo to vreme kada sam mogao bilo šta da osetim. Ima skoro godinu dana. Sada je za mene najvažnije da njega izbacim iz aviona kako bih konačno mogao da spustim pištolj.
Toliko dugo sam stiskao taj pištolj da više ništa ne osećam.
Ono što se zaboravi kada se samostalno planira otmica aviona jeste to da se negde usput taoci možda moraju zanemariti dovoljno dugo da se ode do toaleta.
Pre nego što smo sleteli u Port Vili, ja sam jurcao svuda po avionu s pištoljem, pokušavajući da nahranim putnike i posadu. Kome je potrebno još jedno piće, a kome jastuk? Šta bi radije jeli, pitao sam ih, piletinu ili govedinu? Da li da kafa bude obična ili bez kofeina?
Posluživanje hrane je jedina veština u kojoj se stvarno ističem. Jedini problem je bio u tome što sam svu tu hranu, naravno, morao da raspoređujem trčkarajući okolo sa samo jednom slobodnom rukom, jer sam u drugoj sve vreme držao pištolj. Kada smo se spustili i kada su putnici zajedno s posadom počeli da se iskrcavaju, ja sam stajao na prednjem ulazu i rekao sam im da mi je žao. Izvinjavam se zbog bilo kakvih neprijatnosti. Želim vam prijatan i bezbedan put i hvala vam što ste leteli truć-truć avio-kompanijom.
Kada smo u avionu ostali samo pilot i ja, ponovo smo uzleteli.
Trenutak pre nego što će iskočiti, pilot mi je rekao da će, kako motori budu redom prestajali s radom, alarm najaviti gašenje motora broj jedan ili tri i sve tako. Kada planu svi motori, jedini način da se avion održi u vazduhu jeste da ostane uspravan. Treba samo povlačiti volan ili upravljač, kako ga je on nazvao, prema sebi. Tako se pomeraju visinska kormila na repu, rekao je. Avion će gubiti brzinu, ali će zadržati visinu. Izgledaće kao da može da se bira između brzine i visine, ali šta god da se izabere, avion će svejedno da se zakuca u zemlju."
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Možda ovo i radi. Ne znam. Ne znam da li me uopšte čujete.
Ali, ako me čujete, slušajte. A ako me slušate, onda je pred vama priča o svemu što je pošlo naopako. Ovo bi se moglo nazvati snimkom leta na liniji 2039. Kao jedini trajni zapis ostao je samo smotuljak žičica u maloj crnoj kutiji, kako je ljudi zovu, iako je u stvari narandžasta. Pronašli ste priču o onome što se dogodilo.
I samo napred.
Ovaj snimak možete preslušavati dok žice ne pobele od vreline, ali će vam on uvek iznova ponavljati jedno te isto.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
A ako slušate, trebalo bi da vam odmah bude jasno da su putnici na sigurnom, u svojim kućama. Oni su na Novim Hebridima izveli ono što bi se moglo nazvati iskrcavanjem. A onda, pošto smo se u vazduhu ponovo našli samo on i ja, pilot je iskočio padobranom na nekom meni nepoznatom mestu. Iznad neke vode. Mogli biste je nazvati okeanom.
Ja ću nastaviti da ponavljam to, ali to je tačno. Ja nisam ubica.
Ja sam sam ovde gore.
Leteći Holanđanin.
A ako slušate ovo, trebalo bi da znate da sam sâm u kokpitu leta na liniji 2039 sa čitavom gomilom onih maleckih i uglavnom praznih flaša votke i džina poređanih duž prednjeg stakla i po komandnoj tabli. U putničkom odeljku i dalje stoji dopola pojeden kijevski kotlet i govedina “stroganov” koji su svima posluženi na malim poslužavnicima, dok klima-uređaj provetrava ono malo preostalog mirisa hrane. Novine još stoje otvorene onako kako su ih putnici čitali. Kada su sva sedišta tako prazna, možete se pretvarati da su svi otišli do toaleta. S malih plastičnih slušalica dopire slabašni šum ranije snimljene muzike.
Ovde gore iznad oblaka samo sam ja u boingu 747-400, kao u vremenskoj kapsuli, s dve stotine preostalih pakovanja deserta u vidu čokoladnog kolača i sa šankom i klavirom na spratu do kojih mogu da se popnem spiralnim stepenicama i sipam sebi još jedno pićence.
Ne želim da vas zamaram svim detaljima, ali ovde je uključen autopilot sve dok ne nestane goriva. Dok ne plane, kako to kaže pilot. “Jedan za drugim, motori će se polako gasiti”, rekao mi je on. Želeo je da znam tačno šta me čeka. Onda je nastavio da me gnjavi gomilom detalja oko mlaznih motora, oko Venturijevog efekta kada se avion podiže povećavajući potisak krilcima i kako će se avion, kada planu sva četiri motora, pretvoriti u 200 tona tešku jedrilicu. A onda, pošto je autopilot podešen da putuje pravom linijom, jedrilica će početi kontrolisano da ponire, kako je pilot to nazvao.
Ja sam mu rekao da će jedna tako drugačija vrsta poniranja biti pravo osveženje. Pojma nemate kroz šta sam sve prolazio tokom ovih poslednjih godinu dana.
Pilot je još na sebi imao bezličnu i bljutavo obojenu uniformu, koju kao da je dizajnirao neki inženjer kada je preko nje navukao padobran. Ako se to izuzme, stvarno je bio od pomoći, mnogo više nego što bih ja to bio da je neko meni uperio pištolj u glavu i raspitivao se koliko je još ostalo goriva i koliko se daleko s tim može stići. Objasnio mi je kako mogu da vratim avion na odgovarajuću visinu pošto on iskoči, negde iznad okeana. Rekao mi je i sve o crnoj kutiji.
Sva četiri motora označena su brojevima od jedan do četiri, sleva nadesno.
Kontrolisano poniranje završiće se zakucavanjem u zemlju. On je ovo nazvao poslednjom fazom poniranja kada se s ubrzanjem od deset metara u sekundi leti pravo prema zemlji. To se po njemu zove krajnje ubrzanje, kada svi objekti iste mase putuju istom brzinom. Onda je malo usporio ubacujući mnoštvo detalja o Njutnovoj fizici i krivom tornju u Pizi.
Rekao mi je:
“Nemojte da me držite za reč. Mnogo je vremena prošlo otkad sam ovo polagao.”
Rekao mi je da će JDN, jedinica za dodatno napajanje, nastaviti da proizvodi struju sve dok se avion ne sruši.
Rekao mi je da ću imati klima-uređaj i stereo-zvuk sve dok budem mogao bilo šta da osetim.
Ja njemu kažem da je davno prošlo to vreme kada sam mogao bilo šta da osetim. Ima skoro godinu dana. Sada je za mene najvažnije da njega izbacim iz aviona kako bih konačno mogao da spustim pištolj.
Toliko dugo sam stiskao taj pištolj da više ništa ne osećam.
Ono što se zaboravi kada se samostalno planira otmica aviona jeste to da se negde usput taoci možda moraju zanemariti dovoljno dugo da se ode do toaleta.
Pre nego što smo sleteli u Port Vili, ja sam jurcao svuda po avionu s pištoljem, pokušavajući da nahranim putnike i posadu. Kome je potrebno još jedno piće, a kome jastuk? Šta bi radije jeli, pitao sam ih, piletinu ili govedinu? Da li da kafa bude obična ili bez kofeina?
Posluživanje hrane je jedina veština u kojoj se stvarno ističem. Jedini problem je bio u tome što sam svu tu hranu, naravno, morao da raspoređujem trčkarajući okolo sa samo jednom slobodnom rukom, jer sam u drugoj sve vreme držao pištolj. Kada smo se spustili i kada su putnici zajedno s posadom počeli da se iskrcavaju, ja sam stajao na prednjem ulazu i rekao sam im da mi je žao. Izvinjavam se zbog bilo kakvih neprijatnosti. Želim vam prijatan i bezbedan put i hvala vam što ste leteli truć-truć avio-kompanijom.
Kada smo u avionu ostali samo pilot i ja, ponovo smo uzleteli.
Trenutak pre nego što će iskočiti, pilot mi je rekao da će, kako motori budu redom prestajali s radom, alarm najaviti gašenje motora broj jedan ili tri i sve tako. Kada planu svi motori, jedini način da se avion održi u vazduhu jeste da ostane uspravan. Treba samo povlačiti volan ili upravljač, kako ga je on nazvao, prema sebi. Tako se pomeraju visinska kormila na repu, rekao je. Avion će gubiti brzinu, ali će zadržati visinu. Izgledaće kao da može da se bira između brzine i visine, ali šta god da se izabere, avion će svejedno da se zakuca u zemlju.
Sad je dosta, rekao sam mu, jer ja ne nameravam da polažem za pilota. Hoću samo na miru da odem u toalet. Hoću samo da on iskoči kroz ta vrata.
Onda je avion usporio do 175 čvorova. Da vas ne zamaram detaljima, pali smo na manje od tri hiljade metara i otvorili prednja vrata. Tada je pilot iskočio i pre nego što sam zatvorio vrata, ja sam stajao na ivici i pišao za njim.
Ništa mi u čitavom životu nije donelo toliko zadovoljstva.
Ako je ser Isak Njutn bio u pravu, ovo ne bi trebalo da smeta pilotu dok se spušta.
I tako ja sada letim prema zapadu brzinom od 0,83 maha ili 750 km/h i pri ovakvoj, pravoj brzini i visini sunce stoji kao zaglavljeno uvek na istom mestu. Vreme stoji. Ja letim iznad oblaka u pravoj liniji, na visini od 12.000 metara, iznad Pacifika, u susret katastrofi, prema Australiji, prema kraju svoje životne priče, prema jugozapadu, dok ne pocrkaju svi motori.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Još jednom, vi slušate snimak leta na liniji 2039.
A vi sad imajte u vidu da na ovoj visini i pri ovoj brzini, s praznim avionom, kako je to pilot rekao, goriva ima za još šest do sedam sati leta.
Zato ću se potruditi da požurim.
Crna kutija će zabeležiti svaku moju reč u kokpitu, a moja priča neće se raspasti u milion krvavih parčića, niti će biti spaljena u hiljadu tona teškom zapaljenom mlaznjaku. A pošto se avion sruši, ljudi će se dati u potragu za crnom kutijom. I moja priča će preživeti.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Trenutak pre nego što će iskočiti, dok su vrata kabine stajala otvorena, vojni brodovi nas posmatrali, a skriveni radari pratili, dok je kroz otvorena vrata dopirala vriska motora i huk vetra, pilot je, s padobranom na leđima, povikao:
“Zašto vam se toliko umire?”
A ja sam mu zauzvrat viknuo da obavezno presluša traku.
“Onda zapamtite”, povikao je on. “Imate svega nekoliko sati. I ne zaboravite”, vikao je, “vi ne znate tačno kada ćete ostati bez goriva. Uvek postoji šansa da umrete usred svoje životne priče.”
A ja sam njemu doviknuo: “Ma šta mi napriča?”
A onda još i:
“Kažite mi nešto što ne znam.”
Pilot je onda iskočio. Ja sam se popišao, pa zatvorio vrata. U kokpitu sam dodao gas i povukao upravljač dok se nisam popeo dovoljno visoko. Sve što je sada ostalo da se učini bilo je da se uključi autopilot jednim pritiskom na dugme.
Tako stižemo na početak priče.
Pa, ako slušate ovu neuništivu crnu kutiju leta 2039, možete otići da pogledate gde je avion okončao svoju poslednju fazu poniranja i šta je od njega ostalo. Znaćete da ja nisam pilot kada budete videli taj krater i taj haos. Ako slušate, onda znate da sam mrtav.
A ja imam svega nekoliko sati da ispričam svoju priču.
Zato mi se čini da će mi to možda i uspeti.
Proba, proba. Jedan, dva, tri.
Nebo je plavo i čisto dokle god pogled seže. Tu, preda mnom, raspuklo se užareno sunce. Nalazim se na vrhu oblaka i dan je beskrajno lep.
Pa, hajde da krenemo redom. Dozvolite mi da počnem od početka.
Let je na liniji 2039 i evo šta se dogodilo. Scena prva. I... Tek da se zna, ja se osećam izvanredno.
I...
Već sam protraćio deset minuta.
I...
Akcija!
