Književnik koji bez sumnje predstavlja jednu od centralnih pojava ne samo nemačke već i evropske književnosti prve polovine XX veka, izuzetnog kulturnog poslenika vazda zainteresovanog za probleme svoga doba, humanistu koji celokupnom svojom pojavom daleko nadilazi okvire germanske kulture, ali i, prema pojedinim mišljenjima, jednu od najkontroverznijih pojava literature minulog veka; stoga i ne čudi mnoštvo kako raznolikih tako i oprečnih interpretacija Manovog dela i kompleksne stvaralačke ličnosti. Valja napomenuti da upravo Tomas Man, koji je aleksandrinizam kao umetničku poziciju svesno izabrao (uspevajući pri tom da preuzet materijal estetski funkionalizuje u strukturu - stoga u pismu Teodoru Adornu i govori o "višem prepisivanju"), celokupnim svojim delom posvedočuje da stvaranje večnih vrednosti ne počiva u grubom odbacivanju tradicije, već u neprestanom uzdizanju iznad nje. Ovaj veliki poštovalac minulog tradiciji nije robovao (njegovoj pripovedačkoj umetnosti nikada nije pretilo da postane epigonska), nego ju je neprestano prevazilazio (čak i onu tradiciju koju je sam stvarao), rekapitulirao i kritički osvetljavao putem prepoznatljive ironije, parodije i humora. Svesno se oslanjajući na tradiciju, Tomas Man stvarao je, dakle, posve netradicionalno, s tim što njegovom umetničkom oblikovanju nikada nije zapretila opasnost od "dekadentnog rastakanja". Man, dakle, kao što primećuje Margerit Jursenar, pripada grupi onih retkih i "po prirodi opreznih i zamršenih umova", neretko "tajnovitih" i "neustrašivih", te uistinu "konzervativnih po tome što ne dopuštaju gubitak nečega što pripada akumulaciji hiljadugodišnjih bogatstava", no ipak "subverzivnih u njihovoj neprestanoj reinterpretaciji". Ovaj naoko hladan i uzdržan analitičar, ali i ljupko-podrugljivi mislilac britkog pera koji svagda "računa s naličjem rečenog", nikada nije pripadao nijednoj školi niti književnom pravcu, već je, kao i svi pangenijalni duhovi, svoje obimno delo stvarao jedino po meri sopstvene zakonomernosti. Mnogi komentatori i znalci Manovog umetničkog opusa veruju da je ovaj književnik, iako vrstan kao autor novela izuzetne umetničke vrednosti ("Tonio Kreger", "Smrt u Veneciji", "Tristan", "Prevarena", "Mario i mađioničar", da pomenemo samo najčuvenije) i esejista oštrih zapažanja, prevashodno romansijer par excellence. I doista, osmotrimo li Manovo književno stvaralaštvo kao jedinstvenu celinu, ali i unutar razvoja nemačke književnosti, čini se da nije preterano reći da glavni doprinos ovog stvaraoca počiva upravo u oblasti romana. Počev od mladalačkog romana "Budenbrokovi" koji se, bar kada je o tematici reč, nadovezuje na reprezentativna dela naturalističke književnosti (kao što je ciklus romana "Rugon Makar" korifeja naturalističke poetike Emila Zole, čijoj je popularnosti u Nemačkoj, uzgred rečeno, doprineo i Hajnrih Man) i zahvaljujući kojem Man već sa 26 godina postaje ne samo zreo već i poznat stvaralac, preko autobiografskog romana "Kraljevsko visočanstvo", u kom je prisutna ideja o strogoj sreći, nedovršenih "Ispovesti varalice Feliksa Krula", dela kojim Man, parodirajući ispovednu prozu i koristeći strukturu pikarskog romana, ukazuje na konfrontaciju građanina i umetnika, koji se ovde javlja kao sumnjivo lice, "Čarobnog brega", prema mnogima centralnog masiva Manovog stvaralaštva, "Josifa i njegove braće", u kom autor produbljuje, dograđuje i parodira biblijsku tematiku, "Lote u Vajmaru", romana o starom Geteu i njegovom susretu sa voljenom Lotom putem kojeg Man, služeći se Geteom kao neprikosnovenom veličinom germanske tradicije, upućuje Nemačkoj reč osude u želji da upozori na put Hitlerovog režima, "Dr Faustusa", neosporne krune Manovog stvaralaštva u kom, vraćajući se Narodnoj knjizi o Faustu, Geteu i Ničeu, autor kritički osvetljava politička i ratna zbivanja ali i avangardnu umetnost, pa do romana "Izabranik", koji stoji na samom zalasku piščevog romansijerskog rada - Tomas Man ne samo da je nemački roman uveo u krug evropskog romana već je stvorio i specifičnu vrstu romana koja se, zbog svoje slojevitosti i kompleksne strukture, opire jednoznačnom tipološkom određenju.
01.01.00
Dnevnik
09.09.2002.
EPISTOLARNA KNJIŽEVNOST
Narcis i Zlatousti
Herman Hese, Tomas Man, Prepiska, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad,2002.
Preveo s nemačkog Tomislav Bekić
Za samo nekoliko decenija procvata tehničkih pomagala i dostignuća (telefon, pisaća mašina, kompjuter) današnji čovek je gotovo izgubio sposobnost svojeručnog potpisa, a kamoli čitkog, rukom pisanog, pisma. Ali rukopis nije samo motorika. Grafolozi imaju šta da kažu o toj temi, ali sve manje je materijala za analizu i posmatranje. Ako nema celih rukopisa negde će pronaći bar platni spisak i ?pročitati? vlasnik tih nekoliko nevežbanih slova.
Epistolarna književnost tako polako gubi svoju ulogu i budućnost. Ostaće samo njena istorija i do sada napisano. Svi veliki pisci nisu propustili da u sklopu svog ukupnog dela ostave i dnevničke zapise i prepisku. Samo jedan od njih, Tomas Man (1875-1955) napisao je oko 30.000 pisama i poslao ih na razne adrese. Za svaki slučaj, promišljeno, sve je radio u dva primerka. Ako ne stigne original tu je kopija. Veliki je spisak njegovih epistolara od brata Hajnriha, izdavača Fišera, filozofa Adorna, do Hermana Hesea. I upravo ovih dana naš čitalac otkriva tu stranu Manovog lika posredstvom germaniste dr Tomislava Bekića i njegovog prevoda trećeg, proširenog izdanja, njegove prepiske sa takođe izuzetnim Hermanom Heseom.
Originalna sinteza
I tako dok svet po prvi put čita prepisku Tomasa Mana i Teodora Adorna, objavljena ove godine prvi put u Frankfurtu, mi upoznajemo ono što je obznanjeno još 1968. godine. Ovaj naš prevod prepiske stigao je u godini kada se širom sveta obeležavaju dve Heseove godišnjice - 125 godina od rođenja i 40 godina od smrti. Umro je 9. avgusta 1962. I dok Tomas Man ima svoje čvrsto mesto u svetskoj književnosti, i konstantan broj čitalaca, Hese (1877-1962) postaje guru novih generacija i plima zanimanja za njegovo jedinstveno delo ne prestaje. On je onaj volšebnik koji je iz svog doba, i Sopstva, zakoračio u tokove budućeg vremena. Kriza savremenog identiteta, predosećaj drame globalne katastrofe, jaz Istoka i Zapada nigde nije tako data kao na stranicama najpoznatijih dela ovog proroka nobelovca Sidarta, Demijan, Stepski vuk, Narcis i Zlatousti, Igra staklenih perli. NJegova filozofija kulture kao spoj dionizijskih i apolonijskih, racionalnih i iracionalnih principa, jeste originalna sinteza nastala iz ličnog suočavanja sa svetom i sopstvenom dramom i pokušajem samoubistva u mladosti. Dokle god bude čoveka biće i pitanja koje Hese pokreće i o njima govori bez nametanja dogme i sa istinskim traganjem za celovitom ličnošću. Nije zato čudno da se samo u Nemačkoj mesečno proda 30.000 primeraka njegovih dela i da je danas čitaniji od najprevođenije knjige sveta - Biblije.
Idealni čitaoci
I upravo takvog jednog Hesea i Mana čitalac može, posredstvom prepiske, da vidi i u jednom sasvim drugom svetlu. Osim što su prijatelji oni i dele istu egzilsku sudbinu. Uz to su duhovna braća, dva pola: život - duh, racionalno i iracionalno. I kada su bili miljama daleko Švajcarska - Amerika, dva gorostasa su se potpuno razumela a svoje misli i poznanstva prenosili su i unosili u književne junake koji su tek nastajali. Oni su bili ne samo idealni čitaoci knjiga koje su stalno razmenjivali, nego i pravi kritičari koji su o tome ostavljali trag i pružali toliko važnu, iskrenu, podršku. Klasičar i romantičar iste književnosti, pored svih razlika, imali su najčvršću liniju povezivanja i prijateljstva - posvećenost pisanju i samo pisanju. Sve ostalo su bili vantekstovni elementi sa kojima su se oni nosili hrabro, dostojanstveno i mukotrpno. Obojica su primili Nobelovu nagradu, a sam Man je u više navrata ?urgirao? kod Švedske akademije za svog prijatelja Hesea. Uspelo je 1946. godine.
Nesvakidašnja knjiga dva velika pisca i uma koja baca razna svetla na sve četiri strane, a najviše na dela i epohu u kojoj su uspela da se ostvare i uzdigne iznad mračne stvarnosti fašizma i totalitarne svesti.
M. Živanović
