Prekratka je ljubav, ma kol ko da traje

11.04.15 Danas

Prekratka je ljubav, ma kol"ko da traje - sa latinskog preveli Gordan Maričić, Milica Kisić Božić i Jelena Todorović; izabrao, komentar i predgovor napisao Gordan Maričić; Srpska književna zadruga, Beograd 2014.
Poput kakvog dugo željenog vetra u sparnom i sumornom danu sadašnjice, u izdanju Srpske književne zadruge, pojavio se jedan intrigantni antički poeta sa svojim nimalo nezanimljivim stihotvorinama, koje je u srpsko jezičko ruho obukla volja, talenat i pregnuće dr Gordana Maričića. Čini se da se svi proučavaoci Propercijevog lika i dela u jednom slažu - Propercija je teško čitati, pa se tako i Maričić na jednom mestu u svojoj uvodnoj studiji, suptilno osvrće na konstataciju Vila Djuranta kako je samo mali broj čitalaca mogao da izvuče Propercijevu misao iz bunara njegove učenosti. I ma kako da se ova jedva primetna reminiscencija na Djuranta može učiniti unapred pripremljenim opravdanjem autora za odustajanje od namere da se lati posla prevođenja Propercijevog komplikovanog opusa, stihom naslovljena knjiga Prekratka je ljubav ma kol"ko da traje potvrđuje suprotno.
Dr Gordan Maričić, ponevši ulogu njenog autora, nije ustuknuo pred tim bunarom učenosti, već, načinivši uže od svog filološkog znanja i prevodilačkog umeća, i od ličnog pesničkog ingeniuma, odlučno se u bunar spustio - zabeležila je, između ostalog, Jovana Radenković (studentkinja na masteru Odeljenje za klasične nauke Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu) u svojoj recenziji knjige Prekratka je ljubav ma kol"ko da traje, koja će se pojaviti u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik.
Autor, u želji da budućem čitaocu olakša čitanje prevoda izabranih elegija i njihovo razumevanje u celosti, u prvi odeljak knjige smešta uvodnu studiju pod naslovom U Cintijinom ritmu: Elegije Seksta Propercija, u kojoj čitaocu sistematično i jasno predočava (najpre) put razvoja elegije kao žanra i njene najistaknutije i najuticajnije predstavnike helenske i helenističke književnosti, koji nadgradnjom svoje pesme otvaraju velika vrata rimskoj elegiji i samom Properciju. (Potom) Maričić prelazi na lik i delo samog Propercija. (U završnom delu) studije, Maričić se fokusira na književno stvaralaštvo samog Propercija. Središnji, i najveći deo knjige, između uvodne studije na početku i opsežnog komentara na kraju, zauzimaju prevodi izabranih elegija. Izbor elegija je autor načinio prema svom ličnom nahođenju, ali neosporna je, iako nigde eksplicitno izrečena, dominantnost već pomenutog strasnog temperamenta koji je izražen u većini izabranih pesama. Možda, ipak, izbor nije bio samo stvar individualnog ličnog raspoloženja već i opšti, odobreni vrednosni sud koji zagovara i Vojislav Đurić rečima da je Propercijeva najveća snaga upravo tamo gde "bije bitku racionalno i iracionalno, gde pobeđuje čas duh, čas telo, gde se formuliše i realizuje poezija i filozofija ljubavi - centralnog pitanja života" - dodaje Jovana Radenković.
Prema najšire prihvaćenom shvatanju, te shodno tome i primenjenom metodu, Propercijeve elegije bile su podeljene u četiri knjige - navodi Maričić. Ako se držimo postojeće raspodele stihova, Elegiae se sastoje od devedeset dve pesme. Prva knjiga, poznata pod naslovom Cynthia Monobiblos (smatra se da je Propercije upoznao Cintiju one godine kada je izdao prvu knjigu) posvećena pesnikovom prijatelju Tulu, sadrži dvadeset dve pesme koje su pisane u periodu od 33. do 28. godine p.n.e. Elegije su smišljeno svrstane ili u manje cikluse ili su raspoređene po principu kontrasta.
Druga knjiga sadrži trideset četiri pesme (1.362 stiha), koje su pisane od 28. do 25. g. p.n.e. U Trinaestoj elegiji (II 13, 25-26), kad opisuje svoj sprovod, Propercije pominje tri knjige kojima će obdariti Persefonu. Povodeći se za ovim stihom, neki tumači smatrali su da je Propercijev opus prvobitno bio podeljen u pet knjiga, te da su se druga i treća združile u jednu, danas drugu knjigu. Postojali su i razni pokušaji da se ova knjiga zbog mogućih oštećenja u tekstu i izgubljenih stihova podeli na dve. Ipak, izdavači se više ili manje slažu da se to pitanje ne može rešiti i prihvataju drugu knjigu kao jednu celinu. (V, Propertius, Elegies I-IV, Edited with Introduction and Commentary by Lawrence Richardson Jr, University of Oklahoma Press 2006)
Treća knjiga sastoji se od dvadeset pet elegija, koje su pisane od 24. do 22. g. p.n.e. Kao i u prvoj knjizi, one su pažljivo razmeštene, tako da obrazuju cikluse ili jedna drugu opovrgavaju. Ljubav u trećoj knjizi uzmiče, odlazi u drugi plan. Cintijino ime pojavljuje se tek pri kraju knjige. Ljubav se gasi, pesnik je umoran, prepušta se Razumu.
Četvrta knjiga sastavljena je od jedanaest dugih elegija. Misli se da ih je pesnik pisao od objavljivanja treće knjige pa sve do svoje smrti (oko 16. godine p.n.e). Elegije koje su tematski srodne nisu grupisane, pa izgleda da njihov raspored nije logičan. Neki poznavaoci Propercijevog dela veruju da su četvrtu knjigu objavili njegovi prijatelji. Drugi pak smatraju da je konačan izgled poslednjoj zbirci dao sam pesnik primenjujući princip variranja tema.
Prevodi u ovoj knjizi nisu pratili latinski metar i ritam, Propercijev elegijski distih - navodi Maričić. Ponekad se činilo da će ritam originala, a pre svega misaonu i emotivnu srž najbolje preneti (nerimovani) dvanaesterac, katkad četrnaesterac. Verujem da jeste. Ipak, kako je vreme odmicalo a stihovi se množili, sve mi se više činilo kako stih ne treba mučiti, nametnutim ritmom ga stezati. Zato je, kasnije, svaki latinski stih u svome, za srpski jezik, najboljem ritmu. Mislim da time sklad pesme nije narušen... Prevod je urađen na osnovu dvojezičnog, latinsko-francuskog izdanja, i svi navodi Propercijevih stihova, sem u retkim slučajevima, potiču odatle.
Moderan prevod
Prevod je inventivan i zvonak, iako versifikacijski ne uvek dosledan, a komentari su potpuni i pregledni - zabeležio je prof. dr Vladeta Janković u (pred)recenziji za knjigu Prekratka je ljubav, ma kol"ko da traje. Prevod je moderan i blizak savremenom čitaocu. Prevodilac nije bio sputan klasičnim metrom, jer je i Propercijeva poezija, u njegovom vremenu bila moderna - konstatuje, između ostalog, prof. dr Nenad Ristović.

DRAGAN STOŠIĆ