Dejan Čavić, 1934, glumac Ateljea 212, odigrao je preko sto uloga u pozorištu, od Šekspira (Hamlet, Marko Antonije, Oberon…) do Pintera (Mik, Tedi, Ričard, Džejms…) između kojih je mnoštvo raznovrsnih uloga – Renc, Šarena lopta, Torkar; Marik, Pobuna na Kejnu, Vouk; Van Dorn, Mladost pred sudom, Timajer; Marsel, Afera, Kozak; Ti, Ruža vetrova, Matić; Marko Antonije, Julije Cezar, Verih i Voskovec; Žak Ru, Mara-Sad, Vajs; Ritmajster, Priče iz bečke šume, Horvat; Radž, Sledeći put ću vam to otpevati, Sanders; Soul, Veza, Gelber; Boško, Kamen za pod glavu, Novković; Tužilac, Optuženi PeraTodorović, Mihiz; Kurta, Čarlama, Al. Popović; Veler/Herbert, Duplo vezano, Koburn i Anderson; On, Ludilo udvoje, Jonesko… Igrao je najviše u Ateljeu 212, a na početku karijere u dva sarajevska pozorišta, Narodnom i Kamernom. Odigrao je preko dvadeset uloga na filmu, u TV dramama i serijama i preko tri stotine uloga u radio dramama. Režirao je Pintera, Joneska i Mrožeka u pozorištu i dva desetak radio drama na programima Radio Beograda. Preveo je preko trideset drama, od Kažnjenog bratoubistva, anonimne verzije Hamleta iz XVIII veka i mnogo savremenih drama, do Pintera: Rođendan, Revija, Tišina, Patuljci. Objavio je četiri knjige: Upotreba glasa (Altera, 2009), Predstava pozorišta (Albatros Plus, 2011), Snohvati (Albatros Plus, 2014), Urbana glumačka moderna (Albatros Plus, 2016). Objavljivao je članke i eseje u novinama i časopisima. Bavio se pedagogijom: profesor glume i dikcije na Akademiji umetnosti BK. Vodio je pozorište: operativni direktor, pomoćnik upravnika, v.d. upravnika Ateljea 212. Nagrade: Vanredna Sterijina nagrada za kulturu scenskog govora, Povelja i Plaketa Radio Beograda, Plaketa grada Beograda…
06.08.11 Blic
Iskustvo Dejana Čavića
Predstava pozorišta, Dejan Čavić
Dejan Čavić nedavno je objavio u “Albatrosu plus” (Beograd, 2011) knjigu svojih pozorišnih iskustava „Predstava pozorišta“. Kao čovek sa dve diplome, anglistike i pozorišne glume, a i ozbiljnog životnog i pozorišnog iskustva, s pravom je smatrao da su njegova sećanja vredna da budu zabeležena. Jezik je brusio kao glumac i prevodilac, tako da mu je knjiga kristalno jasna.
Dejan Čavić je čovek Ateljea 212 za njegovih najbitnijih sezona. Odigrao je u njemu niz rola, a uskakao je i u poslove čelnih ljudi A212 i njegovog čeda Bitefa. Te organizacione poslove radio je savesno i požrtvovano, a hladnokrvno. Dakle, delovalo je da ih radi racionalno, a zapravo je bio izraz ljubavi prema misiji A212.
Mnoge sezone proveli smo zajedno u Ateljeu 212. Koliko su mu zapisi dragoceni govori i činjenica da, iako smo živeli zajedno našu pozorišnu svakodnevicu, mnogo što šta nisam znao da se desilo. A imam utisak da je Dejan Čavić veoma istinoljubiv, te da je njegova knjiga dragocena pozorišna građa.
No, nije reč samo o činjenicama. Dejan se potrudio da o svojim kolegama ispiše portrete sa ambicijom da ostanu kao konačna analiza njihovih glumačkih vrednosti. Takva je, pre svega, sjajna paralela glumačkog dara Zorana Radmilovića i Danila Stojkovića.
Pravo je otkriće dubinski portret preskromne ličnosti reditelja Zorana Ratkovića kojim je dokazao da je daleko vredniji nego što ga imaju u svesti preživeli savremenici. Uspomene na njegove slavne profesore Josipa Kulundžića, Rašu Plaovića i Huga Klajna spadaju među najbolje stanice o ovim časnim starinama.
Dirljivi su završni akcenti Dejanove knjige u kojoj ostavlja trag i oduševljenje što je igrom slučaja na svom početku statirao na istoj pozornici kad je Dobrica Milutinović u „Gorskom vijencu“ odigrao svoju poslednju ulogu. Kad je Čavić izvan scene objasnio slavnom doajenu ko je i šta je, rekavši: „Završio sam glumu kod čika Raše“, stari mudrac je dodao: „Nisi ti završio, ti si tek počeo“.
Jovan Ćirilov
