Predstava o detetu u srpskoj kulturi

23.06.08

Znali smo kako odrastaju deca širom sveta, a nikada nam niko nije govorio o tome kako deca odrastaju kod nas.

Izdavačka kuća „Sofos” iz Beograda objavila je drugo izdanje knjige „Predstava o detetu u srpskoj kulturi” prof. dr Žarka Trebješanina, našeg poznatog psihologai profesora na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. Novo izdanje ove psihološke, antropološke i etnološke studije obogaćeno je predgovorom Svetlane Velmar Janković, predgovorom autora, završnim tekstom o empirijskom istraživanju savremenog shvatanja deteta u srpskoj kulturi, kao i brojnim fotografijama. Prema rečima autora, najveći deo knjige je etnološko-antropološki, i predstavlja sve one običaje i magijske obrede, tabue i verovanja, koja se odnose na razvoj deteta, i to čak još pre njegovog začeća, pa sve do pubertetskih obreda inicijacije, kada se dete uvodi u krug odraslih.U drugom delu knjige preovladava lingvistički i folkloristički pristup problemu. Treći deo knjige čini izučavanje vaspitne prakse i položaja deteta u patrijarhalnoj kulturi.

Koliko se pre trideset godina, kada ste započeli ovo istraživanje, uopšte znalo o ovoj temi?
Kada se setim svojih studija, učili smo socijalizaciju ličnosti u kulturi, ali sve su to bili primeri nekih dalekih, egzotičnih zemalja, istraživanja Bronislava Malinovskog, Margaret Mid. Znali smo kako odrastaju deca širom sveta, a nikada nam niko nije govorio o tome kako deca odrastaju kod nas. Pomislio sam da bi bilo zanimljivo da se to istraži. Zanimale su me specifičnosti naše prakse vaspitavanja i podizanja dece, ali još više me je zanimalo šta je u stvari iza toga, kakve su implicitna razvojna psihologija i antropologija deteta.

Zanimljivost ove knjige je i u opisu narodnih umotvorina. Kako je dete predstavljeno u našem jeziku?
U jeziku je skrivena ona arhetipska slika deteta, to je ono što je najstarije. Izrazi kao „ludo” dete, „nejač” i „čedo”, govore o specifičnom odnosu prema detetu, o njegovom statusu u zajednici. Analizirao sam uzrečice, zagonetke, blagoslove, kletve, zakletve, zdravice, kao i poslovice, koje su vrlo stare i pogodne za rekonstrukciju, a poseduju vrlo arhaičnu sliku deteta. Proučio sam više od deset hiljada poslovica, da bih izveo zaključak o tome koliko su važni nasleđe i sredina za razvoj ličnosti, a pokazalo se da je i sudbina još jedan od važnih faktora. To svakako ima uticaja i na vaspitavanje deteta, kada se kaže: Pa takvo je, šta da mu radim! Iz poslovica se vidi da postoje i velike razlike u tretiranju muške i ženske dece, gde muška deca imaju privilegovan položaj. Iz kletvi i zakletvi vidi se da se kune ono i zaklinje onim što je čoveku najvažnije. A to su deca.

U knjizi navodite mitsko-magijski i svetovni model shvatanja deteta?
Tu je zajedničko shvatanje o detetu kao nejakom, malom, nerazumnom, nečistom, neodgovornom i slabom stvorenju. Dete je jedna vrsta negativa odraslog čoveka. Razlika je u tome što u svetovnom modelu, koji je blizak zdravom razumu, dete u stvari postepeno napreduje i menja se, postaje moralno i socijalno. Prema mitsko-magijskom modelu, dete dolazi iz jednog drugog sveta, u vezi je sa htonskim, demonskim, silama, i ritualno je nečisto. Otuda postoji čitav niz obreda koji to dete treba da uvedu u zajednicu, od prvog ritualnog kupanja, do krštenja, nadevanja imena, pa do pubertetskih obreda inicijacije. Prema tom modelu u svakom prelomnom periodu postoje krize, što je opravdano i sa stanovišta savremene psihologije. Eriksonova teorija razvoja identiteta upravo govori da se čovek razvija čitavog života i da se neprestano suočava sa krizama, kada prelazi iz jednog stupnja u drugi.

Prema magijskom modelu dete se štiti još dok je u majčinoj utrobi, a prema savremenoj psihologiji tada i počinje njegov psihički život?
Trudnica, na primer, ne sme da ide na sahranu, što je magijska zaštita, s jedne strane, ali s druge strane to je njoj i psihološka podrška i izbegavanje stresa. Danas znamo da neprijatne emocije majke itekako utiču na plod deteta. Ono što takođe danas znamo jeste da su naši preci intuitivno osećali stvari, i da su ta svoja saznanja dali u jednom drugačijem obliku. Iza svih tih verovanja, obreda, tabua i magijskih radnji, krije se usklađen sistem za razumevanja sveta, dostojan poštovanja.

Koliko su kazne deo vaspitnog sistema u patrijarhalnoj srpskoj kulturi?
Kod nas se pod vaspitavanjem podrazumeva kažnjavanje i apsolutno se veruje u pedagošku moć batine. O tome postoji čitav niz poslovica, počev od one „Batina je iz raja izašla”. Liberalno vaspitanje, u kojem je sredstvo bio razgovor i ubeđivanje, podrugljivo je nazivano „gospodskim”, i govorilo se da kvari decu. Istraživanje Vere Erlih pokazuje „atlas kažnjavanja” u bivšoj Jugoslaviji, prema kojem je u Srbiji fizičko kažnjavanje ubedljivo najviše zastupljeno u odnosu na druge republike. Neka druga antropološka istraživanja pokazala su da tamo gde postoji ratnička kultura, „sjajno” sredstvo vaspitavanja je fizičko kažnjavanje, jer povećava agresivnost. Time se detetu daje lekcija da je gola sila ono što uspeva.

Kako je to danas?
Istraživanja danas pokazuju da se batine i dalje koriste kao vaspitno sredstvo u školi i porodici, ali u daleko manjoj meri, i u zavisnosti od stepena obrazovanja i sredine. Ipak, danas se nasilje u školama opravdava time što je uobičajeno da se „muška deca malo potuku”, a upravo je potcenjivanje nasilja nasleđe ratničke kulture. Ti stereotipi mnoge sprečavaju da vide koliko je nasilje opasno i kakve posledice ostavlja na decu. Mnoga deca koja su nasilnici u školi imaju četiri puta veće šanse da do svoje tridesete godine dobiju kriminalni dosije. Prema istraživanjima u socijalnoj psihologiji, opasna je i kategorija posmatrača nasilja, publike koja se ne meša, ali snima nasilje, iproširujega kao pozive na novo nasilje.

U patrijarhalnoj kulturi se u jednom trenutku odrasta i tada detinjstvo prestaje. Kako se danas odrasta?
Patrijarhalnu kulturu moramo sagledati u njenom vremenu i shvatiti zašto nije mogla da bude drugačija, a pogrešno je posmatrati je crno-belo. Kada se dete rađalo, bilo je vrlo nisko na lestvici moći u socijalnoj hijerarhiji. Postepeno su mu zatim davani zadaci, ukazivano mu je sve više poverenja, u skladu sa njegovim uzrastom, da bi se uzdiglo do osnivanja sopstvene porodice.Danas je dete u centru pažnje čim se rodi, a roditelji ga odgajaju pod staklenim zvonom. Plaše se da ga ne povrede, izbegavaju svako kažnjavanje, što je pogrešno. Dete mora da ima i neke frustracije i zabrane, jer bez toga nema razvoja. Živeći u tako nerealnom okruženju, odrasla osoba sudara se sa svetom i shvata da je detronizovana, i da ni sa svojih trideset godina ne može da zasnuje porodicu, da je u infantilnom položaju u porodici.

Marina Vulićević