Prednosti žena

12.08.09 Polja

U svojoj knjizi Prednosti žena Vladislav Đorđević pošao je od stanovišta da je o mukamapripadnica ženskog pola mnogo pisano, tako da bi, konačno, bilo fer čuti i drugu stranu.Zbog toga je napisao ovu zanimljivu, teorijski zasnovanu i dokumentovanu knjigu,kojom poručuje sledeće: kad feministkinje pominju postojanje „matrijarhata“ u rodovskimdruštvima, one time zapravo sugerišu da se takva vladavina žena može ponoviti. To skoroviše i nije potrebno, takav „matrijarhat“ već postoji. Da bi dokazao ovu svoju tezu, autor jeizložio mnogobrojne prednosti žena, prema kojima je i podelio svoju knjigu na poglavlja:Biološke prednosti žena, Razvojne prednosti žena, Psihološke prednosti žena, Erotske prednostižena, Reproduktivne prednosti žena i Kulturološke prednosti žena.
Vladislav Đorđević primećuje da se žene stalno žale na svoj položaj, ali da, na kraju,uvek bolje prolaze. Poznato je da se, u principu, rađa manje žena, ali svi znamo da ih u populacijiima više – uzrok tome jeste veća smrtnost muškaraca. Isto tako, po zakonu ženese ranije penzionišu, ali je njihov životni vek duži. To znači da one, iako manje vremenaprovode u radnom odnosu, duže koriste penzioni fond, u koji svi zajedno uplaćuju. Autornavodi jedan zanimljiv primer u prilog prednosti žena: prilikom potonuća Titanika za ženei decu našlo se mesta u spasilačkim čamcima – od 1513 utopljenika žena je bilo svega 180,dok je muškaraca bilo osam puta više, 1333. „Mužjaci svake vrste, uključujući i našu, potrošnisu materijal. Ono što zovemo teletina uglavnom je muško meso, muška telad retko doživedrugu godinu, dok ženska dožive starost, jer krave daju mleko i rađaju potomke. Onamalobrojna muška telad koja dožive odraslo doba (bikovi) obično završe u areni pod mačemtoreadora, kad završe karijeru rasplođivača“. Autor podseća da su za izgubljenu kobilusrednjovekovni stočari plaćali vlasniku kao odštetu duplo više nego za izgubljenog konja.I primitivni stočari, dakle, znali su da su kobile vrednije od konja. Na pitanje o sličnosti izmeđuvojnika u rovu, poginulih putnika na Titaniku i bikova Vladislav Đorđević odgovara:to da su muškog pola i da su osuđeni na umiranje.
Na planu biološke superiornosti žena, autor ističe da su žene emotivno inteligentnijeod muškaraca, ta vrsta ženske superiornosti u psihologiji se zove socijalna ili emocionalnaili naprosto praktična inteligencija, a popularno ženska intuicija ili žensko šesto čulo. Tainteligencija je mnogo važnija od matematičke, u kojoj su muškarci superiorniji. Žene surođeni eksperti za ophođenje s ljudima, u stanju su da bolje prosude nečiji karakter.Isto tako, žene više i bolje vide, čuju i osećaju, a i to što vide, čuju i osete znači im više.Žene češće plaču nego muškarci, jer one imaju više razloga da plaču – primaju više emocionalnihsignala, reaguju snažnije na njih i svoje reakcije snažnije izražavaju. Muškaracsla bije registruje povrede i uvrede – one mu doslovno znače manje.
Autor smatra da žene, u stvari, nisu svesne prednosti koje uživaju kao pripadnice svogpola. Žene kao bića sa većim biološkim značajem često bolje prolaze u različitim situacija185ma – one češće traže i dobijaju pomoć, ukoliko stopiraju kola im brže staju, radije se pri majuu podstanare, prilikom kupovine robe potencijalni kupci srdačnije reaguju na ženske osobe,rečju, celokupna kultura usmerena je na ugađanje ženama. Đorđević smatra da či tava takavaljerska kultura koja – na nesreću žena – nestaje, nalaže da se ženi daje prednost u komforu.Džentlmenski način ophođenja danas je veoma potisnut upravo pod uticajem ideologijejednakosti. Zato autor navodi da sve više žena na Zapadu uviđa kako ravnopravnosts muškarcima podrazumeva i ravnopravnost u dužnostima – a to je ono što nedoslednefeministkinje žele da izbegnu.
Kada je reč o psihološkim prednostima žena, Vladislav Đorđević smatra da su žene mediokritetiu primarnom značenju te reči (osrednjost). One su uvek negde u sredini. Mnogoviše žena nego muškaraca svira neki instrument, ali znatno manje ih je vrsnih izvođača ilikompozitora, znatno više žena studira ili predaje književnost, ali znatno manje ih je vrsnihpisaca. Krajevi većine statističkih skala rezervisani su za muškarce. Složićemo se da su ženemanje sklone ubijanju, tuči, pretnji, krađi, psovanju, manje su agresivne i dosledno, njihovodruštveno ponašanje ređe se kažnjava. To dokazuje i činjenica da većinu zatvorenika iosuđenika na smrt čine muškarci. Po Đorđeviću, ovo je velika prednost žena, koja nas vraćana misao: u etičkom smislu, sredina je zlatna (Horacije), vrlina se sastoji upravo u izbegavanjukrajnosti (Aristotel). Uostalom, autor nas podseća da je krvava istraga poturica, koju opisujeGorski vijenac, pogodila prvenstveno muškarce. Hamlet je, takođe, pun krvi, pogotovomuške. Žene, bića biološki vrednija, manje se bore za vlast, i, dosledno, manje stradaju.Kada je vlast u pitanju, sa zanimanjem se čitaju Đorđevićevi redovi posvećeni politici iaktuelnim problemima – on nam prikazuje parlament, koji je za mužjake naše vrste onošto je savana za lavove ili šuma za jelene – mesto moći, mesto koje daje pravo na parenje.Što bude više žena u parlamentu, biće manje parenja, a što bude manje parenja, biće manjezadovoljstva za oba pola i manje dece, zaključuje autor. Takođe, navodi da žene, čije suin timne, emotivne potrebe zadovoljene, obično nemaju potrebu da se kočoperno ističu ujavnosti. Za muškarca je, pak, srećan bračni život tek preduslov za kompletno srećan život.Muškarčevo samovrednovanje (samopoštovanje) komparativno je u tešnjoj vezi s njegovimposlovnim uspehom ili neuspehom. Ženino samovrednovanje (samopoštovanje) u tešnjojje vezi s njenim odnosom s ljudima. Dok je za ženu samački život obično manje zlo od nesrećnogbračnog života, za muškarca je loš bračni život obično manje zlo od samačkogživota.
Kao neki svoj rezime, autor u raznim kontekstima ponavlja svoj stav: žena se rađa, muškaracse postaje. Smatra da ljudi nikad nisu živeli samo u patrijarhalnom ili samo u matrijarhalnomdruštvu, već uvek u društvima u kojima su paralelno egzistirali i patrijarhat i matrijarhat.U svakom društvu postojale su samo više ili manje izdiferencirane polne uloge.Evidentna je podela dominacija, koja se reflektuje u podeli uloga – svaki pol dominantanje na području svoje odgovornosti. Žena je u prirodi prvi pol, a muškarac je to u kulturi.Kulturološki patrijarhat predstavlja, u stvari, posledicu biološkog matrijarhata. Zato Đorđevićnavodi da ideal feministkinja – svet u kojem muškarci i žene rade iste stvari – silnougrožava muškarce, jer oni svoj polni identitet i ličnost zasnivaju upravo na tome da bar ukulturi, u najširem smislu, nadmašuju žene. Upravo zbog toga je potpuno razumljivo njihovoistorijski dosledno i uporno suprotstavljanje feminizmu i pokretima za ženska prava.
Žena je, dakle, hodajuća materica, a muškarac je hodajući novčanik. Sve žene imaju matericu,a samo neki od muškaraca imaju novac. To je suštinska razlika među njima. Premaautoru, ono što feministkinje hoće da nam kažu jeste sledeće: žena treba da uživa sveprednosti koje uživa muškarac (veća društvena moć), a istovremeno treba da zadrži sveprednosti koje ima kao žena (da bude predmet džentlmenskog ponašanja), dok muškarcitreba da se odreknu svojih sadašnjih privilegija, a da zadrže svoje dosadašnje dužnosti.Vladislav Đorđević podržava pravo žena na socijalnu i pravnu jednakost, ali im osporavaželju da imaju povlašćen tretman. Smatra da era prikrivene dominacije žena nije donelaništa dobro i iznosi ideje o tome kako da se vratimo tradicionalnim porodičnim vrednostima,ali prilagođenim današnjici.
Knjiga Prednosti žena napisana je pregledno, jasnim i odnegovanim stilom, koji odajenačitanog i svestrano obrazovanog autora. Vladislav Đorđević je dosledan svojoj idejnojkoncepciji i veoma ubedljiv u argumentaciji. Mnogobrojni primeri iz različitih oblasti odličnoilustruju njegov pristup. Pored konstatacija koje su oblikovane u vidu sentencija, kaovrlina ove knjige ističe se duhovitost. Ona umnogome doprinosi njenoj zanimljivosti i velikije plus za autora, koji bez ostrašćenosti izlaže svoj stav.
Stara je istina da neku pojavu treba sagledati u njenoj kompleksnosti, kao i da, u dijalogu,uvek treba čuti drugu stranu. Knjiga Prednosti žena predstavlja glas te „druge strane“,glas vredan pažnje i uvažavanja. Čak i ukoliko se sa njim uopšte ne slažemo, čak i ukolikosmatramo da nije u pravu. Kao i ukoliko imamo uverljive kontraargumente.
U svakom slučaju, ovo je knjiga sa kojom se može polemisati, čiji se stavovi mogu pozdraviti,ali i odbaciti. Ono što joj se ne može poreći, to je da se čita sa zanimanjem.
Svetlana Tomin

01.02.09

Glasnik Etnografskog instituta SANU.
Pokret za emancipaciju žena svakako je jedan od onih kojima je bitno, čak krucijalno obeleženo moderno doba. Aktivistkinje ovog pokreta uspešno su iskoristile zamajac opšteg, civilizacijskog preokreta koji je nagovestila era prosvetiteljstva, učinivši da, vremenom, feminističke ideje postanu nerazdvojni deo pogona društvenih i kulturnih promena. Žensko pitanje je na početku trećeg milenijuma postalo neupitna postavka i standard na osnovu koga se određuje progresivnost društvenog sistema, dok u manje razvijenim sredinama predstavlja prioritet i uslov njihovog osavremenjivanja. Tako barem deluje površina pojavnosti. Ispod nje se, međutim, nalaze nepregledni slojevi značenja, suprotnosti i nedorečenosti.
Pravno izjednačavanje muškaraca i žena već dugo se pokazuje kao vrsta dead end-a kada je u pitanju javna sfera. Postati ravnopravan građanin/građanka očigledno nije značilo i automatsku nivelaciju snaga u oblastima koje za feministkinje predstavljaju osnovicu društvene moći, naime – u politici i ekonomiji, pa se i danas kao glavni nosioci ovih društvenih uloga javljaju muškarci. Veće mogućnosti žena ispoljene su prvenstveno u privatnoj sferi, što je, međutim, činjenica od nemalog efekta na društvo uopšte. Naime, iako predstavljaju ispunjenje samo dela ideje o jednakosti, promene nastale u ovom domenu dovode do ozbiljnih društvenih prestrukturiranja, koja su najvidljivija u oblasti demografije, ali se ispoljavaju i na polju sociologije i socijalne psihologije. Može se reći da je ženko pitanje, kao i pitanje dečijih prava, koja se u govoru modernog društva javljaju kao vrsta ključnih reči, uslovilo, još uvek implicitno, muško pitanje. Iako se nalazi u senci opšte dominacije muškaraca u javnoj sferi, mislim da ono predstavlja ključni društveni problem, koji se u najdramatičnijim oblicima opet ispoljava u privatnoj sferi. Usmerenost feminističkih htenja ka javnom ne samo da je, kao vrsta autogola, predstavljala potvrdu osporavane hijerarhije privatnog i javnog, nego je umnogome i doprinela marginalizaciji ovog izvorišta društvene napetosti i konflikta.
Svojevrsni ćorsokak progresivnih društvenih nastojanja reflektuje i pretežna usmerenost mejnstrima feminističke misli ka filozofskoteorijskim problemima, čime su u velikoj meri apstrahovani realni problemi ne samo društvenog položaja žena, nego i problemi humanosti uopšte. Zbog toga neka dela naučnopopularne literature iz ove oblasti mogu da donesu pravo osveženje, sugerišući mogućnost drugačijih pristupa bitnim pitanjima polne (ne)jednakosti.
Takva je studija Vladislava Đorđevića, diplomiranog religiologa,1 esejiste, proznog pisca i prevodioca – Prednosti žena, koja, kao što i sam naslov govori, predstavlja pokušaj da se argumentovano ukaže na sve prednosti ženskog polnog i rodnog identiteta. Pokazujući da je dobar poznavalac različitih oblasti antropološkog istraživanja, Đorđević je studiju podelio u šest većih celina, od kojih svaka sadrži više poglavlja. Njima prethodi uvod u kome se autor osvrće na definicije i istorijat feminističke teorije i feminizma, kao i na termine koje smatra bitnim za dalje izlaganje (patrijarhat, matrijarhat, anerokratija, falokratija, seksizam i sl). Slede, dakle, celine posvećene biološkim, razvojnim, psihološkim, reproduktivnim i kulturološkim prednostima žena,2 u kojima Đorđević, kroz naslove potpoglavlja, iznosi osnovna uporišta svoje teze. Tako se ovde mogu naći veoma zanimljivi podaci iz oblasti genetike i embriologije (npr. u potpoglavljima Ljudski zameci su u osnovi ženskog pola, Ženski gameti su u osnovi veći i tako dalje), zatim podaci o strukturi i funkciji ženskog mozga (npr. ,,Ženski mozak je povezaniji“, ,,Ženski mozak je proporcionalno veći“ i tako dalje), o specifičnostima ženske inteligencije (npr. ,,Žene imaju bolju kratkoročnu memoriju“, ,,Žene imaju bolju socijalnu inteligenciju“ i tako dalje), o psihičkom i fizičkom sazrevanju devojčica, o prednostima devojčica u školi, o osnovama psihičkog zdravlja žena, njihovoj moralnoj superiornosti, specifičnostima ženskog seksualnog nagona itd.
Osnovna teza Vladislava Đorđevića jeste tvrdnja da žene u našem društvu (ovde se misli generalno na zapadnu civilizaciju) uživaju veoma dobar položaj i niz prednosti koje proizilaze iz njihovih specifičnih biološko-fiziološko-psiholoških karakteristika. Činjenica da one ne učestvuju ravnopravno u podeli ekonomske i političke moći ne remeti, kako tvrdi ovaj autor, njihovu poziciju, koja svoju snagu crpe upravo iz oblasti koju je feministička teorija degradi-rala i marginalizovala, proglašava-jući je društveno iskonstruisanom. Akcentujući problem muškog identite-ta, koji je uzrokovan transformacijom i nestankom tradicionalnih muških uloga, Đorđević smatra da su se feministkinje u suštini izborile za nejednakost, ovog puta u korist žena, te da u savremenom društvu muškarcima pripada epitet ,,ugrožene vrste“.
Rešenje ove situacije autor vidi u ponovnom uspostavljanju patrijarhata, prilagođenog modernim potrebama, i u rehabilitaciji odnosa žena prema rađanju, čime bi se uspostavila izgubljena društvena ravnoteža.
Ova studija je, može se reći, koliko zanimljiva i informativna, toliko i sporna. Prva i verovatno manje bitna zamerka je formalne prirode, i odnosi se na činjenicu da tekst nije praćen klasičnim naučnim aparatom, odnosno – da se autor nije direktno, u fusnotama pozivao na izvore (navodi ih na kraju, u vidu ,,korišćene literature“). Zbog toga je često nejasna granica između njegovih iskustvenih stavova i razmišljanja i naučnih argumenata. Suštinska primedba se, međutim, odnosi na ideološki koncept studije. Konstruktivna i tačna zapažanja o posledicama sveopšte identitetske krize ,,muškog roda“ ipak odvode autora na stranputicu fundamentalnog seksizma. To se, verovatno, ne dešava zbog njegove eventualne namere da demagoškim sredstvima proglasi biologiju najrelevantnijom i najnespornijom kulturnom činjenicom, nego zbog previđanja činjenice da problem savremenog društva nije nedostatak jednakosti nego nedostatak empatije. Ova bi se zamerka, doduše, mogla uputiti i profeminističkim i antifeministički orijentisanim intelektualnim strujama. Naime, odavno je jasno da svet u kome živimo nije svet jednakih mogućnosti za sve, te da pristup resursima moći određuju različiti parametri, među kojima polna pripadnost nikako nije ključna. Ovakvo stanje stvari teško da bi bilo promenjeno bilo kakvim novim ili starim patrijarhatom. ,,Sloboda“ koju je u procesu transformacije i nestajanja tradicionalnih društvenih obrazaca osvijio/osvojila moderni čovek/moderna žena – nepovratno je nasleđe savremenog društva. Kako će se ona manifestovati na opštem, civilizacijskom nivou, stvar je zrelosti pojedinaca koji bi, bez obzira na polnu/rodnu pripadnost, trebalo da teže ostvarenju ideala čovečnosti, a ne moći zasnovanoj na negiranju i potcenjivanju drugog.
No bez obzira na navedene zamerke, u studiji Vladislava Đorđevića nalaze se elementi jedne univerzalističke koncepcije koja teži pomirenju, a ne rasplamsavanju borbe među polovima. Ona je informativna, inspirativna i duhovita, te, kao što je rečeno na početku, predstavlja štivo vredno pažnje.

Aleksandra Pavićević