Predator

30.01.09

Zapadna manjina planete isključivo priča u monologu i onoj tihoj većini diktira način na koji će da promišlja svet. I to uznemirava, kaže pisac Vladimir Arsenijević


Usamljeni junaci u urbanom, globalizovanom svetu našli su svoje mesto na stranicama nove knjige Vladimira Arsenijevića, nedavno objavljene u izdanju kuće „Samizdat B 92” pod nazivom „Predator”. Najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade („U potpalublju” 1994. jedini je debitantski roman nagrađen ovim priznanjem), autor romana „Anđela” i „Meksiko”, sa Aleksandrom Zografom osmislio je i grafičku novelu „Išmail”.

Arsenijević (1965) bio je urednik u izdavačkoj kući „Rende”, glavni i odgovorni urednik „Leksikona JU mitologije”, organizator festivala A književnosti (FAK YU), prevodilac sa engleskog jezika, turistički vodič, gitarista..., a danas je urednik u podružnici izdavačke kuće „VBZ” u Beogradu.

U jednoj priči, po kojoj je knjiga dobila ime, problematizujete odnos žrtve i zločinca. Njihove uloge su, kako se čini, lako zamenjive?

Bio sam inspirisan kanibalom iz Nemačke, koji je 2003. stupio u kontakt sa svojom žrtvom i nakon što su utvrdili da je to konsenzualni kanibalizam, zainteresovalo me je zašto bi neko hteo da bude pojeden i zašto bi neko hteo da jede nekog drugog. Kad se dogodi zločin, kao da postoji neki erotizam počinioca koji nas tera da saznajemo najsitnije detalje o zločincu, dok žrtva ostaje izuzeta zbog, valjda, elementarne pristojnosti. Međutim, žrtva se budi i postaje živa i celovita onog momenta kada shvatimo da ona dobrovoljno učestvuje u činu, pa je filozofsko pitanje da li je dobrovoljna žrtva žrtva, i gde se formira granica između zločinca i onog koji zločin trpi. Sve zajedno, ovo je knjiga o najrazličitijim vidovima komunikacije u koju ljudi stupaju srećući se na najrazličitije čudne načine. Pa, između ostalog, i jedući jedni druge.

I mali Kurd, onda,jede velikog Amerikanca?

Bilo mi je jasno da tog velikog, belog, socijalno uspešnog Džima Rajsa može da pojede samo neko ko bi bio njegova sušta suprotnost. On, usamljen i nezadovoljan zbog kontakata sa ljudima, na prvi pogled deluje neverovatno uklopljeno. Obučen u luksuznu odeću obilazi ezgotične destinacije, radi posao na kojem mu mnogi zavide, i još je plaćen za to. Ali, ako čovek nosi prazninu koju neprestano oseća, i ne uspeva da je ispuni ničim što u životu pribavi za sebe, praznina počinje da ga menja. I, onda, putem interneta pronalazi čoveka koji je toliko drugačiji od njega, a to je mali Kurd... To što mali Kurd jede velikog bogatog Amerikanca može da se čita kao priča o odnosu snaga u svetu i potrebi o različitim vrstama osvete. Postoji nešto duboko neuravnoteženo u načinu na koji doživljavamo svet, i ta vrsta akutne civilizacijske neuroze ušla je u ovu knjigu. Zapadna manjina planete isključivo priča u monologu i onoj tihoj većini diktira način na koji će da promišlja svet. I to uznemirava.

Šta je sa onom pričom o preko potrebnom interkulturnom dijalogu...

Ima nečeg visokoparnog u tome da se baviš spasavanjem sveta a na sopstvenoj koži si uvideo koliko celo to nastojanje ne zadire duboko. Kad se nađeš u ulozi objekta kojim se te spasilačke organizacije služe, shvatiš da ste njihova moneta za marketinško potkusurivanje. Mi imamo interkulturne dijaloge čim otvorimo usta, i nije nam potrebna definicija da bismo se time bavili. Na kraju, i sva ta naša ratovanja su neki vid interkulturnog dijaloga pa nije zbog toga svet postao bolji.

Možemo da govorimo iz našeg iskustva...

U najmračnija vremena sam razumeo da mi nemamo gde da odemo i, na kraju, kad se raziđe dim opet ćemo otkriti da svi stojimo na istom mestu i da su se okolnosti promenile. Nervira me cinizam kad neko govori o jugonostalgiji. Mi govorimo istim jezikom i ne znam koliko više razloga za komunikaciju je potrebno od tog. Tek sada, na polju književnosti, Srpsko književno društvo sarađuje sa hrvatskim udruženjem. Kažu „bolje ikad nego nikad”, ali, pobogu, 2009. je a naša neodlučnost traje petnaest godina. U Hrvatskoj se, doduše, trenutno piše nešto bolje nego kod nas.

Koji bi književni razlozi bili opravdanje za to o čemu govorite?

Razlog zašto se književnost nije modernizovala, u direktnoj je vezi sa time što se čitavo naše društvo nije modernizovalo u tom periodu. Reč je o nabusitoj uobraženosti koja odbija da preformuliše svoj govor da bi on bio razumljiv. To je ona naša priča da nije potrebno ništa objašnjavati jer će istina prodreti u svet. Tako je i srpska književnost verovala da je fantastična, samo neko to treba da shvati, što se u međuvremenu nije dogodilo. Mi i dalje trpimo posledice jer smo se zatvorili u sopstvene okvire. Hrvatski „Profil” otvorio je u Beogradu svoju podružnicu, a za otvaranje knjižare zainteresovan je i „VBZ”. „Algoritam” slično razmišlja i postoji čitav niz aktivnosti koje su vezane za osvajanje srpskog tržišta. Nijedan srpski izdavač nije napravio ni pola koraka da se nađe na hrvatskom tržištu.

Od poslednjeg romana napravili ste pauzu. Da li je udela imao teret NIN-ovog laureata?

Tek kasnije sam zapravo shvatio koliko mi je ova nagrada napravila zbrke u životu, u dobrom i u lošem smislu. Sa jedne strane, visoko me je katapultirala, i nakon toga izdavači ni ne pitaju šta sam napisao; naprosto su zainteresovani za moj rad jer postoji uverenje da su moje knjige komercijalne i da dobro prolaze kod čitalaca. Sa druge strane, bio sam izložen inicijalnom oduševljenju, ali i mnogim ciničnim reakcijama. Svaka pohvala koju sam na početku dobio, sa „Anđelom” mi je desetostruko vraćena po glavi.

Da li Vam smeta kada vas određuju kao pisca o događajima bez vremenske distance?

Zbunjivalo me je zašto se to baš toliko pominje. Čovek ima dve mudrosti: mudrost instinkta, kad reaguje onako kako mu kaže stomak, i mudrost distance koju pisci često više vole zbog zvanično neutralnog odnosa. Za pisanje o devedesetim godinama 20. veka iz devedesetih, nikakva neutralnost nije bila potrebna. Nisam hteo da pišem knjigu koja bi ispod priče analizirala događaje već da vršim razmenu emocijama, da ono što boli u životu u Srbiji tada prenesem na papir. I, pokazalo se da distanca nije previše neophodna.

Da li je tačno da ste u dečačkom dobu na pisaćoj mašini prekucavali tuđe romane?

Samo jedan. Prekucao sam onu čuvenu putopisnu knjigu „Kon Tiki” Tora Hejerdala kad sam imao oko 10 godina jer sam imao izraženu dečju strast prema indigo papiru. Time sam otkrivao stvari koje se tiču same tehnike pisanja i shvatio koliko pisanje zapravo traje. I video, možda ne na fantastičnom, ali ipak dovoljno dobrom primeru, kako se knjiga stvara. To što se uči na studijama književnosti, ja sam eto savladao prekucavanjem.

Mirjana Sretenović

24.01.09

Vladimir Arsenijević o svom romanu „Predator”

Bilo mi je uzbudljivo i literarno vrlo provokativno da dovedem u vezu živote ljudi koji žive daleko i nezavisno jedni od drugih, a zapravo su im sudbine prepletene - rekao je Vladimir Arsenijević za „Blic” o svom novom romanu „Predrator” („Samizdat B92”) čija je beogradska promocija u utorak, 27. januara, u 19 sati u Domu kulture studentski grad.

„Jedan tok knjige čini priča o politici koja kroji ljudske sudbine”, kaže Arsenijević i dodaje: „A kroz lik jednog Kurda (marginalca, obespravljenog čoveka) koji proždire uspešnu američku TV zvezdu, zapravo se otvara veliko pitanje odnosa žrtve i dželata, odnosno mučenika koji postaje surovi mučitelj”.
Roman „Predator” čine isprepletane priče nekoliko junaka koje povezuje njihov degradirani status, usamljenost i nemoć u globalizovanom urbanom svetu. Kritika u Hrvatskoj je, između ostalog, rekla da je na stranicama ove knjige uzbudljivo ispisana priča o globalizaciji kao ništavilu u koje su bačeni likovi.
Arsenijevićev roman takođe sugeriše kako je odnos žrtve i zločinca (predatora) daleko kompleksniji nego što se to na prvi pogled čini, te da nije svaki zločinac samo zločinac i da nije svaka žrtva samo žrtva.

T.Nj.v

15.11.08

Poznajem nekoliko „žalosnih sova“ koje se vajkaju i uzdišu zbog ubrzane komunikacije i dominacije televizije kao medija . Tvrdim da ljudi nikada u istoriji nisu više čitali. Stvaraju se potpuno novi jezici u razmeni sms poruka i mejlova - kaže za „Blic nedelje“ pisac Vladimir Arsenijević.

Čitanje nije jedini oblik saznavanja tako da je besmisleno ograničavati kulturu konzervativnim obrascima. Dok gledate televiziju pravilnim odabirom programa možete svašta saznati i mnogo naučiti. Na internetu posle dva minuta možete pronaći bilo koje Šekspirovo delo na većini svetskih jezika. Komunikacija ujedinjuje svet.

Vaša nova knjiga „Predator“ bila je jedno od najtraženijih izdanja na proteklom Sajmu knjiga u Beogradu.

- U „Predatoru“ sam želeo da naglasim da smo svi pre svega ljudi i da na elementarnom nivou komunikacijom i razmenom iskustava otklanjamo nametnute identitete i osvajamo nove istine. Najbolje za stanovnike planete je da konačno upoznamo došljake iz svemira što bi nas ujedinilo kao ljudsku vrstu. Bez obzira na sve tehnološke izume u budućnosti Kurd će zauvek ostati Kurd a Šveđanin će uvek biti Šveđanin. Kulturna globalizacija će im omogućiti da se bolje upoznaju i otkriju ornamente novih svetova. Bogatstvo razlika daje smisao našem opstajanju na „globusu“.

Koliko je „Predator“ ohrabrenje čitaocima da se oslobađaju predrasuda vezanih za prostor, navike, običaje „drugih“?

- Radnja knjige se odigrava na nekoliko kontinenata u više zemalja u razdoblju od dvadesetak godina. Ona demistifikuje proces globalizacije koji nije nastao u modernom dobu i podseća ljude da su previše ušuškani i zamandaljeni u društvene obrasce koje su nasledili ili su im nametnuti. Dobri, moralni i časni ljudi su jednako divni iako su Srbi, Hrvati, Mađari, Kurdi, Togoanaci, Danci. Kulture su se kroz istoriju ukrštale i u zavisnosti od razvoja civilizacije mešale i približavale. Ljudi sa severa Evrope su 2000 godina pre nove ere stvarali kulturu u Kini. Globalizacija uz jedrenjake, konje i kočije traje stotinama godina, dok danas uz internet i avio saobraćaj komunikacija se meri u satima i sekundama.

Koliko se naša sredina uklapa u nove komunikacione tokove?

- Zaronjenost u svoje „posebnosti“ je strah provincijskog duha od razmene informacija i iskustva sa sve bržom civilizacijom. Zato je „Predator“ odmak od „komšijske“književnosti nastale u našem regionu poslednjih nekoliko godina. Knjige čiji junaci ne napuštaju neposredni komšiluk autora su predvidive. Preko interneta je moguće razgovarati sa ljudima sa različitih meridijana pa je autentičnost iskustva Kurda moguće usvojiti i predstaviti čitaocima u realnim okvirima. Zato „Predator“ ima junake koji se kreću transverzalama sa jednog na drugi kraj sveta.

Vaše prvo delo „U potpalublju“ bavilo se našim lokalnim sunovratom devedesetih godina prošlog veka. Da li su autori iz regiona uspeli da ponovo stvore književnu scenu koja objedinjuje zajednički jezik?

Na otvorenom konkursu za najbolji neobjavljeni roman izdavačke kuće VBZ iz Zagreba pre nekoliko dana prvu nagradu dobio je beogradski pisac Predrag Crnković za rukopis naslovljen „Beograd za pokojnike“. Bio sam u žiriju sa Miljenkom Jergovićem, Julijanom Matanović, Zoranom Ferićem i Strahimirom Primorcem i najvredniju nagradu od 100.000 kuna ili 1.100.000 dinara dobio je tekst pod šifrom iza koje se krio Predrag Crnković. Njegova knjiga će se naći na kioscima Vjesnika i biće dostupna velikom broju čitalaca u Hrvatskoj. Pošto vodim beogradsku ispostavu VBZ posebno mi je zadovoljstvo što je moj sugrađanin dobio nagradu koja ima veliku pažnju medija u regionu. Svuda gde se govori štokavski dijalekt to je najcenjenija književna nagrada. Jelena Marković je 2001. dobila VBZ nagradu za rukopis „Escajg za teletinu“, ali nezainteresovanost medija u Srbiji za takav uspeh govori o zatvorenosti naše kulture na početku 21. veka.

Da li bi se moglo reći da su kulturne veze između bivših jugoslovenskih republika sada na višem nivou nego tokom devedesetih godina?

- Sada je mnogo bolje jer i glumci i muzičari krstare regionom. Najbolje bi bilo da spoljni uživalac kulture iz objedinjenog prostora zapadnog Balkana pozicionira naše autore prema efektu Latinske Amerike ili Skadinavije. Da nas prepoznaju prema regiji a ne nacionalnosti. Nisam jugonostalgičan i baš me briga za bilo koju državu na svetu, ali sam siguran da je kulturni milje nekadašnje SFRJ bio najznačajniji segment njene egzistencije. Umesto da ponudimo svetu bogati gastronomski i folklorni varijete u kojem je najnormalnije da se zajedno nađu bečka šnicla i tulumbe mi smo se predali niskim strastima i uronili u nasilje. Gledajući u budućnost mi smo u septembru 2000. osnovali izdavačku kuću „Rende“ koja je, između ostalog, omogućila čitaocima u Srbiji da upoznaju talenat Miljenka Jergovića pre nego što će on postati etabilirani pisac u regionu. To je bio pionirski posao kojim smo skoro bez profita povezivali književnu scenu u regionu, predstavljajući novu urbanu stvarnosnu prozu.

Čini se da su neki pisci iz komšiluka, poput Jergovića, mnogo čitaniji kod nas u odnosu na delo nekog srpskog autora u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini.

- Možda nema novih uzbudljivih knjiga i intrigantnih autora iz Srbije. Nedostaje nam regionalna distributivna kuća koja bi omogućila čitaocima da po približno istoj ceni kupuju knjige autora iz svih zemalja gde se piše, govori i razume srpskohrvatski jezik. Ovako još uvek je sve prepušteno entuzijazmu ljudi kojima je stalo da se objedini kulturni prostor zapadnog Balkana.

08.04.09 Popboks

Vladimir Arsenijević u Predatoru uspeva tek da problematizuje pozicije društvenog aktivizma u srpskoj književnosti

Vladimir Arsenijević, književno čudo olovnih 90-ih (najmlađi dobitnik Ninove nagrade i jedini debitant koji ju je dobio), napokon se vratio na teren romanopisanja. Autor hvaljenog prvenca U potpalublju (1994) potrošio je dosta vremena lutajući idejno, prostorno i vokacijski, te nije čudo što je njegov Predator, izdanje s kraja prethodne godine, pobudilo veliku pažnju.

Anđela (’97), drugi deo zamišljene i nikad do kraja ostvarene tetralogije Kloaka Maksima, ostavila je jak utisak iznuđenosti i njena recepcija u javnosti se mahom svela na puki refleks. Dokumentaristička proza MEKSIKO ratni dnevnik (2000) i Išmail (2004) kao oprobavanje u mediju stripa izazvali su slabo interesovanje.

U međuvremenu, Arsenijević se etablirao kao književni izdavač, urednik i javni tribun, te je teren za Predatora bio spreman – pažnja, znatiželja, probitačan izdavač (Samizdat B-92) i medijski prostor, sve je bilo tu.

Problem nastaje kada se Predator sa plana željenog i očekivanog izmesti na nivo onoga što nudi. A nudi malo. Zapravo, kada utihne sva halabuka, kada se suština ogoli ljušćenjem stilskih i propagandnih kinđurenja, pred nama je manjkava i pretenciozna proza.

Pretencioznost je, čini se, predstavljala kamen o vratu ovog naslova već u samom konceptualnom zametku. Naime, Predator je osmišljen kao roman-pletenica (terminologijom Dubravke Ugrešić – roman reka), tj. niz labavo umreženih pripovesti čiji se junaci prelivaju iz priče u priču, gradeći tako koloplet sudbina i naravi. Složen i zahtevan naum i za najvičnije.

Međutim, Arsenijević se do kraja nekako (uz dosta neravnina i nelogičnosti na planu naracije) izbori sa odabranim okvirnim konceptom, ali njegova proza zapravo najviše posrće na najbitnijem planu – u sadržaju. Autor nastoji da ispriča dosta toga, da isprede mrežu likova s raznih meridijana koje povezuju melanholija, zla kob i zapitanost nad sudbinom ovog globalizovanog a tako nepravičnog sveta.

Želja pisca je da stvori bitno delo stvarnosne, verističke proze, i on se svojski upinje da likove što više ukoreni u dimenziju realnog, a utisak je da se od silnog truda završilo upravo na njenom antipodu. Arsenijevićevi junaci su tek puke konstrukcije, plošne (?) i neuverljive pojave koje žarko žele da nas uvere u svoju nepatvorenost i ukorenjenost u stvarnom svetu, gde je bol – bol, a ne samo stilska figura.

Arsenijević ne uspeva svojim faličnim herojima da obezbedi potrebni žig stvarnosti, a i pitanje je koji bi se to literata izborio sa ovakvim skupom odabranih sudbina – potrošena američka TV zvezda koja mašta da skonča pojedena, mladi Kurd koji po internetu propoveda o svojim ratnim, kanibalističkim iskustvima, obolela danska biseksualna dokumentaristkinja, neskladni par balkanskih pesnika koji prodaju svoj čemer evropskim levičarima, tek stasali albanski panker koji se nađe u okružernju evroskvotera i anarhista, BH ovisnik koji umire pred očima turista u Barseloni...

Društveni aktivizam je poželjan, a ni političnost ne može da smeta dobroj prozi, ali problem nastaje kada proza postane talac autorovih suštinski neknjiževnih pretenzija.

Arsenijević nastoji da oneobiči svoj izraz i time ublaži pompeznost predočenog, ima tu i epistole i promene gledišta, i poigravanja sa interpunkcijom, ispovednih tonova, ali zaravnjenost njegovih karaktera ostaje isuviše veliko ograničenje. Kao dodatni balast javlja se Arsenijevićeva pomalo iracionalna težnja da fascinira čitaoce u međuvremenu stečenim znanjem, te Predator posrće pod izlišnim opterećenjem pasaža na kurdskom i ostalim jezicima.

Formalno-stilski gledano, Arsenijević je napredovao u odnosu na dane Potpalublja, to je primetno i za svaku pohvalu, ali stil i sama tehnika pisanja su nešto što se dâ učiti, brusiti i dorađivati (naročito tokom tako dugog perioda stvaralačke hibernacije). Avaj, u konačnom ishodu Predator predstavlja promašaj nekoga ko, čini se, o književnosti zna mnogo više nego što je (trenutno) u stanju da stvori.

Zoran Janković

27.02.09 NIN

Naslovno podsećanje na istoimeni film Yona Mektirnana u novoj knjizi Vladimira Arsenijevića nije samo puka asocijacija. To što kurdski nomad Nihil Musa Baksi, nesumnjivo glavni junak ovog žanrovski fluidnog ostvarenja, i kroz najdramatičnije situacije sa sobom nosi video-kasetu s pomenutim holivudskim blokbasterom postaje, naime, kako čitanje odmiče sve uočljiviji znak jedne dublje, moglo bi se reći transkulturne povezanosti i aficiranosti.
Naglo se preobražavajući iz inertne žrtve iscrpljujuće iračko-kurdske čegrsti u atavistički razbuđenog, kanibalski obnevidelog “grabljivca” i dželata, ovaj nemilosrdni predator uporno ponavlja svoju jezivu mantru, “Ovo je svemir u kom se svi uzajamno proždiru”, koja neodoljivo liči na reklamni slogan za neku moguću rimejk-verziju Mektirnanovog horor-trilera o superiornom vanzemaljskom ljudožderu u tako ljudski okrutnom svetu terorista, specijalaca i ostalih “humanih” uništitelja.
Zvučeći bezmalo hanibal-lektorski, Baksijevo dodatno, samoopravdavajuće objašnjenje “Qudi se hrane ljudima” svoje krajnje značenje pri tom, čini se, doseže tek u svetlu ključne, “okvirno” udvojene pripovesti, “Poslednja epizoda Oahu Yima”. Ona “prstenasto” obuhvata celokupnu Arsenijevićevu kompleksno-cikličnu naraciju, sačinjenu iz još pet relativno (ne)samostalnih pripovednih segmenata, čiji brojni akteri nestaju, doslovno ili figurativno, da bi s vremena na vreme iskrsli na nekom drugom mestu (San Dijego, Barselona, Beograd, Berlin, Filadelfija, Sarajevo, Avnstrup, Halabdža, Ilford) i u nekoj drugoj priči, koja se nadovezuje na prethodnu, ili pak najavljuje sledeću, u izvrsno izvedenom kruženju i preplitanju likova, motiva, detalja i pripovednih tehnika.
Baksijev komplementarni, dobrovoljni kanibalsko-žrtveni “partner” iz pomenute uokvirujuće “epizode” je vremešni Yimi Rajs, istrošeni, blazirani i sopstvenim civilizacijskim ambijentom zgađeni, globalno slavni TV-komičar koji kao poslednje uzbuđenje spoznaje svoj morbidno-autodestruktivni poriv, “uvezujući” tako, reklo bi se, na simboličan način ovaj nesvakidašnji internacionalni koloplet života i smrti u kojem nekad popularne medijsko-žanrovske matrice i mitovi na ironično dvosmislen i ciničan način bivaju “upokojeni” i/ili “vraćeni u život”.
Sakriven imigrantsko-autsajderskim, “alijen” izgledom kulturološkog tuđinca i stoga, poput Mektirnanovog SF-čudovišta, do samog kraja u izvesnom smislu “nevidljiv” za okolinu, Arsenijevićev banalno strašni i strašno banalni “predator” pojavljuje se, dakle, kao tihi izvršitelj planetarnog kruženja i mešanja stereotipa i predrasuda. Bukvalno usvajajući žanrovski stilizovane i klišeizirane, a to znači suštinski “ispražnjene” slike zapadnjačke industrije zabave i straha, ovaj neupadljivi ali i neumoljivi gost sa Istoka “oživljuje” ih neumitno zlokobno i takoreći smrtno (pre)ozbiljno.
Arsenijevićeva rizična “dosetka” i “rukavica” izazova u lice čitaoca sadržana je u nepopustljivo preciznom i detaljistički pomnom, pa zato i gotovo nepodnošljivom prikazu Nihil-Musinog krajnje neuobičajenog “hobija”, daleko izazovnijem od umešno nadovezanog pripovedanja o odjecima balkanskih ratnih animoziteta (“Zemljaci”), odnosno o današnjim marginalističko-levičarskim komunama i protestima (“Neukorenjenost”), ili, recimo, o lumpen-narkomanskim sudbinama (“Jedan minut: Dambova smrt”). Rezolutno prekoračivši područje koje omeđuje bizarno i strašno i zašavši u polje odurnog i odvratnog, i pri tom smestivši upravo ovu tabuisanu temu u samo središte pripovedanja, NIN-ovom nagradom ovenčani pisac Potpalublja napravio je time za ovdašnju književnost i kulturu zapravo nečuven gest.
U godini “opasnog” pisanja u srpskoj književnosti, kakva je bila prethodna, Predator je zbog ovakvog opredeljenja na neki način možda čak i “opasnije” napisan od nekih već primećenih ostvarenja, koja tematizuju neuralgične i zatamnjene probleme kolektivne prošlosti i sadašnjosti. Pomerajući na marginu tzv. veliku istoriju i politiku, a slikajući pre svega ono prezreno, nedostojno i zazorno intimno, ali i te kako prisutno i potmulo dejstveno u spektaklu i većinskim interesovanjima okrenutoj današnjici, Vladimir Arsenijević sačinio je, drugim rečima, jednu sasvim različitu i izrazitu, u izvesnom smislu beskompromisnu knjigu, koja je u isti mah i njegovo zanatski najsloženije, ali i najzrelije ostvarenje.


Tihomir Brajović

08.02.09 Politika

Ukoliko me sećanje ne vara, na Bilijevu opasku da nas tamo negde čeka nešto što nije ljudsko, te ćemo svi umreti - glavni junak Mektirnanovog filma Predator iz 1987. godine, Dač, danas guverner Švarceneger, naravno, izgovara već legendarnu utešnu rečenicu. „Ako krvari, možemo ga ubiti!“ Ova krvava filozofska sentencija koju izgovara snažni Dač, inače jedan od „statista“ iz pozadine Arsenijevićevog novog romana, postala je reklamni slogan filma Predator iako ovome reklame zaista nisu potrebne. Mada je na najbolji mogući način iskoristio Mektirnanov film kao metaforu, tek kao detalj koji je već sjajnu priču učinio još boljom, filmski taglajn: „Ako krvari možemo ga ubiti“, mogao bi se u nešto izmenjenom obliku iskoristiti kao najava romana u pričama koji je svakako obeležio proteklu proznu godinu. „Ako krvari, možemo ga pojesti!“
Pre svega zbog toga što se jedan od glavnih junaka Arsenijevićeve odlične proze - Nihil Musa Baksi, Kurd iz Halabdže, žrtva progona, pretvorio u ljudoždera kome će se preko interneta, naravno (nick name: predator_1985, na sajtu www.yourdarkestdream.com), za ručak ponuditi Oahu Džim, američka televizijska zvezda na zalasku (u vezi sa jednom našom Verom, inače), fotograf, putopisac i istraživač sa bolesnom željom koja ga prati od detinjstva - da bude pojeden. Ovaj nesrećni Nihil Baksi, žrtva iračkog terora nad Kurdima, postaće čudovište i izgubiti sve što je imao, osim VHS kasete sa Predatorom čiji će se krvavi kadrovi pomešati sa stvarnim životom.
No, to će biti tek deo Arsenijevićeve geopoetičke priče čiji će junaci, između ostalog, biti i proterani Albanac sa Kosova Dren Kastrati, Hasan Halilović zvani Dambo iz Bosne, zatim berlinski anarhisti, bgd mangupi, izbeglice, emigranti - svi slični u svojoj „neukorenjenosti“, isprva okupljeni u izbegličkom prihvatilištu u danskom Avnstrupu, a potom u ličnoj verziji pakla od života.
„Oni i dalje sede tamo, mutavi i pasivni, i puštaju da im dani uzalud prolaze, svi ti Iračani i Kurdi i Marokanci i Belorusi i Rusi i Ukrajinci i Jermeni i Gruzini i kojekakvi Tadžikistanci i Kazahstanci i Kirgistanci i Kubanci i Korejci i razni Jugosi – Srbi, Hrvati, Makedonci, Bosanci, Hercegovci, pa i kosovski Albanci (Zemljaci brate, urlao je onaj ludi Vanja iz Beograda, i cerio se pritom kao manijak; Zemljaci brate, to mu je bila glavna fora), sve dok ih ne spakuju pa – marš iz Sandholma i marš iz Avnstrupa! – išutiraju iz prihvatilišta, i iz udobne Danske vrate tamo odakle su i došli, pravo nazad, svakog u svoja govna...“
Pišući Predatora Vladimir Arsenijević je bez svake sumnje napisao svetsku knjigu. On nije pobegao od domaćih jeza, naprotiv, ali je u isto vreme pokazao da knjiga može putovati oko sveta – doista biti neukorenjena – da može obuhvatiti čitav korpus aktuelnih dešavanja i svetskih problema, sukoba koji su nam samo naizgled daleki, ratova u kojima nismo ili jesmo učestvovali, a da pritom sve to bude ispripovedano na jednom zavidnom nivou, strukturalno majstorski spojeno, žanrovski pitko ali sa itekakvim literarnim vrednostima.
Zbog toga ne treba previše lupati glavu da li je Predator zbirka priča, roman ili roman u pričama. Arsenijević zaista vešto sklapa krvavi prozni mozaik, povezujući na čudesen načine junake i događaje, u tom globalnom selu, kako je neko već primetio, što ovo njegovo delo čini zaista posebnim i orginalnim produktom u proznom stvaralaštvu čitavog regiona. Na izvestan način, pisac nas vodi kroz nevolje i ratove vođene tokom protekle dve decenije u svetu, pričajući vešto smišljene, nepredvidive i zanimljivo ukrštene sudbine glavnih junaka za kojim halapljivo jurimo probijajući se kroz svet kao kroz kuću straha. Levičarski protesti u Berlinu, prihvatilište u Danskoj, zločini na Kosovu, zločini u Iraku, sudbine emigranata u Barseloni ili Engleskoj – svedeni na sudbine dobro isprofilisanih junaka čije (nama geografski ponekad daleko) okruženje Vladimir Arsenijević uspeva da dočara na zanimljiv način. Pre svega bogatim jezikom i to najčešće frazama koje ispisuje na maternjem jeziku samih junaka, ali vrlo obazrivo, kako nimalo ne bi otežao čitanje.
Može biti da na nekoliko mesta preteruje sa jezičkim „eksperimentima“, najviše u onih nekoliko glava koje pripoveda bez interpunkcije, koristeći se beogradskim žargonom, što jeste donekle duhovito, ali ništa više od toga, baš kao što može biti da na nekoliko mesta suviše „šminkerski“ opisuje svoje junake... Ali Arsenijević, sa druge strane, opet vrlo vešto uspeva da dočara te daleke toponime i učini ih stvarnim, živim, najviše zahvaljujući ponekom rečenicom ispisanom na maternjem jeziku Nihila Muse ili Oahu Džima, kako je već primećeno, kao i detaljnim, a opet vešto izvedenim i svakako diskretnim opisima običaja ili lokalnih jelovnika koji „scenografiju“ iračke, američke, danske ili recimo berlinske priče čini zaista stvarnom i ubedljivom..Vladimir Arsenijević u Predatoru, kako naslov to naprosto od njega i zahteva, ide do kraja, bez povlačenja, bez predaje, u tvrdom realističkom stilu koji ne okleva čak ni u opisima najtežih kanibalističkih scena. Štaviše, kao da je o kulinarskoj TV emisiji namenjenoj ljudožderima reč, Nihil Musa vadi iz dva frižidera američku televizijsku zvezdu i priprema je na mnogo načina – krv, horor, ljudožderstvo, nesreća kao posledica - nešto što na prvi pogled kao da nije ljudsko, što nas čeka u mraku džungle, kako kaže Bili u Mektirnanovom filmu, i „Svi ćemo umreti“, nakon čega opet govori Dač: „Ako krvari možemo ga ubiti“...
Mića Vujičić

29.01.09 Vreme

Šta god da ste očekivali od pete knjige Vladimira Arsenijevića – teško da ste dobili očekivano, jer sumnjam da ste od njega očekivali bilo šta nalik na Predatora, čak bez obzira na to spadate li u poštovaoce ili osporavatelje njegovog pisanja. Ako pak niste očekivali baš ništa, tek tu ste se prevarili. Zvuči komplikovano, ali zapravo jeste... Da li je Predator roman? Pa, recimo da je pre roman nego zbirka pripovedaka, ali to je ipak ponajpre neka vrsta subromana: mozaična prozna celina koja se drži na okupu relativno labavim nitima, sastojeći se od priča koje većinom ipak ne ostavljaju utisak samostalnosti (samodovoljnosti) i zaokruženosti izvan konteksta celine, tj. svega onoga što se nalazi unutar korica Predatora (najrasniji izuzetak je priča Neukorenjenost).

Naslov ove priče, uostalom, amblematičan je do krajnosti, moglo bi se reći da je upravo neukorenjenost (ili pak iskorenjenost, kako gde) svojevrsni lajtmotiv ove knjige, retka, ako ne i jedina poveznica među svim njenim važnijim junacima. A neukorenjen se može biti na drugom kraju sveta, ali i kod kuće; tako ćemo u otvornoj celini knjige, smeštenoj u Filadelfiji, pratiti bizaran susret Nihil Muse Bakšija, izbeglice iz iračkog Kurdistana (i vatrenog borca "za kurdsku stvar") i Džejmsa Rajsa alias Oahu Džima, lokalnog (matorog) momka globalne slave, koju je stekao kao jedan od onih televizijskih "svetskih putnika", tako popularnih u drugoj polovini XX veka. A s tim susretom bi sve bilo u najboljem redu, da nije jedne začkoljice: Nihil Musa je praktikujući kanibal, a Oahu Džim čovek sa samo jednom Strašnom Tajnom: celog života maštao je da bude proždran... Napokon će to možda dočekati. Kako će se okončati ta ljudožderska afera, saznaćemo tek u poslednjem poglavlju – između je ceo taj spomenuti subromaneskni omnibus.

Pripovetka Neukorenjenost, nešto možda najzrelije što je Arsenijević dosad objavio, smeštena je u čudesni svet mlađane levičarske "antiglobalističke" gerile i NGO scene severa Evrope (Kopenhagen i Berlin), u koju – svako na svoj način – banu mladić sa Kosova, beogradska književnica i kosovski albanski pesnik, troje Balkanaca koji nisu arhetipski nosioci predrasuda (uzajamnih, ili onih o "Zapadu"), nego mnogo pre oni koji reflektuju predrasude Drugih, i to baš onih koji se diče time da ih nemaju... Njihove sudbine će se, potkraj devedesetih, usred rata Tamo Dole i usred mira Tamo Gore, ispreplesti na naj(melo)dramatičniji mogući način, a Arsenijević će ih od prve do poslednje stranice voditi više nego besprekorno: izvanredna, moćna priča, dostojna svake antologije savremenog pisanja na ovom i okolnim jezicima. Kratka, inovativno "odbrojavana" proza Jedan minut: Dambova smrt, dobiće pravo "objašnjenje" tek kroz jednu od sledećih proznih celina, Zemljake, no pre toga ide naslovna priča, u kojoj ćemo videti šta je bilo pre sa Nihil Musom, kako je postao to što je postao: pisac je, vidi se, dao sebi truda da pomno prouči irački Kurdistan, i njegova slika tog beznadno siromašnog i sistematski uništavanog parčeta Zemlje, i tih ljudi koji se očajnički bore – protiv Sadamovih trupa – za sopstveni opstanak, uglavnom je vešto izbalansirana između neophodnog "filovanja" čitaoca podacima i pažljivo vođene pripovedačke niti. Baveći se ratnim užasom, jezivim mučenjem Nihil Muse u Sadamovom kazamatu, i potonjom njegovom preobrazbom u neku vrstu mistifikatorskog kanibala na razmeđi između posvemašnjeg poživinčenja jedne izmučene duše i totalnog parareligioznog ludila, Arsenijević se pokazuje kao promišljen i sugestivan "naturalistički" pisac, ukoliko je ovde uopšte moguće povući granicu između naturalizma i nekakvog horror-slashera (ako se tako zvaše ono s mnogo krvi i koljevine, slabo pratim taj žanr...).

Tako dolazimo do Zemljaka, "troslojne" isprepletene naracije koju vode danska umetnica u životnoj AIDS krizi, simptomatični Beograđanin sine-baki kategorije (kao svojevrsni rezoner, ili čak Vergilije emigrantskog podzemlja u Danskoj) i iznova Nihil Musa, tj. Predator glavom i bradom, ovaj put kao azilant u severnoj Evropi. U ovoj se priči opet, kao u Neukorenjenosti, jasno vidi Arsenijevićev u međuvremenu znatno sazreli dar psihosocijalne opservacije. Keep Britain Tidy kao da je svojevrstan lirsko-ironični intermeco pred finalno zakucavanje, love story koja to upravo prestaje da bude, jer se londonska Beograđanka Vera (ne sasvim dobro motivisano) naglo razdvaja od muža i vraća se majci "kojoj nije dobro i kojoj je potrebna", onoj istoj koju smo, kao spisateljicu, upoznali u Neukorenjenosti. A Vera je još i – guess what – nekadašnja žena Oahu Džima... Kojem se pak vraćamo u zaključnoj celini priče, gde će se suočiti sa Nihil Musom, u razrešiteljnoj sceni: gde je granica između "bolesne" mašte i preužasne stvarnosti koju ona draška i priziva? Želi li on zaista, ali zaista, da tu granicu pređe? I ima li još uopšte izbora?

Glavni problem Predatora je što do kraja ostaje nejasno "šta je pisac hteo da kaže" silnim insistiranjem na drastičnim kanibalskim scenama, tj. na Nihilovom – ime, dakako, ne može ne biti znak – opsesivnom kanibalizmu, koji bi očigledno trebao biti svepokrivajuća, moćna metafora – ali metafora čega, zapravo? Bojim se da sam u tom pogledu ostao neprosvetljen: Arsenijević kao da je skuvao ukusno jelo, dodao sve potrebne začine, ali tebi i dalje nije jasno hvata li se to na koncu kašikom ili viljuškom? Glavna pak vrlina Predatora je u veoma očiglednom Arsenijevićevom spisateljskom sazrevanju, u demonstriranju sposobnosti vrlo širokog i relativno dubokog zahvata, paralelno na više narativnih frontova. Dakle, knjiga kao celina ume da se aprijatno rasprši pa onda čekaš da se ponovo nekako sastavi, njena je "kanibalska" okosnica ostala dubiozna i neprozirna, ali zato kad joj krene – onda joj ide kao blesavo! A najbolje joj ide onda kada Arsenijević manje "filozofira", a više pripoveda. Sve u svemu, zalogaj možda gdegde nedokuvan, ali originalan i izdašan, vredan svake pažnje.

Teofil Pančić

29.11.08 Danas

Svoj poslednji samostalni roman, odnosno svoju poslednju prozno-fikcionalnu knjigu, Vladimir Arsenijevićobjavio je davne 1997. godine, ali je od tada uradio mnogo toga važnog kao urednik, prevodilac i izdavači po tome će ostati upamćen u ovdašnjoj književnosti. Jedanaest godina su čitaoci, dakle, čekali na novu prozu najmlađeg dobitnika Ninove nagrade, jer priznaćemo da je Išmail (2004) bio eksperiment, pokušaj zasnivanja žanra grafičke novele, kooprodukcija između dva umetnika i samim tim hibrid čiji se uspeh, odnosno neuspeh, ne sme pripisati samo jednom od njih.


Dok Ništa vreba

Ipak, svako ko je pomislio da će Predator nastaviti tamo gde je stala tetralogija Cloaka maxima, otpočeta romanom U potpalublju, prevario se. U pitanju je nešto sasvim drugo, drugačije, zastrašujuće hrabro, a opet prepoznatljivo, nešto što grinavejskom bizarnošću i smislom za sliku podiže dijafragmu par centimetara više u organizmu.

Igrajući na kartu ambivalentnosti, preciznije bivajući potpuno opušten i u tom smislu neopterećen načinom na koji će čitaoci prepoznati konačan oblik dela i u koju će ga policu bibliotekari smeštati, Arsenijevićpravi mozaičnu strukturu po principu Altmanovih Kratkih rezova, ali njegov svet nije depresivna Amerika srednje i niže klase u potrazi za emotivnošću, većsvet onih koji su osuđeni da budu progutani, svareni i na kraju odbačeni. Drugim rečima, Arsenijevićsledeći priču kreće odozdo, iz velikog nužnika sveta u kojem njegovi junaci okončavaju mnogo pre nego što su uopšte stigli da postanu književni likovi. U tom smislu, nema logičnijeg nastavka za planiranu tetralogiju od knjige Predator, u kojoj se kanibalizam sveta materijalizuje kroz čoveka koji se nimalo slučajno zove Nihil Baksi. Arsenijevićeva aluzija na Terencijevu maksimu Homo sum et nihil humanum a me alienam puto esse, govori o tome da je veliko Ništa (Nihil) koje predatorski proždire neke od likova iz knjige, u svojoj suštini toliko ljudsko, toliko ne-strano i ne-strašno (hvala P.Č!), odnosno predstavlja razorni potencijal koji se krije u svima nama. Jer, pretrpevši torturu koju je pretrpeo Nihil Baksi, svako od nas može se, bez problema, pretvoriti u čudovište. Isto kao što se svakom može dogoditi da posle konačnog osećaja slobode, pogine najbesmislenijom smrću, da se zarazi virusom HIV-a, da se navuče na heroin ili da prosto završi kao obrok nekom predatoru. Jedina razlika između nas kojima se to nije dogodilo i njih kojima se to događa, udobno je mesto koje mi zauzimamo u okviru rasporeda društvene moći.

Ipak, sve ovo bi moglo da deluje odistinski patetično i isprazno da nije upakovano u sugestivno književno umeće, zasnovano na stalnoj igri između čitalačkih očekivanja i njihovog ispunjavanja, odnosno neispunjavanja. Vešto raspoređena građa, lukava disperzija informacija u rukopisu, koje nam pomažu da shvatimo motivacijske strukture kako likova tako i čitavog narativa, doprinose tome da se osnovna ideja knjige o surovom i obesmišljenom svetu u kome ljudi proždiru ljude, kako metaforički tako i doslovno, prihvati sa ubedljivošću iskustva iz prve ruke. Drugim rečima, moguće je da je iskaz Vladimira Arsenijevića o svetu posve banalan, ali su književne strategije kojima je to saopštio svojim čitaocima toliko sugestivne da plima užasa sa svakom stranicom raste, dok u karpenterovskom podsmehu Dobru u svetu ne nastavi da hoda «u odabranom smeru sve sigurnije i brže».

O tome koliko je Arsenijevićbrižno stvarao svoju knjigu, svedoči i precizna karakterizacija likova koja se opire svakom stereotipu. Vešto izbegavši da pamfletiše i jeftino psihologizira, pokušavši da preokrene u poslednje vreme na Zapadu simplifikovane uloge žrtve i zlikovca, on ipak ostaje etičan do kraja. Rečje o tome da nije problem samo u ljudima, ima nešto istinski trulo i u svetu koji nas okružuje, odnosno „lepota“ života na margini, u azilu, kao pripadnik ideološke, etničke ili seksualne manjine, nosi svoje izazove i opasnosti, a centar ili beli heteroseksualni glasam-za-vlast muškarac nikako ne može da oprosti postojanje Drugosti i Drugačijeg.

Predator je odlična knjiga koja konačno razbija sve sumnje koje su postojale u delu javnosti o sposobnostima Vladimira Arsenijevića kao pisca. Ovom hrabrom prozom prekinuto je relativno dugo ćutanje. Nadamo se samo da sledeći put ono neće toliko trajati.

Vladimir Arsenić