Pre no što me je srela

10.04.03 Vreme

Ugradivši u fabulu jednu, uslovno, radikalnu, možda cak naizgled prekomerno neživotnu postavku, Barns ispisuje intrigantnu igru na temu odanosti, ali i granica do kojih Dvoje mogu da postanu Jedno, a da to i dalje bude dobro za njih.

Valjda me nece spržiti Gnev Božiji ako se na pocetku malo poigram najcuvenijim delom njegovih (ne)ovlašcenih trbuhozboraca: kada bi danas neko pisao nekakvu proširenu/revizionisticku verziju hrišcanske Svete Knjige, imam razloga da verujem da bi se (ljubavna iliti ljubavnicka) posesivnost našla medu nabrojanim smrtnim grehovima, baš kao što bi neki od postojecih možda i ispali sa te liste... Bilo kako bilo, posesivnost i radikalna, permanentna, bez-konkretnog-povoda iskazivana ljubomora oštro se suprotstavljaju samoj "permisivnoj" prirodi kulture (post)modernosti. Dobro, šta stoji na drugom kraju te klackalice? Verovatno ravnodušnost. Ona svakako više preti "modernom coveku" zatecenom usred onog brikner-finkelkrautovskog "novog ljubavnog nereda": ako se "sve može", ako je sve O.K. (anything goes), onda ništa više nije uistinu važno, ne? Stvari su, mereno "klasicnim" aršinom, u ljudskim odnosima jednostavno postale nekako nedovoljno ozbiljne – sve može da bude, a ne mora da znaci. Vernost do smrti? Hm, hm. Nemojte nikome da kažete! Ona još uvek opstaje, ali gotovo krišom. Visoka Vernost je, naime, poprilicno "kulturološki" out: ko danas pati od nje, gleda da to nekako sakrije – ili bar da bude lakoironican prema tom svom nedostatku – baš kao što se kadgod brižljivo krila preljuba ili razbludni život...

Ipak, Gream Hendrik, junak ranog – originalno 1982. objavljenog – romana Džulijena Barnsa Pre no što me je srela (preveo Zoran Paunovic; Geopoetika, Beograd 2002), otišao je još nekoliko bizarnih koraka dalje od onoga što se drži "normalnom" dozom ljubomore, one kakvu lagano izumiruci gradanski svet drži i dalje legitimnom. No, krenimo od pocetka: Gream je profesor istorije, zatecen na pragu cetrdesetih u deceniju i po dugom dosadnom braku sa džangrizavom filistarkom Barbarom, napornom-babom-u-nastajanju, posvecenom jedino tome kako da mu u svaki životni trenutak usadi univerzalno Osecanje Krivice. Kada upozna En, bivšu trecerazrednu glumicu u potrazi za prigodnim Skrašavanjem, njegov se život okrece u sasvim novom, beskrajno prijatnijem pravcu: u novom braku, dotadašnju besmislenu Težinu zamenjuju prijatna Lakoca, jednostavnost i toplina. Idila traje nekoliko godina, a onda stiže prefinjena Barbarina osveta: trikom namamivši bivšeg muža, zakletog filmomrsca, da sa njihovom kceri pogleda jedan konfekcijski filmic u kojem je En glumila epizodu, dakako još u svom "prethodnom životu" (u "bezgreamovskim godinama", kasnije ce sa bolesnom zavišcu to definisati od ljubo(s)morice obnevideli Gream), ona u Greamu pokrece zapretani mehanizam do tada nepoznatog osecanja, koje vremenom narasta do razmera autenticnog Ludila: gledajuci tu nedužnu "ljubavnu" scenu, on postaje ljubomoran na sve njene – što prave i stvarne, što njegovom paranojom iskonstruisane – bivše momke i ljubavnike, dakle: ljubomoran retroaktivno, nemocno ocajan zbog njenog Bivšeg Života, zbog svega što je cinila pre nego što su se poznavali. Gream vremenom postaje klinicki opsednut: bezbroj puta gleda sve njene stare filmove, koje je i sama odavno zaboravila, ispituje je o filmskim i vanfilmskim romansama sa svakim muškinjem koje je ikada prošlo kroz njen raniji život, podozriv je i prema prijateljima... Od Srecnog Novog Života ostaju samo froncle: dosledan u svom naknadnom nepristajanju na njen život bez-mimo njega, Gream zapravo dodiruje granicu – ili Dno – i gotovo mesecarski prelazi preko nje, u susret Sudbini. Sve ovo nikako ne može da izade na dobro, ali u ovom tekstu svakako necete saznati "šta je bilo na kraju": dovoljno je reci da je Barns ovim svojim ranim romanom više nego upecatljivo nagovestio svoje potonje, mnogo puta dokazivano spisateljsko majstorstvo i umece karakterizacije, kao i suptilnu psihologizaciju bez razmetljivih i pompeznih "analitickih" kerefeka.

Greamovo ponašanje izgleda beskrajno uvrnuto, a takvo i jeste, ali, ne radi li se tu tek o jednom – hajde, nešto naglašenijem – od mnogih vidova iliti ospoljenja težnje za Totalnim Posedovanjem? A ova, pak, bar izdaleka prati svaku ljubavnu pricu, onako kako lešinari prate umorni prerijski karavan. Gream je samo malo konsekventniji u necemu što muci mnoge muškarce i žene, nesnadene i stegnute usred ove površne cool-ture, ispod cijeg tanušnog pokrova i dalje tinjaju sve dobre i manje dobre stare, fatalne strasti. "A koliko si ih imala do sad", tako je glasio nekada popularan refren jedne SFRJ grupe koja je iz nekih razloga i pocela i završila karijeru sa cobanlucima...

Roman Before She Met Me možda ne spada u sam vrh Barnsovog opusa, ali je knjiga koja je vredna svake moguce citalacke pažnje. Ugradivši u fabulu jednu, uslovno, radikalnu, za neke ukuse možda cak prekomerno "neživotnu" postavku – o ljubomori koja putuje kroz vreme cak i u rikverc, ne zaustavljajuci se pre tacke rodenja svog "objekta"! – Barns ispisuje intrigantnu igru (kao nekakav turbonarativni esej bez esejiziranja) na temu odanosti i vernosti, ali i granica do kojih Dvoje mogu da postanu Jedno, a da to i dalje bude dobro za njih. Granica je, dakako, svaka Težnja Za Posedovanjem, ali ona se, avaj, uglavnom može definisati samo od slucaja do slucaja. Što stvari, opet, cini frustrirajuce komplikovanim. S time se nije lako nositi u "životu", ali se u romanu mladi Barns sasvim lepo snašao: Pre no što me je srela jedan je od onih tipicnih pouzdanih izdanaka savremene britanske proze, onih zbog kojih je to i dalje najživlja "scena" u Evropi (Rusija na stranu, to je kontinent za sebe): cak i kada ne pišu Velika Dela, tamošnji pisci – oni iz poširoke premijer lige, dakako – postavljaju ostatku sveta domace zadatke iz protestantski suzdržanog (romano)Pisanja Sa Merom (i smislom, i stilom). Što ce reci da je i Barns, po obicaju, vešto doveo pricu do kraja i onda, zamislite – završio!

Teofil Pancic

01.01.00

Pobjeda
10.10.2002.

IZDAVACKA PRODUKCIJA "GEOPOETIKE"

Svijet stvaranja
Podgorica, 9. oktobra - Roman DZulijana Barnsa "Pre no sto me je srela" prvi put je u originalu stampan prije dvadeset godina, sa engleskog jezika preveo Zoran Paunovic (izdavac "Geopoetika"). Vremenska razlika u odnosu na dva kasnije pisana i uslovno ljubavna romana ne "ukida" izvjesni moguci kontinuitet izmedju njih, a roman "Pre no sto me je srela" dolazi kao epilog knjiga ovog pisca "Troje" i "LJubav".
DZulijan Barns je vodeci prozni britanski pisac, dobitnik je vise prestiznih knjizevnih nagrada. Iako zanrovski ne potpuno cista, jer je mjesavina ljubavnog i krimi-romana, Barnsova proza "Pre no sto me je srela" nudi tragikomicno osjecanje zivota jer govori o opsesiji koja od tanusnog straha prerasta u opasnu ljubomoru i mracna traganja po proslosti voljene zene. DZulijan Barns, poznat nasim citaocima po mnogim knjigama pocev od "Floberove papige" i "Istorije svijeta u 101/2 poglavlja", i u ovom romanu zavodljivo pripovijeda, karakteristicno se igra rijecima i samo je prividno jednostavan.
"Geopoetika" je izdala i drugi tom cuvene trilogije Danijela Borstina "Svet stvaranja: Istorija junaka maste". Prvi tom je "Geopoetika" objavila prosle godine, a nosio je naziv "Svet otkrica", a cijeli Borstinov opus prevodi grupa prevodilaca.Djelo "Canone inverso" Paola Maurensiga, veliki je svjetski hit, roman o prijateljstvu, izdaji, ljubavi i muzici. Prema ovom romanu je snimljen i film, a prevela ga je na srpski Mirjana Ognjanovic. Djelo Pola Ostere "Levijatan" govori o prijateljstvu izmedju dvojice pisaca i koji je "upakovan" u krimi pricu. Pustolovina Pola Ostera i dalje traje kroz preplitanje maste i stvarnosti, a prevela je na srpski jezik Ivana DJuric Paunovic.
Geopoetika je izdala i roman "Bela tvrdjava" Orhana Pamuku, najbolji, najprodavaniji i najpoznatiji savremeni turski pisac, cija su djela prevedena na gotovo sve svjetske jezike.

T. P.

01.01.00

Dnevnik
11.01.2003.

PUTEVI ROMANA
U kandžama ljubomore
Džulijan Barns, Pre no što me je srela, Geopoetika, Beograd, 2002. Preveo sa engleskog Zoran Paunović. Str 188

Muško-ženski odnosi, porodične sage su stalne teme svake, pa i savremene književnosti. Džulijan Barns (Lester, 1946) se u tom haosu istih, ili sličnih knjiga, izborio za vrlo visoko mesto i kreativan/prepoznatljiv rukopis. Sasvim sigurno nije pisac romana iz kampusa i brzih škola pisanja. Prešao je dug put od pisanja kao mučnog zanata do izraza kao sredstva saznavanja. Zadovoljstvo pisanja i zavodljivost teksta stvorila je od Barnsa pisca bestselera, čemu nije mogla da odoli ni naša "Geopoetika". Posle knjige Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja, Troje, LJubav itd. sada je pred nama njegov drugi roman napisan još 1980. pod naslovom Pre no što me je srela.
Krećući se u uskim prostorima trouglova i četvorouglova Barns je suptilni tumač onoga što se u drugim disciplinama naziva psihopatologija svakodnevice i pojedinaca. Pre no što me je srela je vešto ispričana priča o ljubomori, njenoj razornoj snazi i patološkim oblicima kojima nema broja i tačnog naziva. Sam siže nije duži od kratkih vesti iz crnih hronika. Uspešnog univerzitetskog profesora istorije počinje da progoni prošlost njegove druge žene En. Crv sumnje se odmotava iznenada, i raste u gledanju ljubavnih scena iz njenih filmova i na osnovu opisa u knjigama njegovog prijatelja, pisca Džeka Laptona. Dubina Grimovog ponora je tolika da joj nema leka i sve se završava vrlo tragično - ubistvom prijatelja Džeka i samoubistvom. ?Mali Otelo? napravio je veliki zločin.
Više od romana o vulkanu i patološkoj strani ljubomore, Barnsova knjiga je povest o dvostrukoj prirodi čoveka, njegovoj konstruktivnoj i destruktivnoj strani. Izvor svega je ljudski mozak, njegova tajna i neprozirnost. Nije slučajno na početku romana citiran jedan čisto naučni nalaz iz 1962. koji govori o tri mozga, tri strukture zbog kojih čovek dolazi u neprilike. Mešaju se reptilska osnova, nasleđe nižih sisara i pozniji razvitak koji i nije tako dug. ?Ako bismo o ovim mozgovima unutar mozga progovorili alegorijski, mogli bismo da kažemo da kada psihijatar zamoli pacijenta da legne na kauč, on zapravo traži od njega da se opruži pored jednog konja i jednog krokodila?. (Pol Maklin)
Barns ceo problem prevodi na stalni sukob dve moždane struje, ratovanje tutumraka (osećanja) protiv mudrosera (razuma). Ko će od te dve uvek suprostavljene ratoborne vojske pobediti, nikada se ne zna. Što bi se reklo, sve je u Božijoj ruci i nasleđenoj prirodi gena. I dva glavna junaka oličenje su delovanja ovih nevidljivih sila. Grimovoj emotivnosti ne pomaže ni Džekova racionalna, kontrapunktna priroda. Onaj koji nije mogao da postane bolji, postao je gori i krajnji ishod je zverski zločin.
S te strane Barns je zloslutan i vrlo mračan pisac. Ono što svemu daje izuzetnost i čitljivost je lakoća kazivanja, pronicljivost, mešavina egzaktnosti i humora. Čovek nije potpun i ne može to ni biti, a Barns to pokazuje koliko ozbiljno toliko i zabavno, igrajući ponekad samo na jednu kartu: bedara je ogromna i svako se spasava kako može. No i to je dovoljno da se vežemo za Barnsove, tragične, junake.

M. Živanović

01.01.00

Politika
25.01.2003.

Prevodi

Razum i slast
Džulijan Barns, "Pre nego što me je srela", izdavač "Geopoetika", Beograd, 2002. Prevod sa engleskog Zoran Paunović

Čovek dospeva u neprilike zato što ga je priroda obdarila sa tri mozga, poreklom od reptila, nižih sisara i iz poznog stadijuma razvoja sisara. Kada psihijatar pacijenta zamoli da legne na kauč, on ga šalje da se opruži pored konja i krokodila. Posredi je parafraza motoa romana "Pre no što me je srela" Džulijana Barnsa. Njegov junak Džek, pak, ima druge podatke. Mozak se sastoji od dve hemisfere, koje su u neprestanom sukobu. Naš pesnik Laza Kostić bi starinski poetično kazao da su se u njemu pobile dve sile, razum i slast, dok Barns i njegovi likovi istu pojavu određuju manje biranim žargonskim izrazima. Bilo kako bilo, drugi junak, Gream, zaključuje da se svet ne deli na ljude koji su tu bitku dobili, već na one koji poraz jesu ili nisu prihvatili.

Upravo je Gream jedan od njih. Upoznavši En, on ostavlja Barbaru i prestaje sebe da posmatra samo kao mozak smešten u određeno pakovanje. Ali ne lezi vraže... Barbara posle četiri godine njegove nove bračne idile kuje zaveru i Greamov mozak počinje da radi punom parom. On najednom ne može da podnese prošlost svoje druge supruge, bezgreamovske godine prepune negreamovskih događaja. Mračna opsesija narasta do sve većih i neverovatnijih sumasišavših razmera, pa ishod dobija u neizbežnoj krvi.

Smešni Svan

Barns ne bi bio to što jeste - jedan od vodećih postmodernističkih svetskih pisaca - da je osnova njegovog rada jednostavno mimetička. On i u ovom romanu tananom psihologiziranju pristupa iz ugla prikrivenog parodiranja književnog nasleđa, što prati neprikriveni i neparodirani obrazac humorističkog romana. Jedan od modela može biti Otelo, na koga se povremeno i aludira, s tim što glavni spletkaroš nije toliko Jago u vidu osvetoljubive Barbare, koliko Greamova uvrnuta psiha, sklona beskrajnim suludim analizama. Stoga bi on pre bio neka vrsta smešnog Svana, čije se suptilne intelektualne introspekcije banalizuju besmislicama, intenziviranim smešnim lascivnim epizodama i spomenutim sočnim žargonom.

Posredi je delo koje kao da je pisano i po obrascima polifonog romana i karnevalizacije slike sveta, što su teze Mihaila Bahtina. Polifoni roman, ili naracija koja stapa više paralelnih svesti parodira se sveznajućim pripovedanjem, budući da on, transvestitski, u sebe usisava svest likova što, zajedno sa njegovim/njihovim komentarima i opservacijama, čini bitan humorni kvalitet ovog ostvarenja. Karnevalizacija destruira zvaničnu sliku sveta i odu večnom životu ispevava zadržavajući se na nižim vidovima bivanja. Barns, pak, humorno slaveći neiscrpnu obnovljivost postojanja, matricu preokreće njenim poništavanjem. Ubistvom i samoubistvom.

Za preokret je bitan i model obrazovnog romana: "U starim pričama ljudi su odrastali, borili se, prolazili kroz nedaće, i na kraju stizali do zrelosti, do osećaja pomirenja sa svetom". Gream se nije pomirio sa svetom, pa iz spokojstva i pasivnosti naglo se prelomio u agresiju i destrukciju. Ove su se, doduše, sve vreme veoma otvoreno nagoveštavale, ali je burna zabava uspešno ometala zloslutne vibracije. Završni preokret pokazuje da Barns urnebesnu komediju situacije i naravi ne lišava dubine misaonih uvida.

Virtuelne preljube

Ova knjiga je štampana pre no što je naša publika srela Barnsove kultne romane "Floberov papagaj" i "Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja". Rano romansijersko ostvarenje ne nagoveštava budućeg značajnog pisca. Barns je već tada ostvareni književnik koji precizno i promišljeno realizuje svoju poetiku. Objavljeno 1982. godine, delo se čita sa setom, što uvek prati artefakte iz idiličnih davnih vremena koja se ne mogu vratiti, što se najlakše uočava u epizodi nabrajanja tekućih delikta, listom usmerenih na lične živote počinilaca. Ovakav roman ne bi mogao biti napisan danas, kada masovni zločini potresaju svet a njegove stanovnike ostavljaju u nedefinisanoj letargično-depresivnoj pasivnosti, dok kao možda najveću želju mogu da proizvedu nostalgiju za benignim ubistvom iz strasti.

Danas bi bio ili oporiji, ili prilagođen masovnom tržištu, površniji. Najbliži je duhu preloma vekova sa fantazijama, detektivskom potragom za bivšim ljubavima En i osvetama za virtuelne preljube. Uzgred budi rečeno, postoji još jedna teorija o razvoju ljudskog mozga. On se sastoji iz dve hemisfere. Donjoj pripadaju nagoni borbe, lova, osvajanja, rata, gornjoj finije delatnosti, kao što su analiza i umetnost. Donja je karakterističnija za muškarce. Nastala je još u doba neandertalaca, i od tada se nije menjala.

Dušica POTIĆ