Pravednik - roman o svetom Savi Srpskom

30.09.10

O zahvalnosti bivanja čovekom(Željko Sarić, „Pravednik“, roman o Svetom Savi Srpskom, Partenon, Beograd, 2008.)IRoman Pravednik je na najizravniji mogućni način kazivanje koje sve svoje stvaralačke pretenzije samerava i crpi iz faktografije žitija, datosti istorijskog konteksta i hagiografskih atribucija koje čine poznato predanje o svetom Savi. Prema tome, u Pravedniku je ulog krajnje jasan: samo ukoliko ova izravnost uspe da postane zaključni utisak kao ishod baratanja građom, tada će, na jedan dvostruko plasiran način, čitaocu biti preneseno vredno saznajno i estetsko iskustvo.
Najpre, bezostatno i nadahnuto ponuđena izravnost, ili neposrednost otvaranja ljudskog bića u susretu, gotovo je, kao što svi znamo, zaboravljeni gest čovečnosti. Pisac koji ga postigne i dočara svojim delom otuda konsoliduje izvestan humani dar kojem se uvek iznova može prilaziti, a to je tako retko. A zatim, upravo je ista izravnost ili neposrednost obraćanja ono jezgro zbog kojeg neizostavno ? mimo svih povesnih zasluga ? mi možemo da verujemo liku svetog Save valjda onako kako i zašto su mu toliko verovali njegovi savremenici koji nisu znali za svu slavu koja će mu pripasti. Jer, prevazilazeći sve podrazumevane vrline, svetitelj je, najdublje i pre svega, prenosnik poruke o smislenoj posveti bivanja, odnosno neko ko je kadar da svojim življenjem ne smeta poruci koju valjda svi nosimo, ali je zagađujemo. Besprekornost ovakve transmisije zapravo znači zaštitu celine sveta od sebe samog. Svetitelj, ukoliko to jeste, naprosto biva do poistovećenja sliven s porukom uravnoteženosti. Doživljavamo ga kao glas smisla. Zato ga možemo smatrati ovaploćenjem najvišeg ranga onog svojstva kojeg smo mi sami, u svojim kalkulisanjima, lažima i dodvoravanjima, kobno pogubili ? iskrene neposrednosti, nuđenja sebe drugom kao bistre vode: za bezbedno ogledanje, za radosno i životvorno suživotno okrepljenje, upravo onako kako se čoveku daruju dah i svet, bezrazložno i ne tražeći uzvrat, kao Bog.
Mera dočaranosti takve izravnosti je, dakle, ulog koji definiše liniju uspeha ili neuspeha pisanja romana poput ovog. Srećom, nema sumnje da nas je Pravednik darivao iskustvom takve neposrednosti. Ispod svih obavezujućih odeždi svečane naracije, do nas, dakle, nakon dočitane knjige dopire bistra neposrednost glasa čoveka kadrog da naprosto ne smeta pozivu na sveopštu ljubav koji u njemu struji. Možemo to nazvati Rastkom u našem pogledu, Savom u našem srcu, ali i ne moramo. Bitno je da smo se takve neposrednosti setili. Kako je to učinjeno?

II

Ma koliko hteli da sažmemo prikaz, jedno prepoznavanje, mislimo, ne smemo izostaviti. Naime, pripovedački izbor kojim se za prenošenje autorskog doživljaja stvarnosti koristi naracija u prvom licu neke istaknute istorijske ličnosti, neminovno istura splet apriornih preimućstava, ali i otežavajućih izazova u razmeni između pisca i čitaoca. S jedne strane, postoji manje ili više podrazumevani, i manje ili više zasićeni, referentni sloj postojećih znanja na koji se može aludirati te tako lakše održavati čvrstu kompoziciju dela, ali, s druge strane, taj visoki nivo svojevrsne značenjske utanačenosti ograničava manevarski prostor za oneobičujuće izlete koji, naravno, čine distinktivno svojstvo koje razdvaja umetnost od dokumentaristike. Prema tome, tek i upravo imajući u vidu ovu svojevrsnu kodifikovanost ili zadane dispozicije zahteva ovog tipa romana, razumećemo dovoljno vrednosti realizacije Pravednika.
Željko Sarić je, olakšan preimućstvom izbora, svakako valjano probrao epizode kojima će predstaviti autopripovedani životopis junaka. Ipak, mogao je verovatno izabrati i druge, i manje–više ne pogrešiti ukoliko pri svakom fragmentu brižljivo izbegne zamku jednoličnosti i pri tom ne izgubi iz vida kumulativni učinak dovoljno uverljive celoživotne iskustvene pokrivenosti. Okvirne narativne sekvence, jasno, ne odstupaju od srednjevekovnih žitijskih predložaka. Ali to je tek samo uspešno iskorišćen okvir.
Pravi izazov predstavlja način kombinovanja pripovedne mikro–građe koja nam dozvoljava lako razvrstavanje ? pri čemu je ovo „lako“ zapravo zasluga samog pisca, budući da je segmentiranost izvedena po jasnim linijama koja dopušta poređenje s pravilnošću tonalitetnog komponovanja u muzici. Drugim rečima, Sarić je ograničenja suvoparne faktografije savladao time što je implicitno primenio strogu kompozicionu doslednost koja besprekorno korespondira sa zahtevanim standardom. Jasna četvorodelna klasifikovanost semantičkih celina ? odmah ćemo je imenovati ? svojim doslednim smenjivanjem ostvaruje strogost primerenu fabuli, čime ujedno otvara mogućnost da se na najnižoj ravni stilskih zahvata ostvari sloboda maštanja i autorskog dopisivanja. Prvu skupinu iskaza čine oni koji tvore skelet pripovedanja o udesima, drugu razvođenja refleksija i komentara, treću uobličuju Savine molitve, dok četvrtu predstavljaju čulne kontekstualne datosti dočarane iz perceptivne vizure pripovedača. Već i ovako pobrojano, jasno je da je ovakvim izborom postignut totalitet bivstvene pokrivenosti: pripovedanje je istorija, refleksije i komentari govore o duši, molitve o duhu, dok prirodni i socijalni kontekst kazuju o razabiranju u svetu ranjive, ali i lepotom iskupljive telesnosti. Dakle, pred nama je neprestano sugerisano hrišćansko trojstvo telo–duša–duh, plus istorija. Ne moramo isticati da je upravo ovakva kompoziciona jasnost najvećim delom zaslužna za poruku neposrednosti.

III

Pravednik, međutim, naravno da nije hagiografsko štivo, i naravno da sveti Sava uopšte nije istorijski Sava, nego projekcija dosluha autora s onom stranom njegove ličnosti koja čezne za dijalogom sa sopstvenom vrednosnom idealizacijom. Utoliko se čini sasvim razumljivim da su svakako najuverljiviji delovi romana oni u kojima Sarić dobija najviše slobode da lično progovori o aficiranjima sveta koji u svim dobima umotava svaki individualitet ravnopravno, i koji predstavlja ono presudno osnovno poprište na kojem se opredeljuje ljudsko držanje ? hoćemo li sačuvati iskonsko–svetačku neposrednost, ili ćemo posegnuti za njenim koristoljubivim, nasilnim ili ustrašenim skrnavljenjem. Molitve u ovom romanu se mogu tretirati kao citati, refleksije i komentari takođe neretko duguju filtraciji prema onome što se takoreći kanonski dovoljno poznato očekuje da jedan monah i arhiepiskom propoveda i zaključuje, ali način na koji se uvek iznova odvija naš prvi susret sa sredinom, s prirodom, s datostima drugih ljudi i drame njihovih padova, grešenja, samoživih ogluha i kajanja ?to jeste ravan koja opredeljuje sve one više, i u kojoj je pisac na istinskom ispitu.
S tim na umu moramo ceniti lepotu unesenosti onih ravni kao neprestano približavanih i udaljavanih, kao preludiranih opisa koji obavijaju junakove udese i sudove o njima. Umirujući je način kojim je, kao tkanje koje ne paraju refleksije, uravnotežen Savin senzorijum dok promiču zvuci dleta, ptice, timarenja konja, vesala šajkaša, škriput šljunka, pa čak i paradoksalno šireni zvuk tišine, taktilne sugestije snega, studeničkog mermera, ili boja i mirisa godišnjih doba. Takvo ravnopravno, takoreći nevino–dostojanstveno prihvatanje sveta drugih, vanljudskih duša i stvari, koji, uprkos zgrušavanjima u pretnje zapanjuje bogatstvom i skladom, u Pravedniku nikada ne uzmiče, i verujemo da predstavlja stvarni osnovni ton ovog romana i njegovu presudnu vrednost. Štaviše, ako dobro razumemo, to i jeste ono utemeljenje u pravoslavnu „prekrasnost“ darivanog života od kojeg se konsekventno izvija celokupni stas svetačke ličnosti. Dočaravši nam tu smernu prisnost iz koje se onda po sebi razumljivo rađaju toposi plemenitih, ali i nipošto nečuvenih ili odviše originalnih komentara, Sarić je, verujemo, u ovom romanu ostavio nešto poput malog menologa zahvalnog bivanja čovekom. I nije li to ona Savina poruka koja ga čini najbližim onima kojima je najteže biti blizak ?nama dok smo bili detinjski nevini?

IV

Taj menolog, to jest, u ovoj verziji, molitveni vekovnik jednog života prisnosti sa samim tkivom života, modernistički računa s prostorom, te nam tako ovaj roman svojom pretenzijom nudi, rekli bismo, najpre uzorno uvežbavanje ? a ne prepokrivajuće iskustvo ? razrešenja ili, tačnije, harmoničnog održavanja polifonosti humanog bivanja. Možda može ostati diskutabilno da li je poznati, i ovde sasvim umesno primenjeni, narativni postupak „toka svesti“ mogao češće biti zaustavljan cezurom koja je, ovako, češće ostavljena kao zadatak sluhu čitaoca; drugim rečima, možda bi jasno tematski razgraničeni sledovi ulaganja pažnje naratora ubedljivije pravdali stilski izbor zaokretnih oduški umesto zareza ? ali je to malo značajno. Izložen kao u slivovima celovitog daha, Pravednik upravo dikcijom u kojoj čak i nema uzbudljivih ili jarkih posebnih slika ili fascinantnih dočaravanja, zapravo odiše svojevrsnom otmenošću klasičnog tipa. Možemo ga doživeti kao ukoričeni fragment bistre neposrednosti strujanja čežnje za uzvišenim, ili kao maleni brevijar kojim bar u lepom nagoveštaju shvatamo da se najbolje molimo onda kada čujemo da se sve oko nas oduvek molilo za nas. U oba slučaja nećemo pogrešiti. Pre nego što je postao sveti Sava, bio je Rastko, a Rastka je rodila svetost ? Pravednik nas opominje da jednog bez drugog nema. Samo je uzvišenost mogla da stvori misteriju rođenja, i samo zahvalnost na rođenju može da od čoveka sazda uzvišenost.

Vladan Dobrivojević

Objavljeno u časopisu „Nova Zora“, brof 25/26, proleće –leto 2010.

Vladan Dobrivojević je rođen 1968.g.
Objavio je : Sabrana dela 1–15, (Draslar partner, Beograd, 2009.) u okviru kojih se nalaze romani:
„Soba na dohvat vulkana”, „Legenda o zemlji zrikavaca”, „Laida, plima sa dva dna”, „San vodoslikara I–V (Majstor senki, Podražavanje Sunca I i II deo, U Sinu Božjem, I i II deo)”, „Ime Vir I–II (Jeremija; Džeremaja)”, „Nostalgija I–III (Prometej; Amerika; Demon), „Kako je govorio Zaratustra I–II”.
Živi u Beogradu.

07.04.10

Roman „Pravednik” autora Željka Sarića je svojevrsno duhovno i literarno putovanje koje čitaocu pruža mnogo užitka. Zanos i egzaltiranost prisutni u ovoj knjizi, prenose se i na čitaoca, i još više, ovaj roman ima pročišćujuću ulogu, katarzu od svakojakih briga i trivijalnosti svakodnevnog života.
Sam roman pisan je u prvom licu, a lik Svetog Save kompletiran je u više ravni posmatranja: literarno, psihološki, kao i u obrazovnom (edukativnom) pogledu.
Kompozicija romana je mozaična, tj. korišćena je metoda ars kombinatorike. To podrazumeva da pripovedanje nije linearno, što je u funkciji dinamike romana, a poseban kvalitet ovakvog načina kreiranja strukture romana je da se ova knjiga može čitati poput knjige Ili ili, Serena Kjerkegora, ili poput jednog od najinteresantnijih romana magijskog realizma, Školice Hulija Kortasara.
Ko je Sveti Sava dat u ovom romanu? Kakav je njegov uticaj u transponovanju čitaoca u sfere nebeskog delovanja i tananih mističnih dešavanja? Sveti Sava prikazan ovim romanom, budi sve one umrtvljene sokove, koji su pasivizirani usled lenjosti i inercije samog života i njegovih učesnika. Snaga ovog lika data je u njegovoj odlučnosti da ono u šta veruje, bude jedina misija njegovog života. Ako se to ne može ispuniti, sve ostalo postaje besmisleno, svetovne stvari postaju pir koji poput korozije nagriza samo bitisanje. Slična priča se mnogo vekova ranije odigrala sa princom Sidartom, koji vremenom postaje Buda. Iz stvarnosne poetike samog Svetog Save, koja se morala podudariti sa poetikom i samog pisca ove knjige, nastaje izvrsna, uzburkana proza, koja ima poetske osobine, koja nadahnjuje i podstiče na razmišljanje, delovanje, na tihovanje, i koja inicira mudrost. Sam pisac stiče se utisak, kao da je u istom sinhronom talasu sa glavnim junakom ove knjige, Svetim Savom, kao da je i sam u tom zanosu koji je kreativan i pokretački, koji prenosi energiju ljubavi i koji svojim dodirom isceljuje.
U ovom romanu izgubljena je temporalnost i linearnost pripovedanja, a na sceni je polivalentna kompozicija. Na taj način, ovde se mešaju prošlo, sadašnje i buduće vreme, koja u tkivu proznog teksta formiraju ono mističko SADA, odnosno četvrtu dimenziju pripovedanja, i tako, rečenica teče kao rečenica toka misli, i tek kada se misao završi, na kraju ostaju tri tačke kao znak nedorečenosti, kao pogled uprt u večnost. Znači, hronologija i temporalnost pripovedanja nisu u prvom planu, ali ono što nas obilno zasipa, to je mudrost koja dolazi sa stranica ove knjige. Ali ta mudrost ne bi mogla biti ovako percipirana, da je pisana običnim, proznim jezikom. Mistički doživljaj podrazumeva mističko stanje, stanje kada se ode i dalje od molitve, i kada duhovne oči vide mnogo dalje od telesnih. Ne može se odoleti utisku da sam pisac romana, verovatno poput srednjovekovnih pisaca i filozofa, mora zastupati verovanje da on ustvari i nije pisac ovog teksta, nego da je samo kanal kroz koji angeli i arhangeli šapuću ono što nam je i te kako potrebno. Psalmičnost i poetičnost su ovde uvek zajedno, i to je ono što ove mudre redove čini da ponesu status Tajne, poput recimo Svete Liturgije.
Žitija Domentijana i Teodosija, kao i zapisi samog Svetog Save su ugaoni kamenovi od kojih se polazi u ovom romanu. U sve ovo inkorporirano je odlično poznavanje teološke istine i jevanđelskog nauka. Čitalac koji može imati dileme po pitanju svoje vere, sada se suočava sa jednom svetačkom Ličnošću koja kao takva takođe nije lišena sumnji, ali koja se kroz dijalektički rat i zanos, izdiže i cveta u nešto što je dalje Čoveku, a bliže Bogu. Čitalac ovde prati put individuacije Ličnosti, rečeno jezikom psihologije.
Opisi Raške, svete Gore, Kareje,..., dati su nadrealističkim zanosom, koji povremeno poprima ekspresionističke osobine i slike, a sam roman pripada onoj grupi, koji bi se nazvao džojsovskim ili romanom toka svesti. U psihologiji našeg junaka postoji čitav svet, sve boje, sve što egzistira, što je bilo i što će biti; recimo, da svet iznenada nestane, iz same dijalektike glavnog lika sve bi ponovo moglo da se rekonstruiše, jer tu je i dobro i zlo, i iskušenje, i ogromna, u ovim vremenima skoro nezamisliva dobrota i samilost koje sve pobeđuju.
Sa ovih stranica progovara mudrac ili mudrost, slično smrtno bolesnom Hadrijanu iz romana Margerit Jursenar. Kraj puta donosi spoznaju i vreme da se sumiraju rezultati, da se i osnivač, i zadužbinar i duhovni otac naše Crkve i državnosti, suoči sa onim šta je uradio, i sa time koliko je ispunio svoja, a još više očekivanja nebeskog Oca.
Zajedno sa romanom „Posvećenik” (roman o Nikoli Tesli – prvo izdanje 1997. god.), istog autora, ovaj roman predstavlja pluća i srce, ekstatični diptih duhovne, poetične i psalmične proze koja će postati Svetionik u mraku za sve one koji krenu tim putem bilo kao čitaoci ili se okušaju u pustolovini pisanja.

Književne novine, januar-februar 2010,g, Beograd,
Milovan Stanković