01.01.00
NIN
01.09.2000.
"Praške godine Zapisi 1996-1999." Danka Nikolić
Tipično češko
Feliks Pašić
Dok ispisuje hroniku praških kulturnih događaja, radoznala pogleda i otvorenih čula, Danka Nikolić neprestano pokušava da dokuči "duh naroda koji umesto oružja koristi ključeve" (zveckajući njima u slavu "plišane revolucije"). Otkriva ga katkada u nekom naoko uzgrednom detalju, a u svakom slučaju, u onome što je duh češke umetnosti. Da bi razumela Čehe, među koje ju je pre pet godina doveo splet nepredvidivih životnih okolnosti, nekadašnja novinarka Televizije Beograd, specijalizovana za film, ne bira zaobilazne staze: dušu Praga i njegovih ljudi pronalazi u izrazima njihove posebnosti, u "tipično češkom", bilo da se ovo manifestuje u literaturi, u muzici, na filmu, u pozorištu, u slikarstvu ili u arhitekturi, bilo da se prepoznaje u oblicima ponašanja, u mentalitetu, u odnosu prema istoriji.
Kao tipično češka može se, recimo, uzeti afera oko smene glavnog dirigenta Češke filharmonije, koja toliko uzburka javnost da se u slučaj moraju uplesti predsednik vlade i šef države. Ili priča o mladom reditelju koji mišljenje o svom scenariju traži od predsednika Republike da bi, uz njegovu preporuku, snimio film koji se Česima neće dopasti, ali hoće predsedniku. S druge strane, ta ista priča dotiče ranjivu temu savremenog češkog društva: rasizam i ksenofobiju.
Danka Nikolić pozabaviće se njome raznim povodima da bi pokazala kako Česi nisu baš ono što bi voleli da o njima drugi misle, dakle "nesvadljivi, neutralni, distancirani, uzdržani". Iza slikovitog opisa slavlja povodom trijumfa hokejaša na olimpijadi, kad su Česima popustile sve kočnice, sledi vest o sahrani mlade Romkinje koju su pretukli skinhedsi. Jedan pisac će, povodom bezočnih napada na autore filma "Kolja", a posle Oskara, otvoreno upozoriti na "zavidljivu, zlobnu češku uskogrudost".
Izveštaji koje Danka Nikolić šalje iz Praga od januara 1996, pisani za novine, primer su novinarske jezgrovitosti, ali i široke obaveštenosti, lucidnih opservacija, majstorskog odabira i rasporeda podataka. Sabrani u knjizi, oni ne gube od zanimljivosti i svežine, naprotiv: u njima se još plastičnije uočava napor da se kockice kulturnih zbivanja sklope u živ, raznobojan mozaik, da se u tom mozaiku ogledaju i jedno duhovno podneblje i ljudi koji ga čine, da se slikovito dočara bogatstvo raznolikosti, da se prenese atmosfera događaja koji sustižu jedan drugi, da se sadašnjost i istorija dovedu u skladnu ravnotežu, da se, na kraju krajeva, osvetle i ona blistava i ona zatamnjena lica grada, da se Prag prikaže bez pozlata, u svome prirodnom ramu. Pri tom, Danka Nikolić nije u ulozi sudije niti ravnodušnog posmatrača. Ona dopušta da je ponesu i emocije, ali samo koliko da neki doživljaj podeli sa čitaocem. Čitalac je, uostalom, njeno uporedno, budno oko.
01.01.00
Vreme
5. avgust 2000.
Knjige
O pojmu Evrope
Danka Nikolić Praške godine, zapisi 1996-1999 (Nezavisna izdanja S. Mašića)
Koliko jedna zbirka objektivnih novinskih zapisa, u ovom slučaju iz oblasti kulturnih zbivanja, može ne samo osvetliti odabranu pozornicu nego i doprineti našem sticanju pravog pojma o suštinskom predmetu događaja pokazuje knjiga Danke Nikolić o nekoliko umetničkih i društvenih sezona u češkoj prestonici. Strogo informativna, pisana po klasičnim zakonima žurnalističkog zanata, stilski svedena, ova hronološka panorama svedoči o izuzetno bogatom i šarolikom vrtlogu pojava, predstava, izložbi, koncerata, knjiga i problema kojima je češka javnost u datom intervalu bila zaokupljena. Već ova raznovrsnost i izdašnost koja se u savremenoj Češkoj manifestuje ne bez protivrečnosti, kritike, otpora i polemike, ukazuje nam na bit ? a to je težnja češke javnosti za bezuslovno visokim kriterijumom i standardom kako dela i izvedbi tako i sudova izrečenih o njima. Iako naša javnost po tradiciji zna dosta o umetnosti i duhu koje predstavljaju Hašek, Čapek, Muha, Lada, Mencel, Trnka, Krejča, Hrabal, Forman i mnogi ini, uključujući, naravno, i Kafku, posle ove knjige postaje nam moderna problematika ove zemlje još poznatija. Kultura srednje Evrope jednostavno je majdan, u mnogočemu uzor; tolerantnost i lagoda koji iz atmosfere oko staromjeskog Orloja danas izbijaju omogućavaju nam da razumevamo pojave ovog sveta sa daleko manje isključivosti.
Evropa nije geopolitički prostor, geografski pojam, društveno-ekonomski projekat ili sistem, Evropa je prirodni organizam, a njega u osnovi svuda predstavlja realnost regiona. Tako je Duh mesta ono najdragocenije i najautentičnije i on se bez velike pogibelji ne sme narušavati. U Pragu caruje jedan od takvih duhova, Genius loci je ovde sve i svja i zasluga je Danke Nikolić što je za relativno kratko vreme svog boravka u tom slavnom gradu, kako mi to vidimo, uspela da ga sagleda i u svojem delu protumači.
Autorka ove knjige zapazila je i naglasila, i u pojedinostima opisala mnoge odlike multikulturalnosti praške artističke scene. O tome najbolje svedoči i navođenje reči Otomara Krejče izrečenih povodom njegove predstave Geteovog "Fausta": "Osećam čudnu duhovnu muku. Kao da su predamnom grane polegle od težine zrelog voća, a ja stojim pred njima raširenih ruku. Neuporedivost Geteovog sveta sa svetom drugih stvaralaca je u tome što je to svet svih ljudi, ne samo onih nemačkog kova. Njihovo delo svakim gestom otvara osnovna pitanja odnosa poezije i društva, istorije i prirode. Uostalom, nije li Faust simbol neprestanog ljudskog traganja i borbe sa svim onim i za sve ono što svet drži iznutra zajedno?
Danka Nikolić nam je veoma slikovito prikazala ulične parade, povorke i maskarade velike manifestacije u čast Praga Rudolfa II (kad je Prag bio prestonica Carstva), podsećanje na Arčimboldov manirizam i epohu baroka, isto tako kao i komplikovano izvođenje Mise Leonarda Bernštajna, gostovanje Izraelske filharmonije, godišnjicu Karlovog univerziteta, kontroverze oko modernih filmova, zaborav koji je prekrio jednog od studenata koji su se poznatim istorijskim događajima javno spalili, pozabavila se velikim brojem tekućih manifestacija češkog slikarstva, arhitekture, književnosti, filma... Njena knjiga sadrži i nekoliko intervjua sa našim ljudima u Češkoj ? Andreom Majstorović, Vladimirom Milunićem i sada već preminulim književnikom Huseinom Tahmiščićem.
L. Lazić
