1
Baš mi je drago što je ostalo još samo nedelju dana do letnjeg raspusta. Danas je bila takva vrućina! Odeća mi se sva zalepila za telo, a mozak mi se skuvao. Nisam čak mogla da završim ni zadatke iz matematike. Sada ću morati da ih uradim za domaći.
Ušla sam u svoju zgradu razmišljajući kako bi mi prijala velika čaša nečeg hladnog. Pritisnula sam dugme da pozovem lift i sačekala. Kad je lift stigao, Henri je otvorio vrata i ja sam ušla u kabinu. Baš smo hteli da krenemo gore, kad hodnikom dojuriše Piter Hačer i onaj njegov glupi pas.
„Čekaj, Henri!“ – doviknu Piter. „Evo i mene.“
„Molim te, Henri, nemoj da čekaš“, rekla sam. „Taj pas ne može da stane u lift.“
Ali, Henri otvori vrata i sačeka ih. „Ovaj lift može da poveze deset osoba, ili odgovarajuću masu“, reče. „A težina tog psa, pretpostavljam, odgovara težini jedne i po osobe. Tako da, računajući mene, tebe, Pitera i psa, u liftu ima samo četiri i po osobe.“
Ponekad mislim da Henri ne bi trebalo baš toliko da razmišlja.
„Ćao, Henri“, reče Piter. „Hvala ti što si čekao.“
„U svako doba, Pitere“, odgovori Henri.
„Izvinite, molim vas“, rekoh, izlazeći iz lifta. Prstima sam stisnula nos. „Ne mogu da se vozim s tim psom. On smrdi!“
Srce mi je udaralo tako glasno da sam bila sigurna da ga i Henri i Piter dobro čuju. A znam i da mi se Kornjača, pas, smejao. Isplazio je jezik i oblizao se. Kladim se da je već naslućivao i kakvog sam ukusa! Otišla sam niz hodnik visoko podignute glave, dobacivši jedno „fuj“.
Henri doviknu: „Daleko je deseti sprat, Šila.“
„Nije važno“, odvratila sam.
Henri je bio u pravu. Deseti sprat je stvarno daleko. Kad sam stigla, bila sam tako zadihana da sam morala da sednem na odmorište i malo se izduvam. Niz lice i vrat slivao mi se znoj. Ipak, mislim da je bilo prilično lukavo od mene što sam se pravila da mrzim Kornjaču zato što smrdi. Uvek zapušim nos kad vidim Pitera da prilazi s njim. On tako nikad neće saznati istinu!
Nakon nekoliko minuta obrisala sam lice nadlanicom i prišla vratima našeg stana. Gospođa Ris je jedina osoba na našem spratu koja ima psa. Ona mi ne smeta naročito. Zato što je njen pas tako mali da ga nosi u naručju. Zove ga Bebica, i štrika džemperčiće koje mu zimi oblači.
Otvorila sam vrata našeg stana i otišla pravo u kuhinju da nešto popijem.
„Jesi li to ti, Šila?“ – doviknu moja majka.
„Da“, odgovorih.
„Jesi li se lepo provela kod Lori?“
„Jesam“, rekoh gutajući celu limenku soka od jabuke.
„Je li napolju još uvek onakva vrućina?“ – pitala je mama.
„Da.“
„Jesi li se setila da kupiš litar mleka?“
Oh! Znala sam da sam nešto zaboravila.
„Šila... jesi li kupila mleko?“ – upita mama ponovo.
„Ne... zaboravila sam.“
Ušla sam u dnevnu sobu. Mama je čitala knjigu. CD plejer je bio uključen, a moja sestra Libi je skakutala po sobi u svojim ružičastim baletskim cipelicama. Ona ima trinaest godina i misli da je velika balerina. Mogla bih da stisnem nos i kad vidim Libi kako igra, ali onda bih bila u velikoj nevolji.
Mama reče: „Trebalo bi da siđeš po mleko, Šila.“
Stropoštala sam se u veliku fotelju sa naslonom za leđa koji se ugiba i rekla: „Ne mogu, mama. Mrtva sam. Popela sam se stepenicama.“
„Nemoj mi samo reći da se lift pokvario!“ – uzviknu majka.
„Nije.“
„Pa zašto si onda išla peške do desetog sprata?“
„Nemam pojma“, rekoh. „Tako mi je došlo.“
„Šila, vrlo je glupo što radiš tako nešto po ovakvoj vrućini“, reče mi mama. „Sad idi u svoju sobu i malo se odmori do večere.“
„Zar baš moram?“ – pitala sam.
„Da, moraš. Libi će otići do prodavnice i doneti mleko.“
Libi je tri puta poskočila pre nego što je rekla: „Zar ne vidiš da sam usred vežbanja?“
„Možeš da vežbaš i kasnije“, reče mama. „Mleko mi treba za večeru, a tata uskoro stiže kući.“
„Ali, majko! U trikou sam!“ – reče Libi.
Libi je nekad govorila mama, kao i ja. Ali otkad je krenula u srednju školu, stalno viče majko ovo, majko ono. Baš je čudna.
Mama reče Libi: „Možeš da obučeš suknju preko trikoa, i niko neće ništa primetiti.“ Zatim pogleda u mene. „Šila, šta ti čekaš? Kazala sam ti da odeš da prilegneš.“
„Dobro... dobro“, rekoh. „Idem.“ Skinula sam cipele i spustila ih na pod tako da su vrhovi bili okrenuti ka mojoj spavaćoj sobi.
Ovako ih ostavljam svaki put kad tata treba da dođe kući. To je moja i tatina mala igra. Ja se sakrivam, a tata treba da me nađe. Jedini putokaz su mu cipele. Izmislila sam tu igru kad sam imala sedam godina i od tada je stalno igramo.
Libi kaže da se ona sa deset godina ponašala mnogo zrelije nego ja. Mislim da je propustila mnogo dobre zabave. U svakom slučaju, tata bi se strašno razočarao ako bismo prestali da se igramo.
Libi i ja delimo sobu. Ispružila sam se na krevetu, a Libi je počela da pretura po ormanu tražeći suknju.
„Baš si gnjavator!“ – rekla mi je. „Znaš li, Šila? Ti si stvarno jedan težak gnjavator!“
Nisam joj odgovorila.
„Zašto si išla peške uz stepenice, a?“
I dalje nisam odgovarala.
„Jesi li videla psa u liftu? Kladim se da jesi. Kladim se da je u liftu bila gospođa Ris sa Bebicom.“
„Nije tačno!“ – rekla sam.
Libi je konačno pronašla suknju i navukla je preko trikoa. „Onda se kladim da je to bio Piter Hačer sa Kornjačom.“
„Možda jeste, možda nije“, rekoh ja.
„Kukavice, kukavice“, dobaci Libi izlazeći iz sobe.
Zapušila sam uši rukama da joj pokažem kako je ne slušam.
Libi se vratila i donela mleko nešto malo pre nego što je tata stigao na večeru. Kad sam ga čula kako viče: „Zdravo, evo me“, skočila sam iz kreveta i zavukla se ispod njega.
Uzviknuo je: „Aha! Idem da nađem Šilu!“, i ja sam znala da je video moje cipele.
Nije mu, u stvari, toliko teško da me pronađe. U našem stanu ima samo pet prostorija. Pa ipak, tata se uvek pravi da nema pojma gde sam.
Kad je ušao u sobu, počeo je da otvara fioke mog ormana. Rekao je: „Hm, Šila nije ovde. Nije ni tamo.“
Nasmejala sam se. Tata zna da ne bih mogla da se zavučem u fioku. Čim sam počela da se smejem, podigao je pokrivač s kreveta i zavirio ispod.
„Aha! Našao sam Šilu!“
Izvukla sam se ispod kreveta i poljubila tatu. Tada je u sobu ušla Libi. „Mislim da ne bi trebalo da je podstičeš da se ponaša kao beba“, rekla je tati.
„Ja nisam beba!“ – viknula sam.
„Pa zašto onda ne prestaneš s tim detinjastim igrama?“ – upita ona.
„Dobro je, Libi“, reče tata. „Sad je dosta!“
„Vidiš“, reče Libi. „Uvek si na njenoj strani!“
„Nisam ja ni na čijoj strani“, odgovori tata. „Zaboravimo sve to, i hajde da večeramo. Imam novosti za vas.“
Bila sam sigurna da se tatine novosti odnose na letnji raspust. Dugo smo čekali da saznamo kuda ćemo ovog leta putovati. Ja sam htela da idemo u Diznilend, ali su mama i tata rekli To ne dolazi u obzir.
***
Kad smo seli za sto i počeli da jedemo, tata je rekao: „Našli smo kuću!“
„O, Baz“, reče mama. „To je divno!“
Volela bih da ljudi prestanu da zovu mog oca Baz i da već jednom počnu da ga zovu Bertram. To je njegovo pravo ime. Osećam se strašno glupo što mi se otac zove Baz.
„Kakvu kuću?“ – upita Libi.
„U Taritaunu“, reče tata. „To je kuća jednog profesora sa Merimaunta, koji će leto provesti u Engleskoj.“
I moj otac je profesor na koledžu Merimaunt. On predaje engleski. Libi kaže da kad odraste neće ići na Merimaunt, jer tamo nema dovoljno dečaka. Ona misli da su dečaci mnogo važni. Libi je uvrnuta!
„Lepo zvuči“, rekla je mama. „Sve je bolje nego da čitav juli i avgust ostanemo u gradu.“
„Nadam se da ćemo tamo u Taritaunu imati šta da radimo“, reče Libi. „Baš bih volela da ovog leta idem na plažu.“
Slučajno znam da je to zato što Libi ima novi bikini i hoće da ga pokaže.
„Biće vam lepo u Taritaunu“, reče tata. „U blizini kuće je bazen, i sjajan letnji kamp...“
Libi ga prekide: „Ja sam već suviše velika za letnji kamp, oče! Znaš da je tako.“
„Ne za ovaj“, reče tata. „Ovaj je drugačiji. Tamo idu samo deca starija od deset godina. To je umetnički kamp.“
„Ja se ne razumem u umetnost, oče. I to znaš“, rekla je Libi.
„Umetnost je i drama, muzika i ples“, reče joj tata.
„Ples?“ – upita Libi.
Tada se mama i tata široko osmehnuše. Sigurno su sve vreme dobro znali da će Libi biti presrećna čim sazna da će moći da provede celo leto u svojim glupim baletskim cipelicama!
„O, oče... o, majko!“ – uzviknu Libi.
„Ja sam htela da idemo u Diznilend“, rekoh ja.
„Rekli smo ti da to ne dolazi u obzir“, reče mama.
„Znam. Ali bih ipak volela da idemo.“
„U Taritaunu možeš da imaš svoju sobu“, reče tata.
„Stvarno?“
„Da. U kući profesora Granta postoje četiri spavaće sobe.“
Razmislila sam o tome. Samo moja spavaća soba. Zvučalo je dosta dobro.
„I možeš da naučiš da plivaš“, reče mama.
„Ne želim da naučim da plivam“, rekla sam.
„Videćemo“, odgovori ona. „Ne moramo odmah da odlučimo.“
„Može li moja soba da bude daleko od Libine?“
„I to ćemo videti“, reče mama. „Sad pojedi tu boraniju.“
***
Sutradan sam rekla Piteru Hačeru: „Provešću čitav raspust na odmoru. Imaću svoju spavaću sobu.“
„Super!“ – reče on.
„Tako da ne moraš da pereš tog svog psa. Pošto ja neću biti tu da ti kažem da smrdi!“
„Moj pas kaže da ti smrdiš“, reče Piter. A onda je otišao nekud sa Džimijem Fargom i obojica su se smejali kao ludi. Misle da su mnogo duhoviti! Ne znam zašto sam toliko gubila vreme igrajući se s njima „šuge“. Možda ću sledeće godine imati sreće. Možda Piter Hačer i Džimi Fargo neće biti sa mnom u odeljenju.
U hodniku sam srela gospođu Ris. „Biću na odmoru celog leta“, rekla sam joj. „Imaću svoju spavaću sobu, sa cvetnim tapetama i čipkanim zavesama, i malim svetiljkama u obliku sveća.“
Ona reče: „Baš imaš sreće! I Bebica bi voleo da putuje, ali nema kuda da ode.“
Rekla sam Henriju da ću cela dva meseca biti na putu. „Imaću svoju spavaću sobu, i krevet sa baldahinom!“
Henri reče: „Stvarno ćeš mi nedostajati, Šila. Ko će me podsećati na to koliko ljudi može da stane u lift?“
I Henri i ja smo se nasmejali. „A jesam li ti rekla kakav je tepih u toj mojoj sobi?“ – pitala sam.
„Ne“, reče Henri. „Nisi mi rekla.“
„Pa, on je sav mekan i debeo i potpuno žut, osim jedne velike crvene ruže na sredini. Tako je prijatno hodati po njemu, da uopšte ne moraš da nosiš papuče. Celo leto.“
„Zvuči sjajno, Šila.“
I ja sam tako mislila. Što sam više pričala o tome, sve mi je bolje zvučalo. Provešću leto na selu. Provešću leto u Taritaunu. Provešću leto u kući. Provešću leto u svojoj sopstvenoj raskošnoj spavaćoj sobi!
Počelo je da zvuči skoro kao put u Diznilend. Nije mi smetalo čak ni pakovanje, ni vožnja do Taritauna. Jedva sam čekala da vidim kuću. Nisam mogla da dočekam da vidim svoju spavaću sobu.
A tamo sam videla Dženifer.
2
Dženifer je mala, dugih ušiju, sa smeđim i belim tačkicama. Kad ju je Libi ugledala, uzviknula je: „O, kakav sladak pas!“
„Dobili smo je zajedno s kućom“, reče tata. „Ona pripada profesoru Igranu, i treba da se brinemo o njoj tokom leta.“
„Ja se vraćam u auto“, rekoh.
Tata me uhvati za ruku. „Neće ti ništa.“
„Ma, naravno“, rekoh, otrgnuvši se od njega. „Ali ja ću ipak sačekati u autu dok vi odlučite šta ćete s njom. Ako ona ostaje ovde, ja idem!“ Potrčala sam putem i uskočila u auto tresući se. Kako su mogli to da mi urade? Svom rođenom detetu! Svojoj jedinoj mlađoj ćerki. Zar ne shvataju? Zar ih nije briga?
Tata i mama potrčaše ka autu. Mama je gurnula glavu kroz otvoren prozor. „Šila“, reče ona, „Dženifer je tako mala. Ona se više plaši tebe nego ti nje.“
„Je li ti to ona kazala?“ – pitala sam.
Tata reče: „Ona ima svoju kućicu i ograđeni prostor. Vezana je lancem. Ne moraš da joj priđeš ni blizu.“
„A šta ako pobegne?“ – rekla sam. „Ako pokida lanac?“
„To se neće dogoditi“, reče tata. „Ali, čak kad bi se i desilo, neko bi je uhvatio.“
„Ti samo tako pričaš!“ – rekla sam tati. „Ali ne misliš tako.“
„Da li smo te ikad lagali?“ – upita mama.
„Pa... niste.“
„Onda nam veruj“, reče tata.
Pogledala sam kroz prozor automobila. Libi je mazila Dženifer. „Obećavate li da neće ulaziti u kuću?“
„Obećavam“, reče tata. „Napolju ima sve što joj treba.“
„I nećete me terati da joj priđem?“
„Naravno da nećemo“, reče mama. „Možeš slobodno da se praviš da je nema, ako tako želiš.“
„I vi mi se nećete rugati?“
„Da li ti se ikad rugamo?“ – upita tata.
„Libi mi se ruga“, rekoh.
„Pobrinućemo se za to“, obećala je mama.
„Pa, zar nećeš sada da uđeš u kuću i pogledaš svoju spavaću sobu?“ – upita tata.
„Pa... mislim da hoću“, rekoh, izlazeći iz auta.
Prešli smo preko travnjaka i stigli do ulaznih vrata. Libi je još uvek grlila Dženifer. Kad je Dženifer videla da prilazim, skočila je sa Libinog krila. Lajala je i lajala.
„Vidite!“ – uzviknula sam okrenuvši se, spremna da ponovo potrčim ka autu. „Već me mrzi!“
„Ne budi smešna“, reče tata. Uzeo me je za ruku.
„Nisam smešna. Zašto bi inače toliko lajala?“
„Zato što te ne poznaje“, reče mama obgrlivši me.
„E pa, neće me ni upoznati. To vam garantujem!“
Ušli smo u kuću. Prizemlje je izgledalo prilično dobro, ali želela sam da vidim svoju sobu. I tako smo se tata i ja popeli uz stepenice, dok su se Libi i mama muvale po kuhinji.
Kad smo stigli do vrha stepenica, tata je krenuo hodnikom desno. „Ovde su dve spavaće sobe, a druge dve su tamo“, reče on pokazujući prstom. „Pošto si htela da budeš što dalje od Libi, mislio sam da će ti se ova dopasti.“ Smešeći se, tata otvori jedna vrata.
Ušla sam u sobu. Prvo sam ugledala sto. Bio je zakrčen malim avionima, brodovima i automobilima. A čitav zid je bio prekriven navijačkim zastavicama. Na krevetu nije bilo čak ni prekrivača. Samo jedno ružno staro sivo ćebe, sa natpisom KAMP KENABEK. Otvorila sam vrata plakara. Police su bile pune sportske opreme. A gde je moj meki, topli, žuti tepih, sa velikom ružom u sredini? Nigde. Pod je bio go!
Tata reče: „Pa...“
„Grozna je!“ – vrisnula sam istrčavši iz sobe, pored tate, niz hodnik. Zavirila sam u sve ostale spavaće sobe. Ali, sve su bile iste.
„Sve su to sobe za dečake!“ – uzviknula sam.
Tata krenu za mnom i reče: „Pa, naravno. Profesor Igran ima tri sina.“
Kad sam to čula, tako sam se razbesnela da sam šutnula vrata od plakara i oštetila ih. Tada je mama došla gore i rekla da nije lepo raditi to u tuđoj kući. Možda i nije, ali mene nije bilo briga.
Libi se nije razočarala kad je videla svoju spavaću sobu. Njoj ne smeta što boravi u sobi za dečake. Ona to voli! Kaže da tako oseća veću bliskost sa petnaestogodišnjim sinom profesora Igrana. Tata kaže da moja soba pripada njegovom sinu koji ima dvanaest godina. Ali da, ako mi je baš toliko odvratna, mogu da uzmem sobu njegovog trogodišnjeg sina, premda je ona mnogo manja. Rekla sam: „Ne, hvala. Radije ću spavati u sobi dvanaestogodišnjaka, nego u onoj koja pripada nekoj bebi.“
Mama je rekla da, ako se brzo raspakujemo, možemo da se provozamo po Taritaunu. Otišla sam u sobu i raspremila svoje stvari. Kada sam otvorila fioke radnog stola, našla sam šest tuba lepka „testor“, dvadeset i sedam bočica sa bojama za makete, i poruku na kojoj je pisalo:
UPOZORENJE NAMENJENO SVAKOM
KO KORISTI OVU SOBU.
MRZIM DEVOJČICE! AKO SI JEDNA OD NJIH,
ČUVAJ SE!
A AKO BUDEŠ DIRALA NEKU OD MOJIH MAKETA, JEDNOG DANA ĆU TI SE OSVETITI!!!
B. I.
„Ha ha ha“, rekoh, cepajući poruku na komadiće.
Posle večere tata nas je provozao po Taritaunu. Gradić je sav brdovit. S vrha brežuljka vidi se reka Hadson. Naravno, nju možemo da vidimo i u Njujorku. Kad sam bila mlađa, verala sam se na penjalicu u parkiću da je vidim. Dok posmatram reku Hadson, osećam se nekako dobro, uprkos tome što je zagađena.
Kad smo se vratili kući, spremila sam se za spavanje. Pre nego što sam legla u krevet, pogledala sam kroz prozor. I šta sam videla ispod prozora? Dženifer. Taj glupi pas! Pogledala je u mene i zalajala. I ja sam zalajala na nju. Znala sam da je trebalo da idemo u Diznilend.
