Pio Baroha jedan je od najvećih i najplodnijih španskih pisaca svih vremena. Rodio se 1872. godine u San Sebastijanu, u Baskiji. Posle završenih studija medicine i dvogodišnje lekarske prakse u banji Sestona, napušta jednoličan život seoskog lekara i preseljava se u Madrid gde u početku radi najrazličitije poslove. Tako se, radeći u pekari, upoznaje sa živopisnim svetom najsiromašnijih gradskih slojeva o kojima će kasnije pisati u svojim romanima.Stvaralački opus Pia Barohe zaista je impresivan, a njegovo celokupno delo odiše prepoznatljivim stilom koji je veran odraz njegove ličnosti: snažne, originalne, očaravajuće, do poslednjeg dana buntovne. Pisao je romane, priče, eseje, memoare, a sve to sabrano je u više od stotinu knjiga. Umro je u Madridu 1956. godine.
05.04.05 Blic
Polusvet
Potraga, Pio Baroha
Junak romana, dečak Manuel, je, kao novi Don Kihot, zatrovan idealima iz popularnih romana (o strastima i pustolovinama). Suvišan pijanom ocu i umornoj majci, on je prepušten „vaspitnim“ uticajima sredine madridskih prosjaka, prostitutki i lopova. Lenj za školovanje, a slabašan ili nedovoljno odgovoran za šegrtovanje, on pokušava da odabere životni put, ali ga primeri sudbina poznanika više plaše nego što ga usmeravaju: njegova majka umire dok se oni kojima je služila vesele, od Don Alonsovih cirkuskih podviga ostala je strasna, ali prazna priča, a smrt zaljubljenog Leandra jeste šekspirovska, ali bez (pozorišnog) dostojanstva; svi putevi, i vrline i poroka, i avanture i porodične odanosti, završavaju se porazom, u prestoničkom polusvetu surove i odvratne bede. Oprobavši se i u prosjačenju i u lopovluku, zbunjen „čoveku nedokučivim i zagonetnim životom“, Manuel shvata da je nesposoban i nespreman za zločin, ali ne izbija na pravi (svoj) put, jer su društvene okolnosti jače od njegove slobodne volje.
Načinom pripovedanja i poetičkim komentarima (o sveznajućem naratoru i piscu kao „nepristrasnom hroničaru“), Baroha vodi žestoku polemiku sa realističko–naturalističkom tradicijom romana 19. veka; on odbacuje balzakovsku deskripciju i „rastinjake“ kao knjiške tlapnje i pokazuje neodrživost Tenove teorije o, navodno, presudnom uticaju rase, porekla i sredine na oblikovanje ličnosti. Ne upućujući na (filozofska, moralna) rešenja za kolebanja svojih junaka, Baroha dopušta da se pokvarenost sveta ne ogleda samo u njihovim sudbinama i karakterima, već i u jeziku, zbog čega pripoveda „običnim rečima“, ne mareći ni za gramatičku ispravnost ni za pristojnost izraza.
Vesna Trijic
