Postupak

14.01.09

Moj junak Džek Kaferi i te kako je čovek, sa svojom tamnom stranom, i sa mnogo mračnih tajni, kaže britanska književnica


Mo Hejder, britanska književnica i autorka svetskih bestseler trilera, nedavno je gostovala u Beogradu i uveličala rođendansko slavlje „Lagune”, svog beogradskog izdavača. „Laguna” je objavila romane Mo Hejder „Ptičjak” i „Postupak”, u prevodu Nenada Dropulića. Mo Hejder piše o serijskim ubicama, otmicama dece, ritualnim ubistvima, o Tokiju, u kojem je živela, o dobrim i lošim momcima. Smeje se na pitanje da li su njeni romani filmovani. Kaže da posle nekoliko neuspelih pokušaja, još uvek nijedan nije prenet na filmsko platno.

Gde najpre tražite podatke za svoje romane, da li su to životne priče iz novina, ili samo proizvod Vaše mašte?

Priče dolaze odasvud, nema preciznog odgovora na to pitanje. Podsticaj dobijam i iz novinskih izveštaja, iz knjige koju sam pročitala, ili iz snova. Za neke priče radila sam ozbiljna istraživanja. Na primer, u vreme kada sam pisala roman „Ptičjak”, posetila sam jednog od najpoznatijih patologa u Engleskoj i pitala sam ga šta misli o jednoj od metoda za ubijanje putem uzimanja tečnosti iz kičme. Tehnički čovek može da umre ukoliko se ispumpa dovoljna količina te tečnosti. Patolog mi je objasnio da ta metoda nije loša, ali mi je predložio bolju, ubrizgavanje lokalnog anestetika u mozak.

Koja od Vaših priča je najstrašnija?

Mislim da je „Postupak” najstrašniji, zbog toga što je dečak u ovoj priči mogao da preživi da nije bilo grešaka policije. Nestanak deteta za mene je najteža stvar, život posle toga je kao doživotna robija u kojoj nema oporavka. Ako nečije dete izgubi život, roditelj zna da je to kraj i može da ga ožali, ali kada dete proglase nestalim, patnja nalikuje na najveći nezamislivi košmar. Strašan je i roman koji sada pišem, o otmici automobila. Sada onaj ko krade automobil više ne može da ga upali spajanjem žica, pa se pljačkaši sve češće odlučuju da napadnu vozača. Pišem o čoveku koji krade automobile u kojima su, nesrećom, deca, i ta deca nestaju.

Pišete o velikim strahovima, o iskonskim osećanjima čoveka. Ima li nečeg korisnog u tome kada se plašimo od nečega?

To je prirodan ljudski instinkt. U izvesnim situacijama nužno je da imamo određenu dozu straha. Ukoliko ga nemamo, onda ga tražimo ili u ovakvim knjigama, ili na toboganu, ili u skokovima padobranom. Ljudi rade najrazličitije stvari kako bi se uplašili. Mislim da postoji kvota straha koju svako u svom životu treba da ispuni. Izlaganje strahu čini nas ljudskim bićima. Ako postoji svrha u knjigama koje pišem, onda je to mogućnost da žene shvate suštinu nasilja u svetu, kako bi mogle da se zaštite. Mislim da nešto može da se nauči iz toga kako se likovi ponašaju u strašnim situacijama, čitalac može da se naoruža protiv onoga što se može desiti u budućnosti.

Sa kakvim problemima se suočava junak Vaša četiri romana, detektiv Džek Kaferi?

Njegov brat je još kao vrlo mlad bio kidnapovan, njegovo telo nikada nije pronađeno. To je kao teško breme na Kaferijevim plećima, koje ga stalno tišti. Nikada od toga nije umakao i konstantno traga za nečim. Nikada neće moći da postoji kao normalno ljudsko biće. On je zločesti policajac, ubica zapravo, zbog toga što je i sam počinio ubistvo. Ideja da i policajac može da bude loš potekla je iz mog detinjstva. Moj brat i ja igrali smo se u dvorištu naše kuće, koje se oslanjalo da drugo dvorište. U tom drugom dvorištu ugledali smo jednog dana šator. Pomislili smo da je to fantastična ideja i napravili smo sopstveni kamp. Jednog jutra, rano, neko je pozvonio na vrata, moj otac je otvorio i čulo se kako se prepire sa nekim. Bili su to fotoreporteri koji su hteli da uđu u naše dvorište i da slikaju baštu sa šatorom. Kada smo kroz prozor pogledali na baštu u susednom dvorištu videli smo policiju i forenzičare. Ispostavilo se da je čovek koji je živeo u toj kući ubio svoju ženu, sahranio je u dvorištu i stavio šator preko groba kako bi ga prikrio.

To stvarno liči na Hičkokov film „Prozor u dvorište”.

Zaista, tačno, sa fotografom kao glavnim junakom. Međutim, čovek koji je počinio to ubistvo bio je policajac. Sećam se da sam imala deset godina i da sam rekla ocu: „Zar policajac ne bi trebalo da bude dobar, da pazi na nas?” Otac je odgovorio: „I policajac je čovek”. To sam zapamtila: policajac je čovek. Moj junak Džek Kaferi i te kako je čovek, sa svojom tamnom stranom, i sa mnogo mračnih tajni.

Da li je ljudima lakše da shvate sopstvene mračne tajne, upoređujući ih sa „senkama” u drugima, naročito u onima koji „treba da budu dobri”?

Živela sam dugo u Japanu, i to mi je pomoglo da prihvatim svoju tamnu stranu, koju svi imamo. Na Zapadu, u hrišćanskoj kulturi, gde se klonimo greha, istinski se borimo sa činjenicom sopstvenog unutarnjeg mraka. Istočnjačke religije mnogo lakše prihvataju ravnotežu jina i janga. Moj način da se izborim sa svojom tamnom stranom jeste da pišem o njoj. Tako mogu da živim normalno.

Kada neko počini zločin da li je on stvarno zao ili je bolestan?

Mislim da smo svi sposobni za zlo, pod određenim okolnostima. Najbolja reč koja opisuje zlo jeste slabost, nemogućnost kontrole negativne strane ličnosti. Ima dana kada bih i ja mogla nekoga da ubijem. Kada je moja kćerka bila u jaslicama, jednom, kada sam došla po nju, ugledala sam je svu izgrebanu po licu. Čitavu noć sam ostala budna, koristeći sve svoje forenzičko znanje da smislim kako da ubijem onoga ko joj je to uradio, a da ne ostavim trag. Međutim, niko od nas ne zna okolnosti pod kojima bi otišao dalje. Vaša zemlja je bila u ratu, i niko ko to nije iskusio ne zna kakve sve spoljašnje okolnosti mogu dovesti do zločina.

London je jedan od Vaših gradova-junaka. Kako ga vidite u poređenju sa Tokijom?

Engleska i Japan imaju dosta zajedničkog. Ostrva smeštena na rubovima velikih kontinenata. Na oba ostrva vrlo je zgusnuto, na oba živi mnogo ljudi, naučili smo da budemo učtivi i da poštujemo jedni druge. Malo smo hladni, suzdržani. Japanci imaju sjajan smisao za humor, a to sam primetila i ovde u Srbiji. Britanci su dobri u očuvanju prošlosti. Dosta se novca troši za čuvanje arhitektonskog nasleđa. U Tokiju postoji jasna i fascinantna razlika između starog i novog Japana.

Marina Vulićević

14.12.08

Žene su po prirodi stvari više zainteresovane za rešavanje zagonetki i za slaganje slagalica. Da bi pisac uspeo da natera čitaoca da pročita jednu knjigu i da ostane uz nju nekoliko sati, onda ta knjiga mora da bude izuzetno vizuelna ili će taj čovek da ostavi knjigu i ode da gleda televiziju ili da sedne za kompjuter

Ovde oko mene su svi dobro raspoloženi i imaju razvijen smisao za humor za razliku od nekih zemalja, da ne kažem Nemačke. U Beogradu mi je veoma prijatno - kaže za Glas Mo Hejder, popularna engleska spisateljica, koja u srpskoj prestonici boravi ovog vikenda zbog promocije najnovijeg romana”Postupak”, koji je upravo izašao u izdanju “Lagune”. Hejderovoj, koja se u sam vrh svetske književne scene vinula zahvaljujući popularnosti koju joj je doneo roman “Ptičjak”, ovo je drugi dolazak u Srbiju. Naime, još kao student proputovala je bivšu Jugoslaviju. Još od sletanja na beogradski aerodrom Mo Hejder fascinira, kako kaže - dobro raspoloženje ljudi.
Slovite za pisca bestselera. Kako doživljavate tu činjenicu?
- Za pisca je vrlo teško da postane slavna ličnost. Vrlo retko pisce, recimo, prepoznaju na ulici. Meni to počinje da se dešava. U mestu gde sada živim ljudi prilaze i pitaju da li sam ja Mo Hejder. To mi prija, naravno. To ima i svoje loše strane. Ja vrlo cenim svoju privatnost i više bih volela da nekako ostanem malo pošteđena pažnje javnosti. Slušala sam i čitala o istinskoj popularnosti Čarlsa Dikensa koji je bio veoma poznat i slavan, imao je česta gostovanja, nastupe, čitao je ljudima svoje knjige. Bio je krupna figura engleske kulture i književnosti svoga vremena.
Koji su vaši književni uzori?
- Mnogo velikih pisaca krimi romana i trilera jednostavno nisu prepoznati, nisu prihvaćeni, jer neki ljudi ovaj žanr ne smatraju pravom književnošću, što nije tačno, naravno. Nije ni pravedno, pošto je mnogo pisaca krimića i trilera koji su mnogo veći od onih u takozvanoj velikoj književnosti ili ozbiljnoj književnosti, poput Dekstera, na primer, koji je napisao “Parisku pastrmku”, jednu od najboljih knjiga svojevremeno. Tu je i Tomas Heris. Kada se spomene Heris obično se misli na “Kad jaganjci utihnu”, međutim, on je pre svega veliki pisac. To su moji uzori.
Kako je došlo do toga da se opredelite za žanr krimi romana?
- Kao prvo, žene su više po prirodi stvari zainteresovane za rešavanje zagonetki i za slaganje slagalica. Ako pogledate ko kupuje ukrštene reči ili slagalice videćete da su to uglavnom žene. Drugi razlog je to što s druge strane ljudska psiha, ljudsko biće, ima potrebu da istražuje smrt. Ja sam Engleskinja, rođena sam u Velikoj Britaniji i tu živim. To je jedna zemlja koja već šezdeset godina živi u miru i u njoj nema nasilja. Tako da mi imamo možda veću potrebu da istražujemo nasilje nego ljudi koji viđaju nasilje svakodnevno. Mislim da je to jedan od veoma bitnih razloga da sam odabrala da pišem to što pišem.
Laguna je objavila vaš novi roman “Postupak”. Kako biste ukratko predstavili vaš roman srpskim čitaocima?
- Knjiga počinje tako što je policija pozvana da istraži slučaj porodice koja je provela sedam dana vezana. Tako su proveli punih sedam dana. NJihov mali sin je otet. Glavni junak romana, inspektor Haferi mora da reši taj slučaj. Radnja romana je smeštena u Brikstonu, jednom delu Londona koji je u neku ruku neka vrsta geta. I to u vreme kad se sve više belaca doseljava u taj deo grada. Tako da postoje i neke rasne napetosti i postoji jedno veliko uzbuđenje koje vlada u toj atmosferi, tako da taj događaj dobija jednu širu dimenziju.
Vi ste po obrazovanju stručnjak za filmsku kameru. U kojoj meri vam je to pomoglo u književnom stvaranju. Vaši romani su veoma filmični?
- Ja sam i školovana kao filmski radnik. Studirala sam i završila filmsku kameru. Ponekad mi se desi da zaista i razmišljam u kadrovima. Kada sam pisala svoj prvi roman “Ptičjak” pisala sam kadar po kadar i to mi zaista u velikoj meri pomaže. Jedna belgijska kompanija je otkupila prava i sada je, kako se to kaže, taj filmski projekat u razvoju.
U čemu je tajna popularnosti vaših knjiga?
- Piscima je vrlo teško da se nadmeću sa raznim vrstama vizuelne zabave, sa filmom, televizijom, video-igrama, kompjuterima... Da bi pisac uspeo da natera čitaoca da pročita jednu knjigu i da ostane uz nju nekoliko sati, onda ta knjiga mora da bude izuzetno vizuelna ili će taj čovek da ostavi knjigu i ode da gleda televiziju ili za kompjuter.
Rekoste da živite u jednoj veoma mirnoj zemlji. Gde i kako dolazite do inspiracije?
- Nema pravog odgovora na to pitanje jer bi on verovatno glasio svuda! Iz novina, iz novinskih vesti, iz snova čak. Ponekad iz neke rečenice koju pogrešno čujem. Uvek pomislim da je sve to dobra ideja za knjigu.
Kako biste ukratko predstavili sebe?
- Pre svega, ja sam majka. To čini jedan veliki deo moje ličnosti i to znači da imam jednu posve običnu, svakodnevnu ulogu majke. S druge strane, imam potpuno ludu maštu. Tako da kad ne bih pisala, verovatno bih sigurno poludela.

U POTRAZI ZA DUHOVIMA NA BLEDU
Boravili ste na ovim prostorima pre nekoliko decenija. Možete li da napravite neku paralelu?
- Bila sam relativno davno u Jugoslaviji. Sećam se da sam po svaku cenu želela da pronađem jedno jezero u Sloveniji za koje se pričalo da u njemu obitavaju duhovi. Ispostavilo se da je to bilo Bledsko jezero. Kratko sam ovde pa mi je zaista teško da pravim neke paralele. Najvažnije je da se među ljudima koje sam upoznala osećam veoma prijatno.

Kako je Mo Hejder počela da piše? Kako ste postali pisac, budući da ste se školovali za nešto sasvim drugo, za film?
- Pre desetak godina sam bila vrlo samoubilački raspoložena. Smatrala sam da se moj život bliži kraju i želela sam da pre nego što odem sa ovog sveta da napišem nešto nad čime ću imati apsolutnu vlast i apsolutnu kontrolu i nešto što ću da ostavim iza sebe. Sreća je bila da je ta knjiga postigla ogroman uspeh i posle toga su moje samoubilačke sklonosti jednostavno nestale. Recimo da je to ono što je bila ta ključna tačka koja me je opredelila da počnem da pišem.

Na čemu trenutno radite?
Upravo sam završila rad na romanu koji će se zvati “Koža”, u kome će čitaoci prepoznate neke od mojih starih književnih junaka.
Autor:
Mila Milosavljević

11.12.08

JEDNA od najboljih spisateljica žestokih, „muških“ detektivskih romana Mo Hejder biće počasni gost na proslavi 11. rođendana njenog srpskog izdavača „Lagune“ u petak u „Gvarnerijusu“, a u subotu će Hejderova potpisivati svoje knjige u knjižari „Akademija“. U Beograd stiže u četvrtak sa suprugom Kitom Kvinom i njihovom ćerkom Lote Ženevjev.
Hejderova je izuzetno atraktivna ličnost, a ima i veoma burnu biografiju. Pre nego što je postala pisac upoznala je pustolovni način života. Sa 15 godina je napustila školu, potom je radila kao barmen, član obezbeđenja diskoteka, hostesa jednog tokijskog kluba, snimala je filmove, predavala engleski u Vijetnamu... Njen prvi roman „Ptičjak“, koji je odmah dospeo na listu bestselera, književni kritičari su nazvali prvim kontroverznim britanskim trilerom novog milenijuma. Za sledeći „Postupak“ su rekli da „niko nije očekivao da se može ovako duboko zaroniti u ponore ljudskog zla“. Ostali romani „Tokio“, „Ostrvo svinja“ i „Obred“ takođe su bestseleri u mnogo zemalja sveta.
- Volim zagonetku, koja se nalazi u središtu kriminalističkog romana - kaže Mo Hejder, za „Novosti“ . - Ja sam duboko manipulativna osoba i volim da se igram sa čitaocem. Kao kad sklapam pazle, junake sastavljam od delića ličnosti osobe koju sam upoznala ovde i glumca ili glumice koje sam videla tamo.
* Da li se vaši romani „Ptičjak“ i „Postupak“, koji su objavljeni kod nas, razlikuju od ostalih?
- „Ptičjak“ i „Postupak“ su donekle uobičajeni policijski trileri, za razliku od „Tokija“ i „Ostrva svinja“. Oni su više eksperimentalni, u njima istražujem žanrovske granice trilera. „Obred“ je prvi deo serijala „The Njalking Man“, koji će, mislim, imati pet nastavaka. Na scenu vraćam detektiva inspektora Džeka Kaferija, koji se pojavljuje i u moja prva dva romana.
* Imate zaista burnu biografiju, postoji li nešto što biste želeli da promenite?
- Volela bih da imam veću kuću, sa slikarskim ateljeom. Volela bih, takođe, da se odreknem navike igranja „onlajn“ igrica na kompjuteru.
* Kada ste otkrili da je pisanje vaša strast?
- Negde u tridesetim shvatila sam da moram da napišem nešto pre nego što umrem. Mora biti da sam bila veoma utučena u to vreme, mislila sam da smrt nije daleko. To je bilo pre deset godina. Osećaj blizine smrti je nestao, ali ljubav prema pisanju je ostala.
* Studirali ste film na jednom američkom univerzitetu, koju biste od vaših knjiga najviše voleli da vidite na filmskom platnu?
- Sve, ali najviše „Tokio“. Imam vrlo jasnu viziju kako bi to trebalo da izgleda.
* Predavali ste kreativno pisanje na univerzitetu u Batu, šta savetujete nekom ko želi da postane popularan pisac?
- Čitati, čitati, čitati. Pišite ono što biste voleli da čitate, a ne ono što mislite da treba da pišete. Završi tu prokletu stvar!!!! I, jedini roman za koji definitivno možete da kažete da neće biti objavljen je onaj koji nije završen. Često se rastužim pri pomisli da mnogo knjiga pisaca iz malih zemalja nikada neće biti prevedeno. Postoji tendencija jednosmerne ulice - britanske i američke knjige idu u druge zemlje, ali knjige ne dolaze iz suprotnog smera. I to je sramota.

POSKOČILA OD SREĆE
MO Hejder je bila u Srbiji pre mnogo godina, kako kaže, dok je još bila Jugoslavija. Seća se da ju je očarala lepota pejzaža. Zato je na poziv da bude počasni gost na proslavi rođendana njenog srpskog izdavača - „poskočila od sreće“.
D. MATOVIĆ - B. ĐORĐEVIĆ