Postmoderna srpska fantastika

11.01.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Fantastički/onostrani diskurs postoji od samog nastanka priče/književnosti, ali mu se tek od nekog vremena posvećuje veća teorijska/kritička pažnja. Šta su mitovi, legende, priče strave i užasa, nadrealistički tekstovi, svi narativni oblici u kojima postoji igra vidljivog i nevidljivog, duh, avet, vampir, vukodlak, putovanje u onostrano, ako ne fantastika, pokušaj da se prevaziđe uvreženi, racionalno dat poredak stvari. To piscima nikada nije bilo strano.

No fantastika kao literarni žanr sada već ima i svoju verifikovanu istoriju, svoje izrazite predstavnike i tumače. Jedan od njih je i profesor dr Sava Damjanov (Novi Sad, 1956) koji se posebno bavio korenima srpske fantastike i o tome 1988. objavio zapaženu studiju. U njoj on uočava tri zaokružena perioda: srednji vek, barok i doba Prosvećenosti, kao i četvrti, čije rađanje pratimo kao njegovi savremenici.

Zastupljeni pisci

U hrestomatiji dr Save Damjanova na uvodnim stranicama su tri priče Milorada Pavića. Sledi po jedna priča čiji su autori: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Filip David, Jovica Aćin, Miodrag Vuković, David Albahari, Velimir Ćurguz Kazimir, Milenko Pajić, LJiljana Jokić Kaspar, Svetislav Basara, Vasa Pavković, Radoslav Petković, LJubica Arsić, Predrag Marković, Mihajlo Pantić, Miki Šepard, Mileta Prodanović, Nemanja Mitrović, Vladimir Pištalo, Goran Petrović, Sreten Ugričić, Divna Vuksanović.

I upravo je ova najnovija hrestomatija obuhvatila ono što su nam donele osamdesete godine proteklog stoleća kao razdoblje izrazitog zamaha postmodernističkog proznog toka i ars kombinatorike, kao vrhovnog poetičkog zahteva. Beskrajna mogućnost kombinovanja najraznovrsnijih elemenata , izvesna alhemija u postupku komponovanja i dekomponovanja sveta dokumenata i fikcije, unela je radikalan rez, čitav preokret, novost u poimanju književnosti, ulozi pisca i mestu čitaoca.Apsorbujući sva dotadašnja iskustva posmodernizam je u svoju «crnu rupu» uvukao i fantastiku i dao joj nove zamahe i pokazao neslućene mogućnosti razvoja. Tražeći, ne mimezis/oponašanje, nego mimezis mimezisa, Damjanov je i u ranijim izborima ukazivao na domete srpske fantastike (Nova, postmoderna, srpska fantastika, Beograd,1994). Idući od antologije ka hrestomatiji, ovaj istraživač kao da ostavlja mogućnost da se u tu veliku produkciju, koja je imala predstavnike u gotovo svim generacijama naših posleratnih pisaca modernije orijentacije, uvrste i oni autori koji su sada, u ovom izboru, izostali. No ni vrednosni kriterijum nije više tako apsolutan i «antologijski».

Polazeći od Milorada Pavića (1929) kao rodonačelnika ovog žanra, čiji je «”Hazarski rečnik”», za mnoge, obrazac totalne fantastike, Damjanov u svoj izbor uvodi još 21 pisca, sa po jednom pričom, izbegavajući odlomke iz romana i drugih tekstova. Naći će se tu i priče Borislava Pekića (1930-1922) i Danila Kiša (1935-1989), koji su u poslednjim radovima bili blizu, ili u epicentru, fantastike. Ipak, najdominantniji krug pisaca postmoderne fantastike Damjanov će naći i nalaziti među svojim generacijskim ispisnicima, ili onim nešto starijim «čistim» postmodernistima.

Svi su oni zagovornici teze o petoj dimenziji, dimenziji mašte, Zoni Sumraka, kako bi to rekla jedna od zastupljenih autorki sa istoimenom pričom – LJubica Arsić. To je prostor između svetlosti i senke, sna i jave. U podnožju je strah, na vrhu znanje.

- To su priče o neočekivanom, gde sve može da se desi... i obično se dešava. Priče koje mogu da budu istinite i priče koje mogu da budu ne istinite. Priče koje će vas na prijatan način prestraviti i ispuniti laganom jezom. Priče koje će istraživati vaš unutrašnji svemir. Priče lepršave i smešne, jer i u petoj dimenziji postoji vedra strana stvari. (LJ. Arsić, str. 240).

Hrestomatija Save Damjanova «”Postmoderna srpska fantastika”» opremljena je instruktivnim predgovorom i neophodnim beleškama o zastupljenim autorima. Ona je i uvod u čitanje i dublje izučavanje/razumevanje ovog važnog rukavca naše savremene književnosti.

M. Živanović