Postmetafizičko mišljenje

11.05.13 Danas

Postmetafizičko mišljenje istorijski je odgovor na krizu metafizike nakon Hegelove smrti. Za Jirgena Habermasa (1929), Nestora nemačke filozofije i jednog od najuglednijih mislilaca svetskog ugleda, ne postoji alternativa postmetafizičkom mišljenju.
Reč je o zbirci članaka, predavanja i polemičkih spisa, replika, diskusija i intervjua koje Habermas in continuo objavljuje još od 1988, kada su bile objavljene u knjizi pod naslovom - Postmetafizičko mišljenje I. Novo izdanje ovog work in progress zahvata je arsenal koji je za protekle dve decenije odredio ključne pozicije u filozofiji o odnosu religije i države, a čiji je prominentni protagonist sam autor. Dve oprečne tendencije karakterišu duhovnu situaciju današnjice: ekspanzije naturalističkih predstava o svetu, sa jedne strane, i religioznih pravovernosti sa druge. Dva se naporedna fenomena mogu ustanoviti: na jednoj strani je očigledan nagli napredak prirodno-naučnih disciplina, što bi se moglo nazvati scijentističkim naturalizmom, i sa druge, nedavno revitalizovanje religioznih predanja, kao i politizovanje religioznih zajednica, kojih je Evropa pošteđena. Taj preporod religioznih snaga predstavlja izazov filozofiji da se uhvati u refleksivni koštac sa fundamentalističkom kritikom postmetafizičke samorazumljivosti moderne.
U zbirci Habermasovih filozofskih članaka, koji su se nedavno pojavili, homogenih po sadržini, a heterogenih po mestu i kontekstu objavljivanja (Nachmetaphysisches Denken II. Aufsätze und Repliken, Suhrkamp, Berlin 2012), autor nastoji da pokaže da je religija veoma efikasan korektiv u društvenom razvoju. On drži da je teologija, u zapadnoj varijanti hrišćanstva, preuzela ulogu pismejkera u hermeneutičkoj refleksivnosti dogmata u bogoslovskom predanju. Habermas apeluje na građane prosvetiteljskog sekularizma da religiozno predanje i religiozne zajednice ne shvate kao „arhaične relikte“. To ne bi odgovaralo ulozi hrišćanstva u liberalnoj, pravnoj državi. Hrišćanstvo je za normativnu samorazumljivost moderne bilo i pripremni stupanj i katalizator. Egalitarni univerzalizam, iz koga je iznikla ideja slobode i solidarne zajednice, autonomnog života i emancipacije, morala i kolektivne savesti, ljudskih prava i demokratije, zacelo je živo predanje jevrejske etike prava i hrišćanske etike ljubavi. U svojoj srži i biti to predanje ostalo je neizmenjeno, samo je kritički primano i vazda na novi način tumačeno. Filozofija u odnosu na religiju ima status „posmatrača sa strane“, ona stupa u igru tek sa sekularnom stranom društva. Jer i „nereligiozni građani“ mogu očekivati solidarnost od religioznih, ako pritom zauzmu određene „kognitivne pozicije“. Habermas pledira za procese u kojima religiju valja razumeti kao dalekosežnu kritiku moderne. Njegova polazna teza je jasna: „Čist praktični um ne može više biti siguran da će biti kadar da golim rukama deluje protiv iz zgloba iščašene modernizacije.“
Habermas postavlja fundamentalno pitanje: kako valja prihvatiti sadržinu religioznog predanja, a da se pritom granice između religije i nauke ne izbrišu? On pritom nema isključivo u vidu kontroverze između religijsko-kritičke filozofije i racionalne vere u boga, koje su u 19. veku vatreno vođene i čiji se argumentativni arsenal može u potonjoj, protestantskoj, „dijalektičkoj teologiji“ 20. veka konstatovati. Habermas ističe da danas više ne može biti reči o onome što se nekada moglo nazvati „ofanzivnim samopotvrđivanjem antropocentričnog nasuprot teocentričnom samorazumevanju i shvatanju sveta“. Ono što se u liberalnim društvima - čiji se članovi deklarišu kao „verujući, neverujući i drugačije verujući“ - mora razjasniti, jeste pitanje kako agnostička i religiozna uverenja članova društva mogu imati javni karakter, a da pritom ne povrede osnovni moral političkog liberalizma? Drugim rečima, u pitanju je racionalno zasnivanje uverenja svih strana, kako bi se sprečila dezintegracija društva. Poenta Habermasove argumentacije sastoji se u tome da se religiozna uverenja ne podvode pod kategoriju pogrešno shvaćene tolerancije. Rezultat bi bio neka vrsta socijalnog modus vivendi u kome se, zahvaljujući uzajamnoj ravnodušnosti, potencijalni konflikti neutralizuju. Ravnodušnost nije, kao što Habermas pokazuje, nulti stepen tolerantnog ophođenja. Njoj nedostaje poštovanje, bez koga o pravoj toleranciji ne može biti reči. Poštovanje podrazumeva da građani svoje različitosti javno ispoljavaju. Posledica toga je poziv na uzajamne i međusobne „epistemičke obaveze“. Religiozni i sekularni građani moraju biti spremni da se u javnim raspravama uveravaju i jedni od drugih uče, kako bi mirnodopski religiozni pluralizam bio na snazi. Racionalna komunikacija u opasnosti je, čim se u političkoj javnosti i institucionalnim strukturama sekularizovanog demokratskog društva pojave „apsolutne istine“.Habermas je na Hegelovoj liniji kad zastupa tezu po kojoj velike religije pripadaju „istoriji uma“. Postmetafizička misao ne može sama sebe da razume, ukoliko religiozno predanje, naporedo sa metafizikom, ne uključi u svoju genealogiju. Pod tom premisom bilo bi nerazumno religiozno predanje, kao „arhaični ostatak“, potiskivati u stranu, i time propustiti mogućnost osvetljenja unutarnje sprege na kojoj moderne forme mišljenja počivaju. Religiozna predanja artikulišu svest o tome šta nedostaje. Zašto one ne bi - pita se Habermas - sadržale šifrirane semantičke potencijale koji i danas imaju inspirativnu moć? Naporedni život različitih religioznih zajednica u sekularnoj pravnoj državi, tendencija je duha današnjeg vremena. U osnovi su to dva pravca koji se međusobno isključuju i među kojima zjapi duboka provalija. Habermasova ideja o sporazumnosti, izložena u filozofskim člancima, veoma je značajan mostograditeljski projekt koji bi trebalo da „sve ljude dobre volje“ i sve članove demokratske države refleksivno nadahne i podstakne na tolerantnost i dijalog. Smisao „postmetafizičkog mišljenja“ sastojala bi se u „očuvanju spoznaje o nužnosti bez rekursivnog odnosa prema Bogu ili apsolutnom“.

Zoran Andrić

22.05.03 Vreme

Habermas je bio, i ostao, najupecatljiviji pobornik ideja prosvecenosti u proteklom veku: njegova vera u ljudski um i snagu racionalnog argumenta nije se povukla cak ni pred probranim sumanutostima dvadesetog stoleca. Nakon podužeg odsustva sa ovdašnjih prostora, pojavile su se kod nas dve znacajne Habermasove knjige: Postmetafizicko mišljenje i Postnacionalna konstelacija

O globalizaciji i antiglobalizacijskom pokretu, o naciji i nacionalizmu (makar on bio i liberalan), o krizi suverenosti, medunarodnog prava i socijalne države, o filozofiji i njenoj tradiciji, jednom i mnoštvu, o politickoj teoriji i praksi možemo, naravno, misliti šta god hocemo, ali ako ne želimo da ispadnemo glupi u društvu potrebno je, makar na nivou opšteg obrazovanja, da znamo šta o recenim temama, vec decenijama, govori i piše Jirgen Habermas, uz Žaka Deridu nesumnjivo najveci živi filozof današnjice. Nakon podužeg odsustva sa ovdašnjih prostora, u razmaku od svega nekoliko meseci na našem su se jeziku pojavile dve znacajne Habermasove knjige: Postmetafizicko mišljenje (izdavac Beogradski krug) u prevodu Aleksandre Kostic i Postnacionalna konstelacija (Otkrovenje) u prevodu ?orda Vukadinovica i Aleksandre Kostic.

VERA U UM: Retko dosledan, ali ne i nesavitljiv filozof, Habermas je bio (i ostao, uprkos poznim stvaralackim godinama – roden 1929) najupecatljiviji pobornik ideja prosvecenosti u proteklom veku: njegova vera u ljudski um i snagu racionalnog argumenta nije se povukla cak ni pred probranim sumanutostima dvadesetog stoleca. Nasuprot snažnoj filozofskoj struji koja se, inspirisana pre svega Niceom i Hajdegerom, žestoko obrušila na prosvetiteljski projekt kao veliku pricu koja u sebi nosi totalitarne pretenzije i mogucnosti (pri cemu se Aušvic pojavljuje kao kljucni primer za to dokle um može da stigne u svojoj bezumnosti), nasuprot toj školi mišljenja, dakle, koja je šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka procvetala u Francuskoj, Habermas brani racionalnost strašcu ljubavnika koji ne pristaje na lekarsku dijagnozu po kojoj se komatozno stanje voljene žene ocenjuje kao beznadežno. On odbija da um, lišen samoutemeljujuceg jedinstva, iskljuci sa aparata za reanimaciju i prepusti ga mnoštvu slucajnih (kontingentnih, akcidentalnih, kolateralnih) oblika. Stare prosvetiteljske kalupe on puni novim sadržajima: umesto subjekta kao supstancije afirmiše intersubjektivnost, umesto monološke strukture i transcedentalnog uslova mogucnosti dijaloški imperativ i komunikativni um, umesto zatvorene zajednice zajednicu komunikativnog delanja, umesto metafizickih magli postojanost racionalnog argumenta, umesto ideološke retorike nemilosrdno promišljanje najtežih pitanja savremenosti. Ponekad se, doduše, stekne utisak da ni sam Habermas više ne veruje u prosvetiteljski projekt, ali se nikada ne stice utisak da Habermas ne misli. Naprotiv. On to radi uporno i nemilosrdno.

Ako u Postmetafizickom mišljenju ispituje teorijske pretpostavke svoje pozicije, u Postnacionalnoj konstelaciji (koja nosi podnaslov "Politicki eseji") Habermas pokazuje delotvornost svoga mišljenja u najznacajnijim politickim dilemama današnjice.

JEZIK I DUH: Takozvani jezicki, ili pragmaticki obrt je, prema Habermasu, "fenomen koji obeležava duh vremena" i time postaje neuralgicna tacka savremene filozofije. Kada se sa filozofije svesti, kao rasadnika (opasnih) metafizickih klica, prešlo na "uverenje" da je upravo jezik medijum istorijsko-kulturnih otelovljenja ljudskog duha, te da metodski pouzdana analiza delatnosti duha treba da se odvija ne neposredno na fenomenima svesti, vec na njihovim jezickim izrazima, nesumnjivo je da se transformisalo tradicionalno shvatanje uma kao moci koja obezbeduje jedinstvo šarolikoj mnoštvenosti sveta, odnosno, u najgorem slucaju, um se kaleidoskopski raspao na mnoštvo nesamerljivih otelovljenja. No, po Habermasovom mišljenju, on nije prognan iz filozofske rasprave. Stari problem Jednog i Mnoštva, jedne suštine i mnoštva pojava, i ovoga se puta nalazi u temelju problema. Jer, ako je sada jezik (a ne svest) fenomen na koji se usredsredujemo, ako više nije bitno šta je autor hteo da kaže, nego šta je rekao, ako je jezicki, kulturni kontekst (a ne univerzalni zahtev) ono što odreduje našu perspektivu, odmah se otvara problem mnoštva razlicitih, uzajamno nesvodivih jezika, odnosno problem nacionalnih kultura i tradicija sa svim njihovim nepomirljivim i nepomerljivim specificnostima. U takvoj postavci stvari problem etnocentrizma otvara se u svoj svojoj silini, jer mera svih stvari postaje moj standard, moje (a ne univerzalno) shvatanje dobra. S obzirom na to da je ogranicen mojim jezikom, mojom kulturom i mojom tradicijom, u taj standard je vec uracunato nasilje nad Drugim, ukoliko taj Drugi ne deli (a odnekud obicno ne deli) moje shvatanje dobra.

Toj relativizaciji Habermas suprotstavlja tradicionalne pojmove, ali bez njihove supstantivirajuce pretenzije: "Bez obzira na to što se razlicito tumace i prema razlicitim kriterijumima primenjuju, pojmovi kao što su istina, racionanost ili opravdanje, u svakoj jezickoj zajednici imaju iste gramaticke uloge." Uprkos tome što se ideja jedinstva povezuje sa posledicama nasilne integracije mnoštva, uprkos tome što "još uvek jedinstvo uma važi za represiju, a ne za izvor mnoštva glasova", Habermas ne vidi kako se mnoštvo može drugacije konstituisati do u odnosu prema jedinstvu, prema umu shvacenom kao jedinstvo intersubjektivno obrazovane volje.

S obziriom na tako osvojenu teorijsku poziciju, potpuno je logicno da kontekstualizmu Habermas suprotstavlja liberalno-demokratski politicki model, zasnovan na vladavini prava i lišen supstantivirajucih ucinaka tradicionalnih pojmova nacije, zajednice, ili suverenosti. Logicno je, takode, da proces globalizacije Habermas percipira kao jedinstvenu šansu ovog i ovakvog sveta, ne propuštajuci, u meduvremenu, da notira i njegove nimalo slavne nusprodukte. Logicno je, najzad, što u krizi tradicionalnog pojma suverenosti, kao uslovu postojanja nacionalne države, on vidi znacajan pomak ka iskoraku iz kontekstualistickih prica sa etnocentricnim zadahom. Zbog svega toga, Habermasovo zalaganje za Svetsku vladu koja bi delala u okviru globalnih normi, samo je izraz tog nesvakidašnjeg filozofskog napora da kroz prosvetiteljski pojam jedinstva uma sacuva onaj minimum etickog univerzalizma bez kojeg nam je perspektiva uzajamnog klanja mnogo izglednija od mogucnosti života u uredenoj globalnoj zajednici.

Jer, možda sve umno i nije stvarno, kako bi to voleo Hegel, ali ono stvarno, rekao bi možda Habermas, svakako jeste umno. Stoga loši trenuci uma, veruje filozof, nisu dovoljan razlog da ga se odreknemo i prepustimo proizvoljnoj slucajnosti, kao što ni kršenje nekog zakona nije razlog da od tog zakona odustanemo. Otud sva ta živa energija da se ponešto posustala, ali dragocena ideja ipak spase.

Ivan Milenkovic

01.01.00

Nin
09.01.2003.

Pisoari koji misle

Filozofija

Došlo je izgleda poslednje moderno vreme kada je već i ostareli Habermas primoran da u zbirci svojih ogleda i recenzija u ?Postmetafizičkom mišljenju?, koja se zato nalazi na ovoj listi, analizira jedan roman (ako je to roman). Reč je o romanu italijanskog autora Itala Kalvina ?Ako jedne zimske večeri putnik? za koji samo pretpostavljam da je preveden na srpski jezik što ću, svakako, proveriti. Analizirajući odnos književne fikcije i stvarnosti, Habermas se ovde zalaže, zajedno sa Kalvinom, za takozvano uzdržavanje od neverovanja (suspension of disbelief), kako ga je nazvao Kolridž, kako bi se razumeo ovaj odnos. Kalvinov roman je samo primer za onaj proces raspada transcendentalne subjektivnosti u kome se analiza okreće anonimnim jezičkim strukturama kojima je podređena svaka ontička istorija, prolazeći kroz ?porozne granice Ja?. Takva analiza, piše Habermas, ?vodi do rastapanja Ja i omogućava da na mestima i pozicijama prazne sinteze vrvi na hiljade izgubljenih događaja?. Ipak, taj prelom u filozofiji, koji obeležava savremeno mišljenje, okret ka jeziku i fikciji, još uvek nije tako veliki kao raskid koji obeležava savremenu umetnost, između slikarstva i Dišanovih ?pisoara koji misle?, koje pominje Milan Brdar, u upravo objavljenoj ?Filozofiji u Dišanovom pisoaru?. U svakom slučaju, pomenuto ?uzdržavanje od neverovanja? će biti neophodno ne samo da bismo razumeli fikciju nego, pre svega, nauku koja se upustila u kreiranje života. Možda će u doglednoj budućnosti biti dovoljno domaćih teorijskih dela za posebnu listu. Nažalost, to još uvek nije slučaj. Uostalom, Tasićev filozofski ogled o matematici i postmodernom mišljenju je bolji od romana ?Oproštajni dar?.

NENAD DAKOVIĆ