Poslednji voz iz Hirošime

Čarls Pelegrino (autor)

Poslednji voz iz Hirošime

rasprodato

Pitanje da li je uopšte trebalo baciti atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki predmet je za neko drugo vreme i o njemu treba da polemišu neki drugi ljudi.
Ovo je jednostavno priča o tome šta se pod bombama dogodilo ljudima i predmetima. Cela ova priča posvećena je tanušnoj nadi da niko nikada više neće umreti takvom smrću.
Kako se sve više bližimo strelovitom širenju nuklearnog oružja pa čak i nuklearnom terorizmu, moramo se setiti da Hirošima i Nagasaki pružaju primer otprilike onolike razorne moći oružja koliku ćemo najverovatnije ponovo videti.

Nada da prošlost nije samo prolog zaista je tanušna, ali nikada nisam sreo anđela nade koji nije delovao izgladnelo i ispijeno. Posebno je isticana veština Čarlsa Pelegrina da čitaoca uvede u zbivanja tako da stekne utisak da se sve odvija tu, pred njim, kao da može svim čulima da oseti užase koje je bomba donela. Poslednji voz iz Hirošime potresna je ali humana knjiga, u njoj Pelegrino u stopu prati ljude čija je sudbina već odlučena, ali i preživele gleda na jedan od najstrašnijih događaja u istoriji, i to sa obe strane. U njoj se kao u usporenom kino-romanu dokumenti i imaginacija prepliću na jedinstven način, kakav nije viđen u savremenoj prozi.
            Uskoro je, međutim, pokrenuta prava lavina kontroverzi, utoliko težih jer Pelegrinova slika američkog bombardovanja nije mogla biti prijatna za američki vojno-politički establišment, i učesnike u toj akciji. Vojničko bratstvo pripadnika 509. mešovite grupe američkog ratnog vazduhoplovstva objavilo je opširno saopštenje u kome protestuju zbog onoga što je po njihovom mišljenju pogrešno prikazano, a doveli su u sumnju i neka svedočenja kojima se Pelegrino poslužio. U jednoj pokrenutoj raspravi izrečene su i sumnje u Pelegrina, na kraju se i njegov izdavač pokolebao, iako neka sporna svedočenja ili nepotvrđeni događaji zapravo ne menjaju osnovni kvalitet cele knjige. Pelegrino je, naravno, pogrešio insistirajući na tome da se može stvoriti utisak o rekonstrukciji celog događaja. Zato je izložen strahovitom pritisku. Sa druge strane, kontroverze su efikasan način da se teška i za Amerikance neprijatna tema, koja je mogla postati događaj godine i biti pretočena u filmski blokbaster, drži po strani. Svoj danak uzele su i političke potrebe u vreme kada SAD vode dva rata. Problem je i nedovoljno razlikovanje zakona pisanja profesionalne istoriografije od rubnog žanra u kojem se maštom dograđuju detalji, u najmanju ruku korak od istoriografske publicistike do dokumentarnog romana i romansiranih dokumenata.
            Da li je odista došlo do incidenta u hangaru u kome je bila smeštena atomska bomba bačena na Hirošimu – važno je za američku vojsku, ali mnogo manje za one na koje je bomba bačena. Pitanja i dileme da li je nuklearno bombardovanje bilo neophodno da bi se rat efikasno okončao, ili je reč o ratnom zločinu u kojem se uništavaju gradovi i civilno stanovništvo, pa čak, kako je cinično rečeno, da je trebalo bombe baciti da se opravdaju ogromna sredsta koja su u nju uložena i osigura supremacija u posleratnom periodu, sve to i dalje rađa nelagodu i predstavlja teme o kojima se ni danas ne raspravlja sasvim slobodno. Saveznička bombardovanja civila u Drugom svetskom ratu vrlo su neugodna tema za one koji su ih vršili.
            Knjiga o bombardovanju Hirošime i Nagasakija sadrži mnogo različitih uglova gledanja. Tu se rekonstruišu dva stravična dana, ono što im je prethodilo i ono što je usledilo, ukrštaju se kazivanja očevidaca, Japanaca koji su preživeli atomsko bombardovanje i sećanja američkih avijatičara s vladinim dokumentima, koji su doskora nosili oznaku tajnosti. Ljudi i događaji, strahoviti prizori, ređaju se kao u romanu u kojem što je priča teža to je knjigu teže ispustiti iz ruku. Čarls Pelegrino ne krije da je opčinjen mehanizmom delovanja tog oružja, ali je podjednako zainteresovan za njegove dalekosežne, ne samo fizičke već i psihološke i kulturološke posledice. Nije tu reč samo o gama-zracima, mlazu neutrona i masnim kapima otrovne crne kiše. Skoro poentilistički prikazujući složenu političku i vojnu strategiju koje su se na kraju izrodile u atomske detonacije, Pelegrinova knjiga se ne svodi na sudsko-medicinsku faktografiju, na opis nuklearnih reakcija, niti na kulturološku ili vojnopolitičku analizu kraja rata. On nije ni borac protiv nuklearnog oružja. A o pouzdanosti istorijskog viđenja i predrasudama koje ga remete, svejedno da li su pozitivne ili negativne, proistekle iz ponosa ili stida, dosta kazuje činjenica da Pelegrino imenom i prezimenom predstavlja dvostruko preživele, iako je po službenim zapisima japanskih vlasti postojao samo jedan čovek koji je preživeo i Hirošimu i Nagasaki: Cutomu Jamaguči. Jesu li ostali plod imaginacije, ili su do sada bili skriveni daleko od svake javnosti?
            I u najboljem romanu teško je zamisliti junaka koji bi iz Hirošime, posle atomske bombe, pobegao u bezbednost Nagasakija. To je već više od sudbine. Pelegrinovo delo čitaoca ne ostavlja na miru, a njegove kontroverzne odlike samo pojačavaju taj utisak. 
Aleksandar Jerkov, urednik

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Japan
Ostali naslovi iz oblasti: Memoari, biografije, dnevnici, pisma

Izdavač: Mono & Manjana; 2011; Broširani povez; latinica; 21 cm; 384 str.; 978-86-7804-322-2;