Poslednja noć na Levantu

26.04.05

Treći roman Nemanje Rotara (Pančevo, 1972) opisuje pad Carigrada pod Turke 1453. godine. „Poslednja noć na Levantu“ pripoveda o odbrani i poslednjim danima civilizacije na umoru i jedne nove snage koju ništa ne može zaustaviti. Čini se da je uverljivost priče, proistekla iz vrednog proučavanja građe i neumornog istoriografskog rada, najveći domet novog romana Nemanje Rotara koji su objavili „Stubovi kulture“.
Zašto baš priča o padu Carigrada?
- Priča je ono što mene kao pisca posebno fascinira u književnosti. Mislim da su retke dobre knjige, odnosno romani koji se ne baziraju na interesantnoj priči. Čak i kada nekom piscu pođe za rukom da pripoveda, a ne priča priču i pored estetske valjanosti teksta čitava tvorevina biva nečitljiva. U našoj književnosti ima pisaca koji slove za dobre, a čije knjige niko živi ne čita, osim grupice prijatelja i kritičara po dužnosti, jer su dosadne. Nisam nikako želeo i neću ni u buduće to dozvoliti da mi knjige budu zamorne za čitanje. Ako već pišete neka to bude zavodljivo, a opet mudro, stilski izbrušeno. Priča o padu Carigrada me je opčinila čim sam je pročitao. Ta skoro neverovatna isprepletanost ljudskih sudbina u vrtlogu opsade nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Taj pad je zapravo i zatvaranje jednog velikog poglavlja istorije...
- Kada se pominje pad Carigrada 1453. godine priča se zapravo o dramatičnom kraju dugovekog i moćnog carstva koje nije skončalo u razvratu, već časno pružilo otpor osvajaču. Opčinio me je lik Konstantina XI Dragaša, poslednjeg vizantinskog vladara, koji je smogao snage da istraje do samog kraja u čvrstoj odluci da brani grad. Prvo je dobro razmislio šta da čini, a kada se odlučio, onda je to činio do konačne pogibije među svojim borcima, sunarodnicima. Nije se ponašao makijavelistički poput većine današnjih političara. Verovatno je stoga i ostao zabeležen u istoriji kao mučenik i besmrtni car. Bio je to još jedan čovek za sva vremena. Eto zato pišem o istoriji i istorijskim likovima, jer živim u zemlji gde se u javnosti tiska na hiljade nikogovića, gmazova i prevaranata, pa bar na trenutak, berem u mašti biti rame uz rame sa onim najvećim muževima. Eto, zato baš o padu Carigrada, jer je to priča o ljudima koji žive protiv struje, a takvi me jedino interesuju, takvi ljudi najviše vrede.
Čini mi se da se donekle, kad o formi vašeg romana govorimo, koristite žanr oruđima. Da li se nadovezujete na svetske bestselere koji opisuju krupnu povesnu storiju, oslanjajući se na jednu običnu, melodramatičnu, priču...
- Koristim se svim literarnim sredstvima koja jedno delo mogu učiniti uzbudljivim. Knjiga mora biti dinamit. Trenutak čitanja je trenutak ekspozije, emotivne, intelektualne i duhovne.
Dobitnik „Ninove nagrade“ Vladimir Tasić govori o potrebi da se u domaću prozu uvedu novi mitovi. Dok sam čitao vaš roman, učinilo mi se da unosite nove teme i da se služite novim literarnim oružjem...
- Ako je to primećeno u mojim delima, mogu reći da sam zadovoljan. Inventivnost je neophodna u pisanju. Pokušavam, ne samo da se razlikujem od drugih pisaca, već i da se razlikujem od samog sebe u svakom novom romanu.
Uzburkana skakodnevnica definitivno se preslikala na domaću prozu. Vi ste u „Poslednjoj noći na Levantu“ daleko od aktuelnih tema. Parafrazirajući naslov Pekićeve knjige „Odmor od istorije“, pitam vas da li novu srpsku prozu, kojoj pripadate, čeka oporavak, odmor u istoriji?
- Svako bira ono mesto za odmor gde se najprijatnije oseća. Izabrao sam istoriju za mesto odakle počinjem da ispredam priče, jer to najviše odgovara mom senzibilitetu, uopšte celokupnom mentalnom ustrojstvu. Na kraju krajeva, sve više sam ubeđen da ne biramo mi teme, već one biraju nas.

23.01.05 Danas

Treći roman Nemanje Rotara (1972) uklapa se po svojoj tematici u istorijske filmske spektakle koji se već duže vreme smeškaju sa bioskopskog platna. Iako se zbog praznih džepova domaće kinematografije "Poslednja noć na Levantu" verovatno neće skoro preslikati na filmsku traku, treba spomenuti da Nemanja Rotar preuzima pero bestseler majstora čijim su se pričama ogrnule holivudske zvezde. I ne samo to: na velika vrata u domaću književnost vraća pomalo zaboravljeni istorijski roman, reformišući isti onako kako su to učinili svetski majstori. Postavlja žanr (melodramatičnu ili triler) potku koja nosi roman i koja ne dozvoljava čitaocu da ostavi knjigu dok ne stigne do kraja, a iza te priče, koja u slučaju Rotara ipak nije sasvim petparačka, piše više nego ozbiljan istorijski roman.

"Poslednja noć na Levantu" opisuje pad Carigrada pod Turke 1453. godine. Kroz sudbine glavnih junaka Nemanja Rotar pripoveda o odbrani i poslednjim danima jedne civilizacije na umoru i jedne nove snage koju ništa ne može zaustaviti. Pažljivo ređajući epizode, ovaj pisac uspeva da naslika uverljivu sliku koja će se kao pečat zalepiti na leđa istorije. Ne napuštajući one kojima povest nije dodelila velike uloge, a koje je odabrao za mamac sa kojim će čitalac progutati istoriju, Nemanja Rotar paralelno piše hroniku oba zavađena tabora: onog pred kojim je poslednji vizantijski car Konstantin i onog pred kojim je opasni Mehmed Osvajač, zajedno sa vizantijskim i turskim plemićima, vojnicima, moreplovcima...

Upravo je pomenuta uverljivost priče najveći domet "Poslednje noći na Levantu". Nemanja Rotar je vredno proučio građu od koje je sastavljena njegova priča i iz tog vrednog istoriografskog rada nužno je proistekla slika koja nikada nije bledunjava. Autor se nije sasvim odlepio od istorije, te se iz njegovog romana mnogo toga može naučiti, a u isto vreme nije čitaoca ugušio nepotrebnim podacima. Treba skrenuti pažnju i na solidnu dramaturšku osnovu veoma složene priče koja je na kraju ipak takva da se može obuhvatiti jednim pogledom, kako je nekada pohvalno govorio Aristotel o Homerovom epu. Moguće je da je u sklapanju tog užasno složenog mozaika Nemanji Rotaru potkrao nekakav sitan previd, ali ovaj čitalac za tim mestima nije tragao. Pa, i velikom Homeru se desi da zadrema.

Mića Vujičić

11.01.05 Blic

Iako upoznaje događaje iz istorijskih izvora, pripovedač ovog romana crpi sveznajuću slobodu iz narodnog i hrišćanskog predanja. On tako oživljava junaštvo učesnika opsade Carigrada i otkriva pravu težinu i smisao njihovih postupaka. Svesni blizine brutalnog osvajača i pomireni sa smrću bez očajavanja, junaci se suprotstavljaju neprijatelju nevidljivim, duhovnim oružjem i uzvisuju se nad (karakternim, ljudskim) slabostima. Patetika izmirenja političkih protivnika i pripadnika različitih socijalnih slojeva u zajedničkoj presudnoj borbi, potpuno pročišćava taj svet i pretvara ga u oličenje dobra. Zato njihov protivnik ne može da bude samo „osioni balavac“ Mehmed II, već, u njemu otelovljen, đavo. Dok se Carigrad brani verom, čašću i požrtvovanjem, pobednikovo oružje su novac, ratna tehnika i političko lukavstvo; sultanov mračni genije ujedinjuje učenost sa zverstvom, prkosi Bogu i skrnavi zakone prirode. Rušeći, u Konstantinopolju oličeni, „stari svet“, Mehmed istovremeno utemeljuje novi, današnji.

Oblikovane prema folklornim modelima besmrtnih ratnika, Rotarove ličnosti su asocijativno povezane sa junacima drugih čuvenih istorijskih propasti, od Troje i Jerusalima, do Kosovskog boja i odbrane Beograda. Snažnom vizuelnom stilizacijom, autor je događajima obezbedio smirenost i patetiku ikone. Dajući ulogu pisca istoričaru Sfrancesu, ocu četvorice mrtvih sinova i ratniku koji nije uspeo da pogine na bedemima izgubljenog grada, on je odredio romansijera kao onog koji je iskusio (izgubio) sve bitke i u kome su odjeknule patnje doba, a književnost kao jedini mogući način da se „ovekoveče dragi ljudi i spasu njihova dela od zaborava“.

Iako je nedovoljno doteran (autoru je promaklo nekoliko teških lapsusa), ovakav roman u našem (sarkastičnom, prljavom) vremenu, deluje kao pravo književno čudo.

Vesna Trivic

27.07.04 Danas

Izdavačka kuća Stubovi kulture predstavila je nedavno u Kulturnom centru Beograda svog novog autora, Nemanju Rotara (1972) i njegov roman "Poslednja noć na Levantu". Rotar je prethodno objavljivao pesme, priče i eseje, kao i dva romana ("Buđenje zmaja", 1998. i "Čuvari Balkana" 2002). Njegova najnovija knjiga bavi se jednim od najznačajnijih istorijskih dogadjaja - padom Carigrada, a predstavnik izdavača i urednik knjige, Gojko Božović ističe da je u pitanju vrsta istorijskog romana, veoma retka u našoj literaturi. Istorijska građa i znanje nadograđuju se dinamičnim pripovedanjem, ulančavanjem niza epizoda sa izmenama junaka i tačaka gledišta, uz napetost koja se podrazumeva za ovakvu vrstu priče, ističe Božović, dodajući da čitalac teško može da odredi da li je upečatljivija neka istorijska scena ili pogibija nekog deteta na ulici. Posebna vrednost ove istorijske metafikcije jeste lik pesnika, jednog od mnogobrojnih junaka, čije je kazivanje korektiv istorije. Autor romana govorio je o uticajima, građi i potrebi da se izražava upravo kroz ovakav žanr. Posebno je bio inpirisan "Padom Carigrada" S. Ransimana. "Stvaram na osnovu već stvorenog, što je i jedina moguća pozicija za pisca. Moja se knjiga prostire poljem već postojećih knjiga i nastala je iz drevne i uvek aktuelne potrebe za pričanjem priče... Istorija je za mene dokument, a na kraju svakako ostaje samo priča", smatra Nemanja Rotar.
O. S.