„Čas se završio?“ pita Saša.
„Završio, nema više!“ kaže Erika veselo na kapiji, u prolazu. Zamahuje crnim koferčićem s violinom. Ćao, idem.“
„Dobro, ćao.“
Erika odskakuta niz ulicu u svetloj proletnjoj haljini. Sunčano je.
Saša prođe kroz kapiju, uđe u kuću. Vrata dnevne sobe otvorena, u sobi mama, unutra polutama, zasta na vratima. Mama skuplja notne sveske.
„Evo je“, reče Saša. „Najzad!“
Digla je pogled. Njeno bucmasto, bledo lice imalo je neki ukočen, hladan izraz.
Okrenu knjigu koju je nosio prema njoj. Knjiga iz biblioteke. „Neko je vratio pred samo zatvaranje. A ja umalo otišao kući. Zamisli!“
„Sreća pa nisi“, kaže bezbojnim glasom. Spustila je krilo klavira i tabure gurnula dublje, prema pedalama.
Saša je otišao u svoju sobu.
Na vratima se pojavi Pavle. U odelu, s tašnom, nasmejan.
„Stigao si ranije“, reče Sašina mama.
Pavle je privuče, poljubi. „Gospodine Kolar, u ovoj sedmici smo dosta uradili“, rekao je kad su se razdvojili. „To su ti, Lizo moja, Milerove reči. Maločas kaže: idemo, počinje i nama vikend. Kada on to kaže, onda to i uradim. Veliki je to šef. Ko još kod nas radi subotom? Miler i ja i niko više.“
„Ručak još nije gotov. Nisi javio ... “
„Nije važno, idemo napolje, ručajmo u gradu.“
„Kuva se. Bolje je jesti ovde.“
Pavle otvori tašnu, izvadi spise. „Je li Saša kod kuće?“
„Tu je“, kaže Liza. Odlagala je notne sveske u fijoku.
„To je dobro. Ovo, za mene.“ Pavle spusti spise na stolić. „I kod kuće malo posla.“ Iz tašne izvadi sjajnu crnu kutijicu s mašnom. „Konačno i mi ručamo zajedno, kao porodica, kad već običnim danima ne stižemo.“ Pruži kutijicu Lizi. „A ovo, za tebe.“
„Pavle, rekli smo nema poklona. Ništa mi ne treba.“ Liza je obrtala kutijicu u rukama. „Parfem ... jedan od najskupljih“, reče prekorno. „Zar nismo rekli kako nećemo trošiti?“
„Dosta s tom štednjom“, kaže Pavle. „Dolaze bolji dani.“
„Dolazi i Sašin fakultet. Jesen će brzo.“
„Biće za fakultet. Naročito ako Saša ostane ovde kod nas u Starom Dvoru. Ako studira ovde. To bi bilo najbolje.“
„Ako neće ovde, ja mu ne stojim na putu“, kaže Liza. „Zašto se vezivati za Stari Dvor ako se ne mora?“
„Dobro videćemo, ima vremena. Nego slušaj ovo: ‚Oni koji obavljaju značajne poslove, oni od kojih firma ima koristi, koji imaju dobre ideje, čiji doprinos je veliki, oni treba dobro i da zarađuju. To je na Zapadu zlatno pravilo. Mali značaj poslova – mala plata, veliki značaj poslova – velika plata. Razlike mora biti. Ja s tim nemam nikakvih problema.’ Zamisli, to mi danas kaže Miler. Bio je napravio filter-kafu u svom kabinetu, on direktor Štedionice, samo za nas, za sebe i za mene. Nigde nikoga, mi sami. Pijemo kafu i onda mi on kaže, "nema apsolutno nikakvih problema". Gleda me vedro, smeška se, govori polako, mirno. Znaš šta to znači Liza? To je povišica plate! Nisam ja uzalud njegova desna ruka. To će se isplatiti. I te kako će se to isplati!“
Pavle kucnu kod Saše, uđe.
Saša leži na krevetu, čita.
„Dođi da pomognemo mami“, kaže Pavle. „Da postavimo za ručak.“
Saša obeleži stranicu do koje je stigao, odloži knjigu na uzglavlje. Proteže se, diže polako, bez volje.
Pavle baci pogled na korice knjige. „Ne uči se život iz knjiga,“ kaže. Izađe prvi iz sobe.
Saša napravi grimasu za njegovim leđima.
Liza je u kuhinji dovršavala salatu. Svirao je radio. Na radiju muzička reportaža. Studenti reporteri idu od fakulteta do fakulteta, izveštavaju sa plesnih večeri i iz disko-klubova. Obrisala je ruke. Iz džepa kecelje izvadi sjanu, crnu kutijicu. Otvori pakovanje i izvuče pljosnatu bočicu zaobljenih ivica, s prozračnom, ćilibarskom tečnošću i crnom etiketom sa zlatnim rubom. Okrenu stakleni čep. Bio je vezan končićem za grlo bočice. Pomirisa parfem. Nagnu bočicu na prst i nekoliko kapi utrlja iza uva.
Otac i Saša su pomerili stolice u stranu i raširili beli stolnjak preko stola. Otac je vratio stolice nazad. „Ne treba se eksponirati“, kaže. „Ne mora se znati za koga si. Drži se po strani. Stvari će se rešiti i bez tebe. Kao što su se rešile s mojim bivšim direktorom. Taj nije držao mnogo do kompjuterizacije naših komitenata. Nije uviđao kako se može napraviti dobar posao. Ali ja jesam. Planirao sam u tajnosti, niko nije zna. Zašto neko mora znati? Ne mora. Računam, kakve štete može biti od planiranja ? Nikakve, planiranje ne košta ništa. Pogotovo ako niko ne zna. Uložim malo svog vremena i gotovo. Ako iskrsne povoljna prilika – dobro je, spreman sam. Ako ne iskrsne – onda nikom ništa, biće nešto drugo. I tako radim na tim planovima, svaki dan pomalo, niko ništa ne primećuje. Čekam. Onda, jedan dan, Nova banka iz Austrije ulaže kapital u našu Štedionicu, postaje većinski vlasnik. Stari direktor odlazi, Austrijanci postave svog čoveka, prvo kao vršioca dužnosti, onda, od pre neku sedmicu, i za stalno. Novi direktor traži nove ljude, nove ideje. Ja izvučem one svoje planove iz fioke. Niko od onih oko starog direktora nije računao na mene, niko nije pazio na mene, niko nije sprečio da dođem do novog direktora, nikome nije palo na pamet kako bih ja mogao biti opasan za njih, nisu me primećivali. I čak, nisu se ni snašli, a moji planovi već na Milerovom stolu. Bio je oduševljen. Novo lice sa novim idejama. Moji projekti postali su važni. Odjednom, preko noći. Oni ostali nisu imali pojma šta je u njima, nisu ih mogli ocrniti. Pretekao sam ih, iznenadio. Tako i ti. Pusti te demonstracije, ne ističi se tamo, šta će ti to? Bolje planiraj šta ćeš za fakultet.“
22.04.11
Poigravanje kontrastima
Posle svih ovih godina, Vladimir Radić
Roman Posle svih ovih godina, Vladimira Radića, nastajao je, kako autor navodi u biografji, na kraćim i dužim putovanjima po Brazilu, Kini, Južnoj Africi i Evropi, da bi se konačno skrasio u Beogradu, u izdavačkoj kući „Alma”. Međutim, i pored višegodišnjeg putovanja radnja se uglavnom odvija na domaćem terenu, izuzev na početku i kraju romana, opisujući tako začarani krug unutar kojeg se oslikavaju svi naši poznati i prepoznatljivi tranzicijski i ostali art-efekti.
Tematsku okosnicu romana čini borba emotivnog i racionalnog u delikatnom tinejdžerskom dobu, kada valja donositi sudbonosne odluke, odvagati, odabrati između želja i mogućnosti, biti ili ne biti u poziciji da biraš, ili se prepustiti nadolazećem talasu, pa kuda odnese.
Ta psihološka drama koju je V. Radić osvetlio ležernim i nenametljivim stilom, započinje postepenim prelazima kojima nas narator vodi kroz priču – od aerodroma u Frankfurtu i Beču, do putovanja u prošlost: ekskurzija, matura, događanja i previranja u Starom Dvoru, da bi se ponovo vratio na mesto polazišta, u sadašnjost, i celoj priči udahnuo novu dimenziju.
Pisan kroz nekoliko nivoa, pored narativnog toka, roman čine i dnevnički zapisi, scenariji, kratke dramske forme. Naslovima podeljen na celine, koje se ciklično smenjuju i prepliću, znatno utiče na dinamiku štiva i životnost glavnih junaka, Saše, Tanje i Ene, kao ljubavnog trougla koji to zapravo nije.
Veštim poigravanjem kontrastima autor je naglasio perceptivnu dimenziju višeglasja, koje shodno rezonantnoj kutiji različito treperi; novi milenijum reflektuje različit odsjaj LCD monitora i patinu Starog Dvora; kompjuterizovani Zapad, nasuprot maloj zaostaloj sredini; napredni vs. retrogradni...
Kako saznaje naš stalni dopisnik iz Starog Dvora, dekan Elektrotehničkog fakulteta profesor Sonja Vulin-Berić je danas svojim potpisom potvrdila odluku nastavnog veća svog fakulteta o izdvajanju iz sastava Univerziteta. Tim činom je okončana ...
Ovaj detalj iz romana je samo jedna od aluzija na 9. mart, raspad zemlje, demonstracije, proteste studenata, sukob sa milicijom, medijski linč agresivnog državnog aparata. Metaforičkim nizom autor višeslojno oblikuje perspektivu, obrazuje značenja, uspostavlja ravnotežnu sliku, kojoj se sa estetskog stanovišta ništa ne može prigovoriti, pa ipak, gorak ukus probija prag pristojne uzdržanosti, nasleđene trpeljivosti i istrajavanja u besmislu.
Dok na suprotnoj stani, tamo negde u belom svetu, trustovi mozgova, konglomerati, banke – u jednoličnom, podjednako besmislenom, precizno zacrtanom, isprogramiranom hodu, mrvi, melje... Perspektiva neonskog sjaja i uglačanosti, fluorescentnim slovom ispisuje nadražaje, potpuno lepljive i porozne. Poput slika u ogledalu, prelama se prepoznatljiv kod sinestetezije koji oblikuje i istovremeno raspršuje umnožene refleksije. Sve viđeno i proživljeno formira matricu mišljenja i ponašanja, sliva u isti kalup, različito upakovan i datiran, generiše zakonomernosti čije dejstvo svakodnevno nadrasta projektovano. Kako to? pita se često, Radić.
Naglašena autorova zapitanost više je retoričke prirode, nego što stvarno očekuje da će pronaći odgovore, čak i na najjednostavnija pitanja, a takvih kao da više nema – danas je, kako se čini, svako pitanje previše ozbiljno, komplikovano – uvek neka politika. Stoga Radić utočište traži i pronalazi u igri senki, koje trepere kao kroz maglu, kroz sećanja. Beleži trenutak zaustavljen u vremenu i prostoru, kao vezivno tkivo motivske građe sa arsenalom lirskih intermeca, kroz koje provlači iskrice detinje, nepatvorene naivnosti, kao kontrast i korektiv agresivnog carstva novca, kao balans koji svežinom nadvisuje monotoniju klišea. Nižući bisere nebrušenih emocija, čini unutrašnji dijalog dostatnim veselog mladalačkog naboja i energije.
I kao u najlepšem ljubavnom zanosu, prepliću se erotski i politički pasaži, ljubav i pragmatizam, san i java, rečju – život. Ovaj ovde, sada i onaj minuli kroz sećanja. Tako sjedinjeni životi čine okvir kroz koji se može sagledati suština bitisanja i uspostaviti ravnožeta između zanosa i racionalnog pristupa svetu koji nas okružuje i čini onim što jesmo.
Izuzev, ukoliko nas u međuvremenu ne iznenadi poneko pismo, poput ovog iz romana Posle svih ovih godina, Vladimira Radića, i na trenutak podseti na ono što smo želeli (i možda mogli?) da postanemo.
Vesna Denčić
