Poruka u boci

05.02.06 Danas

Postoje pisci koji izvlače dramatične priče iz svog neobičnog, bogatog ili opasnog životnog iskustva. S druge strane, postoje i oni koji u te opasnosti svesno jurišaju, a pošto ih prežive, pretaču ih u zgusnutu i napetu prozu. Ipak, sav njihov trud nekako uspevaju da dovedu u pitanje oni stvaraoci koji nigde ne mrdnu, a opet stvore životnu dramu u svojoj storiji, posedujući bujnu maštu, te vanserijski spisateljski talenat koji im omogućuje da svoju imaginaciju oiviče granicima realnosti čije su proporcije oni prvi morali da premere na licu mesta. No, postoje i oni pisci koji prežive životnu dramu, iskuse golemo, čini se, svo iskustvo sveta, a onda se od svih tih iskustava udalje i o svemu dobro promisle, ne želeći da im priča ostane u zagrljaju banalne stvarnosti. Može biti da je upravo knjiga Poruka u boci dokaz da Ivan Ivanji pripada redu upravo ovakvih stvaralaca.
Životni put Ivana Ivanjija toliko je bogat da bi i njegovo kratko prepričavanje uspelo da od ovog običnog književnog prikaza napravi priču. Rođen je 1929. godine u Zrenjaninu. Njegovi roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom. Međutim, tri godine kasnije je uhapšen, nakon čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. Studirao je germanistiku i arhitekturu, a preko dvadeset godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno sa karijerama pedagoga, novinara, dramaturga i funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda, Ivan Ivanji je pisao i objavljivao. Između ostalog, tu su tri zbirke poezije, jedanaest romana na srpskom, sedam romana napisanih izvorno na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, zatim bajki, politički putopis iz Havane objavljen 1984. godine, plus TV i radio drame, mnogobrojni prepevi i prevodi. Danas živi u Beču i Beogradu.
No, bez obzira na tu planinu svakojakih iskustava koja je toliko velika da ju je teško zaobići, Ivan Ivanji uspeva da se od nje odvoji i da je sagleda sa strane.Uspeva da je obuhvati jednim pogledom. On ne želi da podražava puku stvarnost koja mu se otkrila u svom najopasnijem i najtragičnijem obliku. Pravi korak napred, a njegova priča je ono što vidi kad se osvrne, izdaleka, držeći simbolički kaleidoskop u svojoj ruci. On neće sirovu, glasnu emociju. Njegovo osećanje je prigušeno, tiho, ali baš takvo odzvanja i udara čitaoca duboko u dušu. To je najveći domet gotovo svake od dvadeset četiri pripovetke koje sadrži Poruka u boci, naročito naslovne kojom se ova odlična zbirka završava. Niz metaforičkih slika koje pisac vešto ređa jednu za drugom, tiho i polako bude osećanja tuge, jeze, prolaznosti i otvaraju niz ozbiljnih pitanja, pokušavajući da spoje prošlost i sadašnjost. Bez ikakvog preterivanja, alegorična snaga koja uokviruje smisao ove pripovetke jeste maestralna i ne bi je smele preskočiti buduće antologije. Takva je i istinita priča "Samoubistvo mog dede" koja bi se mogla nadovezati na ovaj dobar niz.
Poruka u boci sadrži nekoliko satiričnih priča. Vrlo je ironična i provokativna priča "Titov paun" čijeg će junaka svaki pažljivi čitalac lako prepoznati. "Izgorele razglednice" takođe imaju veze sa našom stvarnošću, ali otkrivaju još jedan Ivanjijev velik dar: sposobnost da stvori više nego dobar i brz zaplet, da napiše jednu rečenicu koja čitavu stvar okrene naglavačke. Ali, i kada peripetije nema, on uspeva da ostane podjednako interesantan. Rečnik iz Hitlerovog vremena, koji je našao u kontejneru, otvara mu prostor da napravi priču naslanjajući se na esej koji opet to nije. Možda je upravo ova pripovetka slikovit primer koji objašnjava suštinu njegovog zahvata. Pripoveda o rečniku iz Hitlerovog doba i na osnovu nekoliko primera iz te knjige, uspeva da opiše svo ludilo toga vremena. Pitajući se ima li živih među onima koji su taj rečnik sastavili i kolika je njihova odgovornost, Ivanji nam zapravo dočarava svu strahotu logora. Ne opisuje nam direktno logorsko iskustvo, ali mi tu tragediju vidimo dok smo na trenutak zatvoreni između korica tog opasnog rečnika.Upravo na taj način, Ivan Ivanji uspeva da pomeša autobiografsko i fiktivno i tako stvori neku vrstu hronike druge polovine dvadesetog veka. Zbog tog pomaka, njegove priče zvuče sofisticirano i nisu anegdotalne, čak i kada su obrada neverovatnog događaja koji se, recimo, kako stoji u napomeni na kraju knjige, zbio književniku i arhitekti Bogdanu Bogdanoviću. Pri tom, jezik ovog pripovedača sasvim je jednostavan, čist, koncizan, lak, gotovo diplomatski. Moguće je da bi se u nekim pasusima mogla pronaći stilski slabija mesta, ali jačina Ivanjijevih metafora toliko je velika a poruke njegovih priča toliko glasne da će se svaka zamerka začas učiniti beznačajnom.

Mića Vujičić

09.08.05 Blic

Ivanjijev junak se, od jedne do druge pripovetke, malo menja: on je starac, bogatog i bolnog životnog iskustva, sa kišovski patničkim odnosom prema prerano nastradalim (pogubljenim) roditeljima („Vaskrs mog oca“), kome je nemo sećanje na koncentracioni logor isisalo snagu potrebnu „da u priče uloži emocije“ („Putovanje“, „Slatko od višanja sa ukusom izdaje“). Čak i kada pripoveda o nekom drugom („Doktor Rak“, „Gospodin Štapi iz Beča“), istinski protagonista ostaje narator, koji u svežim istorijskim događajima (od rata u Bosni do 11. septembra), prepoznaje iste mračne sile koje su zamutile holokaust („Izgorele razglednice“, „Susret sa gospodinom Bronštajnom u Beču“). On je preživeli, čija mržnja prema nepokajanim dželatima pretvara pomirenje u groteskni igrokaz („Priviđenje u Salcburgu“, „Prastari borci“), ostareli otac (vaspitač), koga su nepokolebljiva mišljenja, odbrambena maska za sopstvenu ranjivost, ogradila od dece (i mlade, lakomislene, nepoučene generacije), ponovo ga pretvarajući u pseto iza bodljikave žice („Devojčica i pas“, „Paket iz Amerike“). Kada se konačno suočio sa blizinom svoje smrti, koja mu je kroz uspomene i snove stalno pretila („Sanjati slonove“, „Gregorov šešir“), junak pokušava da prevaziđe (životnu) ulogu žrtve, objekta (bede, poniženja, usmrćivanja), traži „pravu“, pobedničku „reč za kraj“ („Poruka u boci“, „Samoubistvo mog dede“) i uviđa da je i sećanje vrsta tamnovanja („Ostrvo na južnom moru“, „Prvi dani slobode“).

Oskudna fikcija i potisnute emocije, poigravanje između autobiografskog i „literarno otuđenog“ iskustva, izgrađuju utisak da su Ivanjijeve pripovetke „doslovno istinite povesti“, ali i da je stvarnost čud(oviš)nija od ljudske mašte.

Vesna Trijic

09.06.05 Plastelin.com

Holokaust je opštečovečna tema književnosti, bez obzira na poreklo pisca. Ipak, to je u izvesnoj meri i neknjiževna tema, budući da vrednovanje književnosti još uvek počiva na modernističkoj paradigmi: vrednuje se ili novina forme ili novina smisla. Otuda se forma "Peščanika" nekome mogla učiniti kao igra forme neprikladna ozbiljnosti teme (kao da postoje ozbiljne i neozbiljne forme). Opet, šta bi značila reintepretacija holokausta? Da krivci nisu toliko krivi, a nevini toliko nevini. U vrednovanju takve "reintepretacije" sudarili bi se, sasvim sigurno, književna i etička merila. Ja bih se, u tom slučaju, svakako opredelilo za etiku.

Knjiga priča "Poruka u boci" Ivana Ivanjija najinteresantnija je upravo na onim mestima gde tematizuje holokaust i događaje vezane za Drugi svetski rat. U tim pričama čitalac se susreće sa neočekivanom tematizacijom holokausta i antisemitizma. U pitanju je dosledna sumnja u istorijsko znanje koja ne dovodi u pitanje ontološki status holokausta, niti opravdava dželate i krivi žrtve, već omekšava same rubove pripovedačevog sećanja. Verovatno ne postoji knjiga o holokaustu sa više retoričkih pitanja koji obznanjuju nemogućnot da se do kraja izoštri slika davnih ratnih dana. Na tim mutnim ivicima Ivanji ispisuje priče o Jevrejinu koga ratni metež oblači u uniformu esesovca, o mladiću, polujevrejinu, koji možda izdaje svog jevrejskog rođaka motivisan veličinom grudi susetke-pripadnice Kulturbunda, o susretu dvojice oficira koji su se tukli pre mnogo godina jedan protiv drugog, povlačeći podjednako besmislene poteze, o Dudenovom rečniku nemačkog jezika iz Drugog svetskog rata... Ivanjiju je pre stalo da ukaže na besmislenost, apsurdnost i nevericu, tragikomične igre slučajnosti tog vremena, nego što želi da putem Hiperbole ili Metafore reaktuelizuje holokaust. Neočekivano deluje i Ivanjijeva sinteza holokausta i fantastike, ili politički ne uvek korektni komentari koje bi neko drugi verovatno preskočio. Čak i kada se drži bliske istorije (Milošević) Ivanji nalazi načina da temi pristupi na način drugačiji od očekivanog.

Duhovno i emocionalno jezgo ove knjige, otkriva se u poslednjoj priči čiji naslov, ne slučajno, imenuje i čitavu zbirku. "Poruka u boci" je ispovest starog Jevrejina, bivšeg logoraša, čija potresnost i melanholičnost nije rezultat pre svegao onoga što se preživelo, već saznanja da se to ili bilo koje drugo iskustvo, ne može nikome predati, da je jaz koji deli mlade i stare, veći i dublji od Atlantika koji deli Stari i Novi svet. Kriza predaje koja progovara na kraju ove zbirke kao da obesmišljava svako iskustvo, te čini da simbolička poruka bude stavljena u bocu, a ne u koverat sa adresom sina.

Ivanjiju se u tehničkom pogledu ima što-šta prigovoriti. Ovo nije knjiga koja će pleniti svežinom rečenice i jezičkim inovacijama, niti besprekornim pripovedanjem, a ponekad joj neće biti strani ni raspleti koji se u nekim slučajevima pre ulaguju poenti, nego što slede zakone verovatnoće. Pa ipak, rekao bih da te manjkavosti imaju svoju poetičku podsvest: najbolja mesta ove knjige duboko su lična i vrlo uporediva sa biografijom pisca koji je poslednje dve godine Drugog svetskog rata proveo u koncentracionim logorima. Drugim rečima, tamo gde je najbolja, ova knjiga ima oblik ispovesti. Insistirajući u pogovoru svoje knjige na dokumentarnosti, Ivanji se bliži Kišovoj poetici uz bitnu razliku: Ivanjijev "gorki talog iskustva", a gorči se možda ne može ni zamisliti, ovde kao da nema potrebu da se pripovedačkim eksperimentima i stilskim bravurama pretvori u književnost, budući da se, suprotno Kišu, ne udaljava od događaja. I to je bitno mesto odakle se može uvideti kriza recepcije Kišove (po)etičke formule u savremenoj srpskoj književnosti: etika sada oseća poetiku (udaljavanja) kao nešto suvišno, što je dirketna posledica činjenice da poetika svoju "etiku", umesto na talogu (ne)iskustva, sada temelji na slatkoj peni stipendija.

Autor: Slobodan Vladušić