Portret s britvama (izabrane pesme)

08.10.11 e-novine.com

Poezija Marka Pogačara je predivna, iako ovaj epitet danas, u dvadeset prvom veku, da citiram pesnika, može stajati samo uz Elvisa. Ako ste fan poezije, a ovo do sada još niste čitali, onda požurite da nabavite ovu knjigu. Ako, pak, niste, Pogačar vas može ubediti da postanete. Njegova poezija svakako ima šta da nam kaže, zna kako da nam kaže i ne stidi se da to učini

Postoji stotinu shvatanja poezije. Ona je komplikovana, autoreferencijalna, jezik doveden do krajnjih granica, prenos emocija putem složenih jezičkih slika... Međutim, sve one na neki način izviru iz starog, romantičarskog shvatanja pesnika oličenog u Šelijevoj tvrdnji o pesnicima kao nepriznatim zakonodavcima sveta i, naravno, uloge koju je poezija nakon toga dobijala u estetičkim teorijama Hegela, Ničea i Hajdegera. Sve su one tačne ako odaberemo ugao posmatranja koji ostaje nedotaknut savremenošću, ako negiramo ono što se poslednjih pola veka, a i koju deceniju više, mnogo pametnih žena i muškaraca potrudilo da pokaže: da ne postoji jezik lišen ideologije i da je svaki iskaz, bilo poetski ili ne, obojen određenim kontekstom, određenim vrednostima, željama i namerama koje svako ko piše/čita nosi sa sobom, ne samo kao pojedinac, nego kao osoba koja živi u društvu čiji jezik, kultura i sistemi moći oblikuju njegovu/njenu imaginaciju i/ili percepciju. U tom smislu, poeziju ne moramo posmatrati samo kao mrežu internih metafora i nešto što je zatvoreno i samodovoljno, već kao mesto u kojem ćemo ući u kreativan i preko potreban dijalog o sebi samima i svetu, prostor na kojem ćemo izbrusiti svoje čitalačke navike, naoštriti svoje kritičke zube i probuditi svoje jezičke receptore koji često, u savremenoj srbijanskoj i regionalnoj prozi, umeju da zadremaju.
Ako vas, dakle, zanima da se malo razmrdate i ukoliko želite sebi da dokažete da je strah od poezije iza vas, evo jednog odličnog naslova Portret s britvama Marka Pogačara (Beograd: Treći trg, 2010), momka čiji se tiraži (hej, zar ovo nije contraditio in adjecto poezija-tiraž, ali ne, nije) prodaju u matičnoj mu Hrvatskoj, ali i čoveka koji sa svojih punih dvadeset sedam ima već pet naslova plus dve knjige izabranih pesama (jedna na nemačkom, a druga ova o kojoj je reč). Htedoh li reći Rembo savremene hrvatske i regionalne poezije, verovatno da. Ono što je imponovalo savremenicima koji čitahu mlađahnog Francuza, a to onomad behu Igo, Verlen, Gotje, Malarme isto je ono što, po mom mišljenju, imponuje čitaocu kod mladog hrvatskog pesnika – zrelost u izrazu, pesničko obrazovanje i jedan drska samouverenost, rekli bismo čak drčnost bez koje nema velikih pesnika. Drugim rečima, Marko Pogačar je već tamo gde velika većina pesnika ne stigne ni sa sedamdeset i dve.
Izbor iz Pogačarove poezije u Portretu s britvama načinjen je iz njegovih zbirki Poslanice običnim ljudima (2007) i Predmeti (2009) Interesantno je da se pesnik odlučio da izbor napravi u nekoj vrsti „sendviča“, naime novije pesme je stavio napred, pa je onda umetnuo starije, da bi knjigu završio ciklusom/poemom Jezero koja se našla u novijoj zbirci. Obično se kompilacije i izbori prave po nekom hronološkom redu kako bi se pokazao razvojni put, međutim, Pogačar je s pravom (samo)uveren da može da šara, da se igra i da od čitaoca se traži određen menatalni napor. Posle Predmeta u kojima je zaista tematizovano iskustvo stišanog i u četiri zida prognanog pesnika, pesnika istražitelja granica sopstva, onog ergo sum bez koga nismo ličnosti, ako je verovati Dekartu, kao i jezičkih mogućnosti da se svet spozna i iskaže, dotle su u Poslanicama, kako im i samo ime kaže, u pitanju invokacijski i provokativni distisi izazivanja sveta i iščekivanja reakcije. Poslanice su provokacija, dok su Predmeti kontemplacija. Ako je Darija Žilić u pravu da su Poslanice rekapitulacija jedne revolucije, onda su Predmeti rezignacija i pronalaženje utehe u unutrašnjem. I još jedan derivativna analogija – Poslanice su poput avangardnog pokreta koji završava na barikadi, a Predmeti su zrela faza pomirenosti sa svakim budućim neuspehom i s tim u vezi ispitivanje sopstvenih moći.
Ipak, poezija, pa ni književnost uopšte, ne mogu da dosegnu vrhove, ako nisu suvereni u jezičkom izrazu, ako ne uspeju da nas ubede da je ono što je rečeno bilo moguće reći samo na način na koji je rečeno i nikako drugačije. Verovatno je osećaj za jezik Marka Pogačara, taj neverovatni dar koji poseduje, presudan za to što je njegova poezija rado i mnogo čitana. Posebno se to odnosi na Poslanice u kojima je jezik samouveren, poređenja i metafore jasne, intertekstualnost manje zahtevna, puna čitkih aluzija. U pesmama iz ove zbirke, ne postoji tračak sumnje, one idu direktno u glavu, one postavljaju standarde, one su otvoreno besne i politizovane, one su pank sa ulica Splita, Zagreba i svih mesta na kojima je Pogačar boravio. Pesnik na jednom mestu kaže: „na kraju znaš jedina stvar gora od fašizma / je umjereni fašizam.“ Umerenost je, dakle, pored fašizma najveće zlo i stoga u Poslanicama dominira pretežno estetika buke i besa.
Predmeti su suštinski, ali i očekivano drugačija zbirka jer Pogačar napreduje, on razmišlja i stiče zrelost: intelektualnu, emotivnu i stilsku. Zbog toga je jedna od tehnika koju obilato koristi u pesmama iz ove zbirke enjambment (enžambman) – opkoračenje, što znači da se sintagma, fraza ili rečenica produže i posle kraja stiha, odnosno prenesu u drugi stih. Čitalac očekuje da se kraj misli podudari sa krajem stiha i da ga na početku sledećeg neće sačekati neko neverovatno iznenađenje. Međutim, Pogačar se ovim izražajnim sredstvom uspešno igra, navodi čitaoca na povišenu „borbenu gotovost“, izneverava i ispunjava očekivanja. Kroz opkoračenje on pokazuje nesigurnost subjekta jer svet može i da ga ne sačeka na početku stiha, a kada se to i dogodi, to ne mora da bude ona ista tvorevina koju je na kraju prethodnog ostavio za sobom. S druge strane, s obzirom da se radi o ispitivanju i samoispitivanju (pre svega mogućnosti spoznaje) pesme iz Predmeta liče na filozofske eseje koji u jednom trenutku potpuno slobodno prelaze iz racionalnog u čisto telesno. Ako je poezija iz Poslanica bila najsličnija panku, onda je u ovoj zbirci reč o nekom dabu, o pojačanoj bas liniji, praćenoj bravurama na ritmičkom planu.
Poezija Marka Pogačara je predivna, iako ovaj epitet danas, u dvadeset prvom veku, da citiram pesnika, može stajati samo uz Elvisa. Ako ste fan poezije, a ovo do sada još niste čitali, onda požurite da nabavite ovu knjigu. Ako, pak, niste, Pogačar vas može ubediti da postanete. Njegova poezija svakako ima šta da nam kaže, zna kako da nam kaže i ne stidi se da to učini. Na koncu možete se uveriti da ono što govorim itekako ima smisla – pročitajte njegovu prvu zbirku Pijavice nad Santa Cruzom i uživajte.

Vladimir Arsenić