Porodica bistrih potoka

12.08.07

Izložbom „Umetnost ka slobodi“, koja se otvara u sredu, 15. avgusta u Salonu MSU, obeležiće se tridesetogodišnjica postojanja i rada jedine umetničke ekološke komune kod nas
Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka Božidar Mandić, tadašnji protagonista novosadske konceptualne scene, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Želja za svakodnevnim ostvarivanjem, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi, podstakla ga je da se davne 1977. godine preseli iz Novog Sada u selo Brezovica, podno Rudnika, i tamo osnuje ekološko - umetničku komunu „Porodica bistrih potoka“.
Božidar Mandić je književnik, likovni umetnik i dramaturg koji je do sada objavio sedamnaest knjiga, realizovao trinaest samostalnih izložbi i napravio preko deset alternativnih predstava.
Predstojećom izložbom „Umetnost ka slobodi“ u Salonu Muzeja savremene umetnosti obeležiće tridesetogodišnjicu postojanja i rada jedine umetničke ekološke komune kod nas.
- Ja sam čovek sam koji ne napreduje. Trideset godina živim u šumi i čini mi se da je sve veći jaz između mene i savremenog sveta. Ali upravo živeći jednu takvu ostrvljansku kulturu, mislim da bolje vidim šta se dešava sa ovom planetom. U poslednje vreme moj intelektualni angažman sve više ide u pravcu da kritikujem svet, da ispoljim svoju misao prema onome što se dešava. U tom smislu, uvećava se moja umetnička aktivnost, kao što su pozorišne predstave, izložbe, tekstovi, a nedavno je izašla zbirka mojih eseja „Plastični um“ o jednom svetu koji je izgubio dušu.
Izložba koja će biti otvorena u Salonu MSU deo je angažmana kako protumačiti neslobodu koja danas narasta i nadam se da će ona biti mali inicijator za povećanje slobode.
Mislite li da je pojam slobode bio duševni i moralni podstrek za modernog čoveka koji se nalazi na prekretnici?
- Toliko se u 21. veku govori o slobodi da sam već počeo da sumnjam. S druge strane, novi mehanizmi, manipulacije, represije kroz plišanu simboliku pokazuju da su umetnici i intelektualci uspavaniji nego ikad. Nema, uslovno rečeno intelektualnog militarizma, kakav su propovedali Žan-Pol Sartr ili Pol Nizan, ljudi koji su reagovali i davali otpor sistemu u svim sferama. Imam utisak da su sada intelektualci manje angažovani nego ranije kada smo imali cenzuru i to je bio očigledan udar na slobodu. Sada postoji neka vrsta plišane represije, čiji je glavni slogan „Gledaj, ali nemoj da me vidiš„. Često se suočavam sa paradoksom da me najavangardniji urednici sputavaju, pa je, recimo, Nenad Prokić, nekadašnji direktor Bitef teatra, sprečio moju predstavu, a mislim da je on čovek koji bi trebao da poseduje senzibilitet za naše teatarske eksperimente.
Kako biste definisali vašu umetnost i u kom pravcu ona ide?
- Kroz svoju umetnost i način života tragam za jednom estetikom koja neće biti opterećena mejnstrimom, postmodernističkim klauzulama, nego tragalaštvom kroz koje pokušavam da iznedrim novu impresiju u estetici. Zbog toga slogan predstojeće izložbe „Moja umetnost ne liči ni na šta“ ukazuje na to da treba da budemo svojstveni. Da stvaramo umetnička dela koja je teško komparirati, postaviti u neku „in“ kulturu, nego imati jedno vrednosno opredeljenje ličnosti koja će imati prava da u bilo kom trenutku stane iza svog umetničkog dela.
Ovom izložbom obeležavate i 30 godina postojanja ekološke komune „Porodica bistrih potoka“. Ima li nade za život u komunama?
- Da, ovo je moja četrnaesta izložba i predstavlja rezime mog dosadašnjeg rada. Mogu slobodno reći da je sve manje komunitarizma kod mladih. Sve više se oseća opadanje interesovanja za takvu vrstu psihologije autonomnih zajednica, pa tako naspram komunitarizma, među mladima prevladava egocentrizam. Narasta jedna nova sociologija, a to je apatija, bespuće, depresija... Često srećem mlade ljude, a situacija je ista i sa intelektualcima, čija je na neki način osnovna misao - nemogućnost. Svi umetnost gledaju samo kroz novac i u pravcu slave, odnosno društvenog konteksta koji će to prihvatiti. Međutim, poznato je da umetnička dela koja su krčila istoriju nisu bila prihvaćena, naprotiv, bila su izazovna i nerazumevana i od samih autora jedino podržavana. Moja umetnost sastavljena od kravlje balege, drveta, teško biva razumevana u srpskoj umetničkoj kritici i teoriji i tako ispada da kod nas, ako pripadaš nekoj neobičnosti, postaješ optužen ili izolovan.
Nije li individualizam jedini izlaz iz ove mračne realnosti?
- Mene upravo zanima da budem individualac, pojedinac. Nikom ne pripadati i ne biti ni protiv koga. To je neka nova konstruktivna anarhija. Trenutno živim veoma izolovano, a istovremeno sam angažovan i to je ono spajanje koje želim da ostvarim. Ja pripadam avangardi i proističem iz takve scene sedamdesetih, a danas se takođe bavim avangardom koja više ne ide napred već ide nazad. Avangardisti dvadesetih godina bili su impresionirani mašinom, a danas umetnici poput mene nemaju nikakvu korespondenciju sa automatima, novim tehnologijama i modernizmom, već naprotiv, idu ka divljizmu, ka elementarnoj kulturi i otkrivaju šta je to život u šumi, kako iznedriti skulpture u prirodi.
Ova izložba je možda buntovnija nego ikada, jer ukazuje da je umetnost sve, ali ne svašta, i da je jako važno imati slobodu. Treba da stojimo ispred svog umetničkog dela, a ne da ispred stoji kulturološki obrazac koji nas usmerava u kom pravcu treba da idemo.
Autor:
Snežana Čelić