Popravljač ogledala

01.09.18 Polja

Vreme je potop, ali vreme ume biti i bujica, zebnja i slutnja u naizmeničnim sekvenci ranjima deliričnih noći, smutnih i sumanutih dana, kako kad, u nijansama svetlog i tamnog. Mnoštvo je pitanja u senčenju vremena koje neumitno beži, ali ne izbegava, boji nas pra hom gneva i buke. U koji bilo rukavac minulih godina da zađeš, biće ti jasno koliko si slučaj u slučajnostima, još dalje, otvoren rizik, celim bićem zaigran žeton na karnevalskom ruletu, pa koja god da ti se maska namakne, moraš igrati i predstavu sopstvenog uloga u životu, netremice vodeći računa da ne budeš izigran. Ti možeš biti zaglavljen u praznini, ali ne i zagubljen, ako si već kadar razjasniti da ispunjena praznina promašaja ima naznaku pobune koja jeste jača od svake poražavajuće tuge. Prevashodno si dužnik sebi samom ma koliko bio zagledan u detinjstvo, u beskrajnu čamotinju polja koja te prekriva, u kojoj shvataš da si nalik stablu na vetrometini ili jednostavno maslačak čije seme luta da ocveta tom nemi novnom sudbinom u priču o znoju težaka koji plugom raskopčava košulju crnice od koje si i kojoj ćeš se neumitno vratiti. Nije li to ona sablasna melanholija ravničara koja se i reu matski uvlači u kosti? I na samoga Ivu Andrića, dok je osmatrao ravnicu sa Petrovaradinske tvrđave, taj beskrajno rastegljivi pejzaž delovao je depresivno do bola kao što je delovao i na dramskog pisca Andreja Hinga.

Ko nije umeo biti privremeno na mučnom početku taj kao da i nije živeo, ali ako se ta početna mučnina bezrazložno oteže unedogled, onda nju valja evidentirati kao bolest koju bi trebalo lečiti. Bitan je taj početni ukus zemlje matere u ustima, bitan je za elemen tarno razumevanje Sergeja, Vukelićevog sina, i njegove surovom melanholijom obojene ispovedi.

Romaneskni traktat, koji u sumračnim zbitijima varniči i krpi dotrajale životne arterije za dogođene vreline u protoku, blizak je hladnom skalpelu Sartrovog romansiranja. Upra vo to autonomno seciranje vratilo me davnoj Rembrantovoj slici, da je sad ne oslovljavam, koja samo potvrđuje da nas sve naše saznajne vrednosti prtljažno sunovraćuju u (pra)po četak. Da li je to ono čuveno: Bežati u smislene spekule da bi opstao i ostao u toj maglenoj ravnini kako ti je i zateftereno u matičnoj knjizi rođenja? Nebrojeno puta i samog me je vukla za rukav sopstvena senka i podsećala me na to kako sam i u sopstvenom zavičaju sebi samom uhoda i stranac.

Tri su uporišne tačke romana Franje Petrinovića Popravljač ogledala: Sergej u procepu snohvata i jave kamenslanskog ranog jada koji rekonstruiše tuđe biografije; upokojeni Ste van Pavlović, zagubljeni politik sa beležnicom utešne poetike u potrazi za konačnim isho dom stvari kojoj je žrtvovao svoje zalude i zablude, i sudbinski markiran Jakov Ignjatović kao važna utvara ove romaneskne sage čijim senima je Sergej bliski dvojnik.
Sve će iščeznuti, i ta naša tako ukleta prokletstva privid su samo, te pohlepe i imanja, unapred su zagubljena. Koliko smo čiji, toliko smo i svačiji, a kadikad i začudno ničiji u mu kama koje nas pesnicom u pleksus ošamućuju do nesanice, s kojom počesto nismo kadri sagledati sopstvenu ponoć, u čijim smo tamnim raljama zatečeni. U takvim zamršajima je Sergej koji po usamljenim sobama netremice raspravlja sa utvarnim facama, okružen uličnim Karamazovima naših dana. Godine se talože kao i životne laži koje, po Franji Petrinoviću, nazivam utehom. Tu tihu, a podmuklu tugu stvari uočava pisac romana kao neprolaznu naplavinu uporedno prisutnu u minuloj životnoj dobi Jakova Ignjatovića, jer ovde sat nema nikakvog značaja, ovde su samo sunce ili kiša, mesec i zvezde, ili gusta mrklina, to bi moglo biti i svedočenje o beležnici Stevana Pavlovića koji zapravo i nije pisao nego slagao reči i nemoć. Otac Sergejev u ispovedi nije imao ništa osim neke slepe privrženosti zemlji, isto kao što i on sam rilja rukopisno po parcelama hartije. Seme i lik, lik u semenu, seme u liku.

Svedok grudve zemlje u osipanju, u vejavici očajanja i isprazne nade. Zid je tu. Kuda i kako izvan zida? Ko će kome? Svako vidi u svakoj prilici uvek nekog drugog, iako gleda i opisuje istog čoveka... Koliko samo opisivača, koliko samo posmatrača iz nekog svog ugla gleda na istog čoveka, zar sve nije uzrokovano tolikim različitim viđenjima, koliko samo njih polaže pravo na ispravnu i tačnu sliku, koliko je to samo ogledala koja odražavaju različite likove jednog istog čoveka. Koliko je gorak toliko je i opojan miris sećanja. Pretpostavimo na neki način da li re čenicu promišljamo uz miris i ukus čaja od kamilice ili u nekom vremenu bez horizonta?! Nema ravnodušnosti pred ovako sitnim detaljima koji imaju sve naznake zrele suštine. Upravo te sitnice razotkrivaju, u naglim obrisima, bitne detalje romana.

Iz tamnih senki zemlje koju uzduž i popreko inventarišu kojekakvi politikanti i poltron ski lakirani profiteri i nasilnici pisac u munjevitom obrisu oslikava to nepodnošljivo doba nehata i nemara čije oblačno sivilo senči i kamenslansku utrinu. Niko ne ostaje ravnodušan u priči koju razjašnjava izgnanik iz sopstvene prošlosti zagledan u distancu neugodno ne zgodnog vremena koje predugo traje, ako bi je, recimo, poredili sa ljudskim trajanjem. Ne dâ se svaka tuga stvari i stvarnosti sabiti u ogledalo, ma koliko da je istraga tog činjeničnog stanja u toku, ona mora biti okončana. Naravno, ne maskirno uniformisanim spodobama u ime profiterskog konačišta razigrano utvarnih pokeraša. Da li to sablasni cunamizam guta i briše knjige sa širokih obalnih predela?

Upravo gore pomenuto okončavanje senče nevidljivo prisutni duhovi kako sadašnjeg vremena tako i minulih uspomena u poigravanju pamćenja koje kao nekada u davnom detinjstvu pominjemo u razgovoru, da li uzaludno, sa drvećem, travama, oblacima, mrakom. Zar nam ne bi u svemu tome, kao da nam predočava glavno lice romana, pomogla davno zanemarena sentimentalnost Žana Žaka Rusoa? Nije slučajna zagledanost Sergejeva u sudbinu Jaše Ignjatovića. To je taj isti Novi Sad sa Dunavskim sokakom po čijoj kaldrmi je Jaša potezao korake kô što i on čini da se iskobelja iz paučine koja ga je snašla.

Nova stvarnost je grunula kao grom iz vedrog neba. Jedino su se projektanti te stvar nosti snašli, ona je njima bila unosan posao koji je potkusuren sirotinjom koju ionako niko ništa ne pita. Glavni junak u prizivu Stevana Pavlovića, u izdvojenom ogledalu, kao da shvata kako i on sa svojom beležnicom ulazi nepripremljen u tu novu stvarnost.

Naš korak su i tuđe maske u nevoljama koje prate većinu. I ko koga nagazi u toj karneva liji. Nema pardona. Patriotizam je postao ofucana roba. Na sceni se prepliću prostačke I revolveraške estetike. Nije Sergejev strah u oprezu zaludan. On traži izlaz iz tog lavirinta. Na sceni su sumnje i teskobe u prepletu. Sapliću se u romanu da bi se uspravile ne samo među platanima Futoške ulice u Novom Sadu.

Roman je izbliza ispričana izopštenost u prisenku samoće. Bez krivice krivog usamlje nika kao da niko i ne primećuje. Osama zalazi u sled činjeničnih stvari kojima valja razjasniti obrte. Sve sadašnjosti nalikuju jedna drugoj, inventarišu se međusobno, kako u knjigama, tako i u životu. Valja zavirivati u tu društvenu temperaturnu listu. Srećni ljudi bave se unosni jim radnjama no što je pisanje knjiga, ta blanketa je rezervisana za nesrećne, a usamljene pustolove.

Mnoštvo knjiga ispovedno raspričava istoriju nedaća. Naša istorija sveta je istorija siro čadi. Naša istorija književnosti je istorija siročadi. Bez okolišenja stoji piščeva opaska overena i ovim romanom u sjajnom zapletnom pričanju da svet živi od izuzetaka. Ne znam da li je pisac ovoga romana udovoljio sebi, ali jeste onima koji će ga čitati, jer ovo jeste usud naših dana utefteren, tu jesu: Lica kojima su nedostajala imena i imena kojima su nedostajala lica. Marka je zalepljena. Koverta ima jasne adresante. Pečatno je hartija pisanjem Franje Petri novića konfetirana uzrocima u kojoj prvo lice jednine jeste posledica ovog romanesknog traktata o našim danima i njenom antijunaku Sergeju, sinu svenaših Vukolića.

Milutin Ž. Pavlov

04.04.18

Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 3, mart 2018.
„...književnost je zapravo jedna ogromna autobiografija, jedna velika ispovedaonica vernika i nevernika života, samo to radimo, opisujemo i pravdamo svoje postupke,
nema ničeg drugog u književnosti, samo taj nagoveštaj, samo ta slutnja, da se bilo kako nađu opravdanja za vlastite postupke.”
Popravljač ogledala, str. 223.
U studiji Američki roman i naš način života, Džon Oldridž početkom osamdesetih upozorava na to da, zahvaljujući firmi „Soni” koja je proizvela vokmen, svaki čovek maršira u svom ritmu, te da su, shodno tome, izolacija i separacija pojedinca razlozi što roman više nije horacijevski spoj zabave i pouke. Nije samo revolucija tehnologije uticala na kod nas malo poznatog teoretičara da preispita ulogu i smisao ovog žanra. Oldridž smatra da autoritet romana neće nikada moći da se odvoji od prirode i kvaliteta ljudskog iskustva; međutim, zabrinut je zbog toga što to iskustvo više nije herojsko. Brine ga i sve uočljivija tendencija romana da predstavi svet ograničen vidokrugom koji se otvara s jednog kauča u predgrađu – vizurom pojedinca obuzetog mentalnom i moralnom inercijom, pojedinca koji je postao ostrvo za sebe i pre nego što je, sa slušalicama na ušima, uplovio u ugodnu izolaciju.
Lako je, s jedne strane, polemisati sa Oldridžovim tezama, jer ograničenost vidokruga jeste privilegija romana, ne samo u slučaju mučno klaustrofobičnih dela kakvo su Zapisi iz podzemlja Dostojevskog. Privilegija uglavnom žalosna, stoga što romaneskni junak više u izolovanosti i usamljenosti ne vidi nikakvu ekskluzivnost niti prednost, već ih isključivo doživljava kao posledicu razornog poraza i kao početak surovog ispovednog obračuna sa samim sobom. Savremeni roman u srpskom književnom prostoru, pa i nešto malo dalje od njega, postao je partikularan i lokalistički, baveći se ljudskom prirodom, identitetom, sećanjima i sudbinom sve više, ali im sve ređe pristupajući kao pitanjima i procesima koji bi makar u jednom trenutku značili faktor ili fazu socijalne integracije. Tematizacija starosti, tranzicije, kriza odrastanja i sazrevanja sve manje vodi analizi stanja koje bi se moglo odrediti kao opšte(važeće), a sve više uspostavljanju individualnog osećanja ogorčenosti, i sve su veće šanse da se ponovo ustanovi tematski monopol alijenacije, monopol ovaj put više očajnički nego trijumfalan.
Roman Franje Petrinovića Popravljač ogledala nastao je iz perspektive jedne konstruktivne ogorčenosti: koliko god bili kivni na poredak vrednosti koji se ne popravlja i proticanje vremena koje „ranjava sva zaceljenja” (kako je to gorko i ironično sročio jedan američki prozaista), nije u pitanju zloguka mržnja usmerena prema svetu koji se gasi u entropiji, već analitička, skeptična oporost zrelog doba koja je oduvek bila u stanju da proizvede pamtljive i hvale vredne književne efekte. U ovom romanu nema istorije ni rata (sem posredno), ali on sadrži nešto važno, što svaki modernistički roman mora imati: inherentnu kritiku svega postojećeg. Stoga bi tumačenje Popravljača ogledala moglo da započne poređenjem sa delom jedne autorke čiji tematski i poetički interesi i nisu previše bliski Petrinovićevim: sa romanom Daše Drndić EEG (2016), u kome glavni junak Andreas Ban nemilosrdno zaseca u tajne i prestupe tuđe i svoje, jednako odlučno kad kopa po sopstvenim ranama i kad potkazuje nepravedne druge. I Petrinovićev Sergej Vukelić želi da raskrinka nezainteresovano društvo, pretvarajući se od junaka, intelektualca i individualca, u katalog mučnine. Daša Drndić i Franja Petrinović dele još jednu odliku: tužno su ignorisani i potcenjeni na domaćem terenu, i posađeni na „klupe nenagrađenih”. Deleći sa romanom EEG i izvesnu nostalgiju za bolje uređenom prošlošću, Popravljač ogledala postavlja neka pitanja o mogućem povratku na staro, ne samo vremenu stabilnijih vrednosti u kome su obračuni sa sobom i dvoboji sa neprijateljima bili predvidljivi, nego i o povratku naoko spontano potrošenim ili planski potisnutim poetikama. Da li bi se, recimo, moglo govoriti o stidljivom povratku modernističkih tema i postupaka u naše literarno okruženje, budući da se vaspostavlja duboko nezadovoljstvo otuđenog pojedinca svetom koji mu je sve manje dom? Da li bi se moglo govoriti o potrebi da se književni junaci vrate intenzivnom samopreispitivanju, da se i čitaoci i kritika ostave naučenog samozadovoljstva u obilju stvarnosnih izazova sveta konstruisanog kao medijski spektakl, izazova koji sistematski preusmeravaju pažnju jedne ličnosti sa pakla u sebi na igrokaz oko sebe, i podsete se kako prezreni modernistički manir nije samo solipsistička povest o junacima utonulim u mizantropiju? U svetu bez težišta i uporišta, sa sve manje doslednosti i gotovo nepostojećim konsenzusima, književno delo postaje mesto susreta različitih a ipak koegzistentnih pesimizama: prisustvujemo sudaru svetova od kojih jedan, novi, pokušava da bude jednostavan, dobronameran i tolerantan, ali ne uspeva da pojmi složenost emocija, depresivnost i bolnu predanost istoriji koja odlikuje onaj „svet od juče”, svet koji ne može da se oporavi od sudara i potresa, još manje da se prilagodi merkantilizaciji emocija.
Franja Petrinović svoj nesumnjivo najbolji roman piše kao opor, starim vrednostima posvećen ali nimalo anahron modernistički lament nad identitetom, sa pobudama da sačini poluautobiografsku hroniku odbačenih. Ako nismo previše pesimistični, reći ćemo da je pred nama refleksivan roman tek blago nijansiran fakticitetom, a ne njime opterećen: aktere možete, ali ni ne morate, identifikovati i u istoriji i u čaršiji, jer su u pitanju bolno uočljivi i sveprisutni modeli ličnosti. Stameno i mudro, a tugaljivo i oporo, sve to i tako u isti mah, Petrinović pokazuje da se roman može i mora pisati u izolaciji i osami, za idealnog čitaoca, da roman kao visoko zahtevan žanr razvija sopstvenu sociologiju već i u činjenici da se ne piše za idealni kolektiv, kako je to slučaj sa dramom, već za sve ređe pojedince koji još obitavaju u jučerašnjem svetu koji nije dozvoljavao zaglušujuće samozadovoljstvo ni kao poetiku ni kao strategiju.
U romanu Popravljač ogledala prepliću se tri sudbine u dva vremena i dva grada, a glavna tema je sukob intelektualca sa društvenom sredinom koja ga ili osuđuje i ograničava, ili ignoriše i prezire. Bitka protiv palanke i palanačkog načina razmišljanja, napeta i besciljna, vodi se na dva paklena fronta, u dva zavičaja „junaka našeg doba”, tranzicionog gubitnika Sergeja Vukelića: to su nepodnošljiva provincija i posrnula varoš, Kamen Slani („prostor ogledala”, „groblje fantazija, zabluda, straha, pogrešnih odluka, skrivenih mržnji i neostvarenih želja”, „hladan mrtvački muzej... odrastanja”) i Novi Sad, grad korozije i učmalosti. Ulazeći u četrdesete i u razdiruću moralnu i egzistencijalnu krizu, Sergej bezuspešno pokušava da jad i skepsu prevaziđe baveći se dvema nenapisanim biografijama: životopisom omiljenog pesnika socijalističke Jugoslavije Stevana Pavlovića, potom prezrenog, i sudbinom pisca i političara Jaše Ignjatovića. Petrinovića zanima strukturno povlašćeni položaj antijunaka, koji sebe vidi kao promašenog čoveka, obeleženog sagrešenjima proizašlim iz slabosti i pasivnosti, nedostatka volje i energije, ali za razliku od, recimo, Tišminih junaka, Sergej („mlađahni, nikakvi Sergejčić”) nikada ne bi mogao da prihvati nasilje kao rešenje za svoje muke i dileme, ni onda kad ga višegodišnje egzistencijalno i emotivno trpljenje dovede do ivice sloma, otera u poniženje i osramoćenost pa potom nazad u turobni i nesrećom okovan rodni dom.
Petrinovićevi junaci obeleženi su bolom i životnim porazom a opet je njihov govor poetičan (kao nikad pre u prozi ovog pisca), njihova refleksija kristalno čista, a čak su i njihove jetke i kritičke kontemplacije prepune deminutiva. Petrinovićev prozni Novi Sad uvek je nemilosrdan i nepodnošljiv tačno onoliko koliko je turoban i tup, a u njemu, u vreme jugoistočnog vetra nad mutnim Dunavom, obavijeni mirisom luka i ribe, stražare malobrojni „duhovi čuvari propalih fasada”, „gerilci”, „partizanski borci protiv sveopšte korozije” kako to kaže Stevan Pavlović („1937–1994, pesnik, esejista, političar, društveni i kulturni radnik” koga je „novosadska pritajena ljubav odgurala u smrt”), nekad pesnik i moćnik, potom odbačen od svih, pa i od samih odbačenih. Neće nestati ni jugoistočni vetar, ni mutna voda Dunava, od korozije i regresije niko neće biti sačuvan, ali će nastati roman u kom se perpetuira sve to tugaljivo mrtvilo do trenutka kad će blesnuti svetlo u opštem crnilu. Tri junaka, od kojih svaki živi u osećanju prikraćenosti, promašenosti, tuge i krivice (a svaki je od njih ponešto ostao dužan ponekoj ženi u svom životu koja je pokušala da ga spase), tavore u „nekoj vrsti mentalne blokade”, „osujećenosti, korozije, baš korozije, u nekoj vrsti permanentne regresije”.
Ogledala u ovoj prozi nisu, kao u onoj pesmi Silvije Plat „srebrna i egzaktna”, niti „bez predrasuda”: ogledala su slike sveta koji se beznadno pokvario i zgadio junacima, slika u njima se ne može popraviti ni promeniti, ali junaci uporno istrajavaju u tim pokušajima, ne mareći za neuspehe, pa ni za rđavu beskonačnost u neuspesima. Popravljač ogledala je hronika odbačenih, bilans zabrinutosti nad moralnim rasapom tokom i nakon devedesetih, hronika sveta u kom se svakodnevno dešavaju nasilje i sramoćenje, jer u igrama moći uvek postoji neko ko je od svih slabiji i ko će tim igrama svojom slabošću dati smisao, odnosno pobedu.
„Koji gramzivi i neumorni korektor, koji veleumni popravljač može svemu tome dati nekakav smisao?”, pita se jedan od naratora. Potraga za smislom dokaz je da u svetu, obeleženom dubokom krizom tog istog smisla, još uvek ima neke blede nade za gorke gubitnike. Razočaranje u današnjici ne čini prethodni svet, ni bivšu zemlju, ni davna doba boljima, ali je važno istrajati u veri da će se jednom i negde prostor neslobode makar smanjiti.
Dr Vladislava S. Gordć Petković