Popisivači

24.02.12

Među dobitnicima Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2011. godinu nalazi se i pesnikinja Jelena Protić-Petronijević. Pored šest sezona na mestu direktorke Kulturnog centra Kruševac, gde sada uređuje književni časopis „Putevi kulture“, kao i niza intervjua sa vodećim domaćim intelektualcima, to priznanje donelo joj je i šest zbirki stihova među kojima je najnovija- „Popisivači“ objavljena kod vršačkog KOV-a.

U jednom intrevjuu povodom „Popisivača“ rekli ste da je „svakodnevni život čudo“, a kritičari vas svrstavaju u stvaraoce lirskog senzibiliteta. Koliko je svakodnevica inspirativna za pesničko izražavanje?
- Za mene je svakodnevica podsticajna. Često primećujem kako je život veštiji reditelj od onih koji prave filmove i pozorišne predstave. Zapravo, profesionalni reditelji poštuju neka pravila, trude se da budu uverljivi, a život ne poštuje očekivana pravila. Zato je zanimljiv. Neka bude tako, ali ne prepoznajem se kao lirski pesnik. Mislim da imam dosta satiričnog, ponešto za otkrivanje kroz igru, malo od teatra apsurda. Kako reče Gordana Ćirjanić, pisac koristi sve što mu treba.

Nikada se ne opterećujem konceptom u koji smeštaju moje pesme ili knjige. Neka ih svako čita i doživljava kako želi.

Ne čini li vam se da su pesme iz „Popisivača“, na momente, previše lične, naročito u odnosu na stihove iz prethodnih zbirki?
- Ne strahujem od toga. Strahujem od opštih mesta, ponavljanja, dosadne narativnosti. Pisac uvek piše o sebi. Nije to rekao samo Flober. A kroz sebe dotičemo i druge. Inače nema smisla objavljivati. „Popisivači“ su svođenje računa sa samim sobom, ali i sa svetom. Ima tu smeha nad apsurdnošću popisivanja uvek istih stvari, nepotrebnih, po automatizmu, zbog robovanja klišeu, pravilu službe, dok mnogo važnije stvari prolaze neprimećene.

Za dopisivanje u „Popisivačima“ odabrali Kafku i Popu, autore čija se spisateljska uverenja, na prvi pogled, prilično razlikuju od vaših.
- Korespondencija sa Popom i Kafkom nije slučajna. Ima tu prelamanja, pa i sam naslov je kafkijanski. Igra je prisutna kod Pope. A ja to čitam, igram se i dopisujem, koristeći čak i jedan susret sa Popom i neuspeli pokušaj da napravim razgovor sa njim krajem osamdesetih prošlog veka. Osećam se odomaćeno kad čitam ove pisce, pa sam se usudila da ih pozovem u goste.

Vaš pesnički rukopis obeležava i fascinacija putovanjima.
- Čini mi se da je pesma ponekad zgodan, kratak putopis koji bolje prenosi atmosferu nekog mesta nego prozni tekst. Pesma-putopis ili uspe, ili ne. Lako se prepozna. To je neki ekstrakt doživljenog na putovanju, nema objašnjenja, nema mnogo podataka. Kao skupocen parfem, jednostavno, dobro miriše.

Osećate li se pripadnicom takozvanog „ženskog pisma“ koje kao da „preuzima vlast“ na domaćoj književnoj sceni?
- Govori se o tom „ženskom pismu“, valjda je tako lakše svrstati mnoge knjige koje se pojavljuju. Ako je po osećajnosti kojom se prepoznaje žena-autor, onda u redu. Ali, to sve treba shvatiti uslovno. Ako sam govorila u knjizi u ženskom rodu, ponegde, ne znači da ne bih mogla to isto i iz glave junaka, muškarca. Neke žene-pisci su to i pokazale.
Ili ste pisac ili niste, to je jedino bitno prepoznati.

Dušan Vidaković