Poljubac

15.02.08

Gordana Ćirjanić nerado pristaje da je stavljaju u koš žena pisaca, smatrajući da se u toj poplavi ženskih autora često miješaju ozbiljne spisateljice sa diletantima. Dosad je objavila više zbirki poezije i proznih ostvarenja, a već dva puta se našla u užem izboru za NIN-ovu nagradu koja joj je ove godine za dlaku izmakla pred Velikićevim "Ruskim prozorom".
Njena najnovija knjiga "Poljubac" promovisana je u četvrtak navečer u Vijećnici banjalučkog Banskog dvora, a tom prilikom razgovarali smo s autorkom o književnosti, NIN-ovoj nagradi i njenom posljednjem romanu.
NN: Drugi put ste u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Koliko Vam to znači i da li očekujete da je dobijete?
ĆIRJANIĆ: NIN-ova nagrada jeste važna, pre svega zato što je iznos od 10.000 evra lep. To omogućava piscu da bez brige radi na svojoj sledećoj knjizi, s druge strane pokreće veće interesovanje prevodilaca, to je prosto kao neki pasoš koji prevodiocima sa srpskog treba jer najčešće oni nemaju vlastiti sud ukusa ili nemaju vremena. S druge strane, mislim da je ona precenjena zato što u književnost unosi veletakmičarski duh što zaista nema veze ni sa čim. Umetničko delo naporedo sa drugim umetničkim delom ne može da bude gore ili dole. Ove godine je bilo jako teško, mnogo teže nego prethodni put kad mi je knjiga bila u užem izboru, javio se, da tako kažem, sportski duh među piscima, a javnost se gotovo kladila na to ko će dobiti nagradu. Bio je izražen pritisak medija i to mi je bilo jako naporno, a da li ću je ikad dobiti, ne znam stvarno. Nekad, u nekom životnom i stvaralačkom periodu ta nagrada je dobar vetar u jedra, a ako dođe suviše kasno ona ne mora piscu ništa ni da znači. A NIN-ova nagrada je često tako dodeljivana, ili prerano, kada može biti pogubna za pisca, ili prekasno.
NN: Možete li kratko opisati o čemu govori roman "Poljubac"?
ĆIRJANIĆ: "Poljubac" je roman o ljubavnom životu i uopšte o životu jednog invalida. On je od sveg ljubavnog iskustva tokom šezdeset godina imao jedan jedini poljubac koji samim tim narasta u nešto veoma važno i veoma krupno za njega, krupnije ili važnije nego što je za nekog kakvo seksualno ili ljubavno iskustvo. Unutar romana postoji takozvani roman u romanu, uslovno rečeno detektivskog tipa jer je Luka, glavni junak, da bi ispričao svoju priču pobegao od kuće, prvi put je uspeo da se odvaži da zamoli taksistu da mu pomogne i ode u drugi grad u jedan hotel sa prostitutkom. Drugi tok romana je potraga za njim, porodica ga traži po Kotoru.
NN: Zašto ste odabrali upravo ovaj naziv za roman?
ĆIRJANIĆ: Za ozbiljnog pisca, a smatram da to jesam, bilo je dosta rizično dati ovakav naslov u vreme kada postoji navala tzv. ženskog pisma, mnogo se govori o fenomenu žena pisaca što je meni sve jako čudno i vrlo nerado pristajem da me stave u taj koš. Dok sam bila pesnik niko nije primećivao da sam žena. Takođe, s mojim prvim knjigama proze to je bilo sasvim nevažno pitanje, a sada se toliko ističe, možda zato što ih ima mnogo, što se pojavio talas žena pisaca, međutim tu se često mešaju ozbiljne spisateljice sa zaista diletantskim knjigama.
NN: Glavni lik je osoba s invaliditetom. Zašto ste odabrali upravo osobu s invaliditetom za svog glavnog junaka?
ĆIRJANIĆ: Književni tekst ne bi bio književni tekst kad bi govorio samo o onom konkretnom o čemu govori, znači uzme se jedan ekstremni slučaj da bi se govorilo o svima nama. "Poljubac" je pre svega roman o samoći, o nesusretanju sa ljudima, a da bi se to ispričalo uvijek se nađe neki ekstremni slučaj. Inače, to je vrlo teška tema i ne bih se usudila pisati o tome da ne znam nešto o tome iz prve ruke. Imam dobrog prijatelja koji je poslužio kao model za ovaj lik, lik u romanu ima njegovu auru, inače činjenički se ništa ne podudara.
NN: Zašto ste odabrali upravo Kotor za mjesto dešavanja romana?
ĆIRJANIĆ: Htela sam da to bude mediteranski grad, činilo mi se da je najbolje da bude luka, lučki grad budući da je lik Luka trebao da ima u sebi širinu vidika, a to imaju samo prestolnice i primorski gradovi, dakle da ne pate od tog duha provincije. Luka je trebao da bude čovek koji ima širinu duha, a i topografija Kotora je takva da Luka može da se kreće u invalidskim kolicima.
Tanja Stupar-Trifunović

31.01.08

“Umetnost je uvek bila pitanje mere: kao što se trudim da ne paradiram znanjem, nego da ga ostavim kao nevidljivu podlogu, isto toliko vodim računa da ljudskoj intimi o kojoj pišem, sačuvam okvire dostojanstva”
I ove, baš kao i prošle godine, spisateljica je za samo jedan glas izgubila NIN-ovu nagradu od – pisca. Prošle godine, Svetislav Basara je pobedio Mirjanu Mitrović, a ove Dragan Velikić – Gordanu Ćirjanić. Roman Poljubac je, pri tom, drugi roman naše izvrsne spisateljice, pesnikinje i prevodioca, koji se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Prvi je Kuća u Puertu, 2003. godine.

NIN-ovu nagradu su, otkako postoji, samo dva puta dobile žene: Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar Janković. Kako vi to čitate, kao podatak ili slučajnost?

- Pre slučajnost nego pravilo. Ovo je mala sredina, svi se poznajemo. Kaže se čak: reci mi ko je u žiriju, pa ću ti reći ko neće dobiti nagradu. Da bi se došlo u najuži izbor za neku uglednu nagradu, književna vrednost se podrazumeva. Tako želim da verujem. Za dalje, to je pitanje čitavog sistema afiniteta. Dosad su se kockice sklapale ovako: Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar su jedine žene dobitnice NIN-ove nagrade. Ali, svi mi znamo da su isto tako mogle da je dobiju, zasluženo, barem još tri spisateljice u ovoj, sad smanjenoj zemlji. I dobiće je. Jedino može da se desi da im to bude već sasvim nevažno. Određene nagrade u određenom životnom i stvaralačkom dobu mogu biti vetar u jedra. Ako su prerane, pogubne su, ako stignu suviše kasno, dosadne su, a NIN-ova nagrada se, nažalost, vrlo često tako dodeljivala. Rekla bih da je ove godine piscu dobitniku došla u pravi čas: ni prerano, ni prekasno.

Da li primećujete tzv. polnu podelu u književnosti, ili je doživljavate kao posledicu pogrešnog tumačenja ženskog pisma, fenomena koji se ne tiče samo žena?

- Primećujem. Ali tek sad, odskora, kad se i moja proza više primećuje. Počela sam kao pesnik, i nije bilo nikakvih razloga da uočavam drugačiji tretman. Delovalo je sasvim prirodno što žena može da piše i dobre pesme: Cvetajeva, Ahmatova, Silvija Plat, kod nas Desanka Maksimović, kao da su utrle put pesnikinjama. U prozi je to, rekla bih, teže. Tretman nije jednak. Ne znam za koliko aršina treba prevazići prosečni rad kolega suprotnog pola, da bi se to uvažilo. Pri tom, ja ne oskudevam u priznanjima, već mislim na sitna kritičarska spočitavanja, koja mahom proističu iz površnog čitanja, i uopšte, na arbitriranje u književnosti bez ikakvog autoriteta. Fenomen ženskog pisma? Pomalo već smeta to trpanje u koš, u pojam fenomena, gde se mešaju babe i žabe samo zato što su ženskog pola. Celishodnije bi bilo razlučivati umetnost od diletantizma, jer to je katastrofalno izmešano, a ne mušku od ženske književnosti.

I pored epskog zamaha istorijskog konteksta 20. veka u “Kući u Puertu”, recimo, kritičari su vas definisali kao “intimističkog pisca”. Kako to tumačite?

- Iskreno da vam kažem, ja to baš i ne razumem. To se sad priča, povodom Poljupca, a čini mi se da je tome doprinela urednička beleška na koricama knjige, beleška koja je delom i komercijalne prirode: da se u krug mojih čitalaca uključe i sentiš čitateljke, pošto je naslov već taj koji je. Svojim Pismima iz Španije, pripovetkama i Kućom u Puertu ja sam odavno od kritike dobila apostil da sam ozbiljan pisac, jer, eto, bavila sam se “muškim temama”. Nikome dosad nije padalo na pamet da me naziva intimističkim piscem, a sada u tome nazirem eufemizam kako se ne bi reklo da je to žena koja piše o osećanjima. Pitam se da li je neko nazivao intimističkim piscem Šandora Maraja zbog romana Sveće gore do kraja, ili Ernesta Sabata zbog Tunela, ili Hesea zbog Demijana. To su naprosto dobri romani, u većoj meri intimistički nego ovaj moj. Ima tu još nešto: kritičari su otvoreno rekli, ne jednom nego više puta, da ne znaju gde da me smeste, u koju fioku, jer poetički definitivno ne pripadam svojoj generaciji. I onda, svaka fioka je dobrodošla.

O svom prvom romanu “Pretposlednje putovanje” rekoste da je roman o ljubavi i smrti, u kojem je “suočavanje sa smrću najintimniji ljudski čin”. Da li je to razlog što ste na kraju romana “Poljubac” suočavanje sa smrću glavnog junaka Luke, invalida u kolicima, sveli na nagoveštaj, zapravo, sklonili od očiju čitalaca?

- Roman postaje roman tek kad ga čitalac upotpuni svojom uobraziljom. Moj junak Luka, strastveni čitalac, upamtio je kako se davi Martin Idn, lik iz istoimenog romana Yeka Londona. Upamtio je mehuruće, plavetnilo i poslednje misli Martina Idna jer je to čitajući preživeo, mada kod Yeka Londona toga nema, nema ničeg sem nagoveštaja u poslednjoj rečenici romana. E sad, glavni tok Poljupca, a to je Lukina “ispovest”, mogao bi se čitati kao razlaganje jednog trenutka, onog predsmrtnog trenutka kad čoveku prođe kroz svest ceo njegov život. Ja sam u tekstu svakako dala ključeve za takvo jedno čitanje: dok izgovara svoje poslednje rečenice, Luka je položio glavu na rame žene koje zapravo nema. Odsutna prostitutka i odsutna Katarina stapaju se, tako, u lik Smrti. Pred čitaocem se, uistinu, sve već desilo, nema potrebe da sveznajući autor još i opisuje scenu kolica koja padaju u more.

Vidljiva je vaša potreba da sačuvate najosetljivije trenutke svakog čoveka – ljubav i radost, smrt i bolest – od pogleda javnosti i medijske eksploatacije. Da li je to lična borba da zaštitite ljudsko biće od globalne trivijalizacije?

- Spadam među one pisce (da li generacijski, da li po karakteru?) za koje književnost jedino ima smisla kada se bavi krupnim istinama. Ako se i sama usuđujem da se hvatam u koštac sa njima, naravno da moram imati svest o mogućnosti zapadanja u banalnost kao i ponavljanja već davno rečenih stvari. Svi smo mi tačkice na liniji celokupne književnosti, od njenog postanka do danas. Umetnost je uvek bila pitanje mere: kao što se trudim da ne paradiram znanjem, nego da ga ostavim kao nevidljivu podlogu, isto toliko vodim računa da ljudskoj intimi o kojoj pišem, sačuvam okvire dostojanstva. Danas je to možda potrebnije nego ikad, jer mediji rade upravo suprotno. Što je najgore, ljudi pristaju – i obični ljudi i javne ličnosti – da svoju intimu “iznesu na trg”.

U “Poljupcu” se ne čuje zvonjava mobilnih telefona, nema SMS poruka – iako je okvir romana jedan dan 2006 – sem što tu i tamo pozvoni onaj kućni telefon koji obično padne ako se naglo povuče slušalica, kako na jednom mestu i opisujete u ovom romanu.

- Moj lik, Luka, na jednom mestu izričito kaže da ga porodica tera da nabavi mobilni telefon, ali on to ne želi. Ne želi da izgubi ono malo slobode koju ima, slobode da izmakne kontroli porodice. Luki sam svakako dala i neke vlastite osobine, i neka vlastita razmišljanja: to se uvek radi. U jednom tekstu, objavljenom u knjizi Nova pisma iz Španije, govorim o “grotesknom cilikanju” novog, digitalnog telefona, koje je namah “uznemirilo lare”, i o peripetijama da nađem i kupim Simensov crni telefon iz 1932, sa dragim, “drndavim zvukom”. Takođe kažem: “Šta ću kad više volim drvo nego plastiku, cipele nego patike, zvuk klavira negoli bas gitare.” Neko će možda u tome videti staromodnost, ali ja to postavljam kao pitanje dobrog ukusa i osećaja za eleganciju.

O iskeženom svetu reklama i njihovom bestidnom brujanju čak i kad umiremo, pišete u svom romanu “Pretposlednje putovanje”. Kako se vi branite od njih?

- Nekad lakše, nekad teže. Ima perioda kad i sama mnogo sedim pred televizorom, i to je za mene nedvosmisleni znak da sam na pragu čamotinje. Poznato mi je, dakle, to narkotizovanje kako bi se pobeglo od neke muke, tuge, brige, praznine. Meni se u takvim prilikama na vreme upale svećice i, ako klima dozvoljava, hvatam bicikl, bežim na Adu ciganliju kako bih se suočila sa sobom. Po Aristotelovom receptu katarze, koju nam je profesor Nikola Milošević tumačio pomoću principa homeopatije ili, narodski, “klin se klinom izbija”, izazovem svoj “problem” da me dobro izmrcvari, da bih se vratila u svet i među ljude, “kao nova”. Ili, kako je to govorio Raša Livada: “Idi na ostrvo da ne postaneš ostrvo.” Posle me više nije strah od televizije, niti me iritiraju reklame, kič, rojevi informacija. Šta hoću da kažem: kad čovek ima sebe, nije mu teško da se zaštiti; kad je slab, pušta da ga dotuku. Otud moja velika, rekla bih, hrišćanska briga za slabe, za one koji nemaju bicikl. Prepušteni ekranima i bilbordima dozvoljavaju da se mozak pretvori u pihtije, i onda je tim ljudima savršeno lako manipulisati. Vi znate za fenomen “dece s ključem o vratu” u Nemačkoj, koja, sama u kući, desetak sati dnevno provode pred televizorom.

Napisali ste da “neko ko stvarno živi u vrtlogu događaja, malo vremena ima za doživljaj”. Vaš junak Luka, invalid, fizički je sprečen da živi u vrtlogu događaja, zato ima sve vreme ovog sveta za doživljaj jednog jedinog poljupca od kojeg živi sledećih deset godina. Luka je tako simbolični čuvar plamena ljudskosti, koji ga je na kraju i – spržio?

- Dobro je što ste to primetili, što ste videli Luku kao neku vrstu spasioca ljudskosti. Međutim, ne bih se složila s tim da je njega jedan doživljaj spržio. Taj doživljaj je imao moć da ga dugi niz godina održava u stanju povišene spoznaje. Među ostalim, pomogao mu je da spozna zapreminu svoje nemoći. O činu samoubistva uvek se govorilo kao o vrhunskom činu slobode. Kod Luke je to, zapravo, i jedini čin slobode: bekstvo koje podrazumeva aktivan odnos sa svetom. Ne pristaje više da bude predmet brige, predmet sažaljenja, pa čak ni predmet umetnosti. On i njegova intima opredmećeni su na Katarininoj slici, ali njegova smrt je, istovremeno, i prekor piscu. Kao tvorac tog lika, pišući, lično sam od njega primila povratnu poruku: bavi se mnome kao ljudskim bićem, a ne kao invalidom! Wegovu smrt sam doživela kao kaznu upućenu meni, piscu.

Roman “Poljubac” samo nekoliko detalja vezuje za našu nedavnu stvarnost: en passant rasprava o srpsko-crnogorskim odnosima na novogodišnjoj večeri 2006. u Kotoru, spominjanje bombardovanja Beograda 1999, i dolazak junakinje Katarine u Kotor 2006. ne bi li prodala stan jer ne želi da ima posed u tuđoj zemlji. I to je sve. Koliko vam je važan “istorijski detalj” u romanu?

- Podaci koje pominjete isključivo su funkcionalni za roman. Iako sam na početku razmišljala o tome da smestim priču u mesto H na Mediteranu, u neko neodređeno vreme, brzo sam shvatila da ta priča nije kafkijanska: nije alegorija, nije parabola, niti sadrži elemente fantastike. Naprotiv, treba da deluje autentično, i roman je valjalo locirati, u vremenu i prostoru. Nisam mogla da ga smestim u sadašnje vreme i na prostor bivše Jugoslavije, a da pri tom zaobilazim sve moguće naznake o burnim društvenim događanjima: moji likovi bi ispali pomalo autistični, a to nisam htela. Podaci koje ste izdvojili su isključivo funkcionalne prirode, i bar malo doprinose karakterizaciji likova.

Živeli ste u Španiji desetak godina, i kako ste negde kazali, vratili ste se u vreme kada su
Srbiju svi napuštali. Šta danas, za poetiku Gordane Ćirjanić, znači to špansko iskustvo?

- Španija je za mene i danas eminentno literarni scenarij. Lakše mi je da ma koju priču smestim u Španiju. Ovo ovde me se toliko tiče, da mi čak deluje nepristojno smeštati radnju u Srbiju. Opet se vraćamo na ono o distanci; ne može se pisati o neposrednim iskustvima, nije dobar rakurs. Ali, priznaću vam, namerno nisam želela da Poljubac smestim u Španiju, iz prostog razloga što sam htela da izaberem, kao što uvek biram, teži put. Htela sam malo da izađem iz tog klišea, da se moje ime uvek vezuje za Španiju. A bilo bi mi lakše, verujte da bi mi bilo lakše, jer lakim potezom slikam krokije iz Andaluzije, a to, u isto vreme, ima čar egzotike. Međutim, ova pripovest je univerzalna, u suštini je mogla da se smesti bilo gde, i svesno sam se opredelila za scenarij koji od mene iziskuje izoštrenije osećanje mere.

Negde sam pročitala da ste poput reditelja koji osmišljava svaki detalj scene, išli u obilazak terena. Zašto je bilo važno da mesto zbivanja bude primorski grad? I zašto baš Kotor?

- Srećna okolnost, ništa više od toga. Lično, više volim Herceg Novi, ali Luka tamo ne bi mogao da se kreće sam u invalidskim kolicima. Razmišljala sam i o Vrnjačkoj Banji, ali nju preterano pritiska duh provincije. Luka je morao da ima širinu vidika, a to najpre obezbeđuju prestonice i Mediteran, pogotovo lučki gradovi. Ispitivala sam, dakle, razne mogućnosti, a kad sam se odlučila za Kotor, onda je i taj izbor imao udela u građenju romana. Početna ideja je preuzeta iz života: invalid, pametan čovek i osetljiv, čije ljubavno iskustvo se svodi na jedan jedini poljubac. Sve drugo je odredio i uslovio Kotor. No, treba reći i to da su mi neki kritičari, osetivši da je Poljubac mogao da se odigra bilo gde, uzgred zamerili što sam izabrala Kotor, grad koji iziskuje da bude protagonista. Ima gradova koji su isto tako biseri po sebi, što ne znači da moraju biti protagonisti priča koje se u njima odigravaju. Da li pamtite da se Galdosova Tristana (Bunjuel joj je udahnuo novi život kroz film), odigrava u Toledu? Ili: šta od Buenos Ajresa imamo u već pominjanom Tunelu?


Zora Latinović

13.05.07

Književnost nije puka zabava, ali pisac mora da koristi svoj dar zavođenja kako bi zadobio i sačuvao čitaočevu pažnju i kada piše o najtežim sadržajimaPosle više književnih ostvarenja u kojima se na različite načine bavi fenomenima ljubavi, Gordana Ćirjanić oglasila se novim romanom pod nazivom "Poljubac" u kome "ide najdalje u intimističkoj poetici, u traganju za suštinama, koje nas mimoilaze zauvek. LJubav je ovde fantazma jednog invalida, usamljenog i mudrog čoveka, čiji konačni gest kao jezgro atoma emanira zrake žudnje."

Kako ste se odlučili baš za ovu temu?
- Desi se da tema pronađe pisca. U svakom slučaju, Poljubac je metafora o nemoći, nerazumevanju i samoći, a to su večne teme književnosti.

Radnju romana i junake smestili ste u pomalo teskobni Kotor.
- Kotor je takođe metafora - prelep grad iz koga, međutim, pogled ne može da dosegne u daljinu. NJegova topografija je takva da omogućava mom junaku, Luki, da se sam kreće ulicom u svojim invalidskim kolicima, a sa druge strane, svojom svedenošću i okruženošću brdima potcrtava motiv "zlatne krletke".

Ova knjiga, za razliku od prethodnih, prožeta je optimizmom. I sam odlazak glavnog junaka iz senovitog Kotora u osunčani Herceg Novi nosi tu simboliku...
- To vam se samo čini, književnost zavodi. Likovi su dati kao beznadežno sami, u ovom romanu zajedništvo kao takvo dovedeno je u pitanje. Sav njegov "optimizam" je u humanističkom zahtevu da se na invalida gleda kao na normalnog čoveka. Međutim, mene samo može da obraduje ako je vaš krajnji čitalački utisak - svetlost. To znači da je knjiga započela svoj vlastiti život.

Uspelo vam je da zaista vešto i verno izgradite likove.
- Psihologija je usud moderne književnosti. Negde u romanu kažem da je zajedništvo "nulta zapovest" od Boga, a čovek je, u savremenom svetu, sve izdvojeniji. "Bližnji" postaju dekor, ako ne san.

Dok Lukini bližnji beleže i kalkulišu neke zemaljske dobiti, i obilja, on, težak fizički invalid, profitira na emotivnom planu. Budi ga i podstiče samo jedan poljubac.
- U frivolnom svetu trke za novcem, za lakom zabavom i brzim užitkom, moglo bi se reći da je Luka, sa svojim iluzijama i čednošću, spasilac - ne samo ljudskosti nego i vremena.

Kažete da je u ovdašnjem bolesnom društvu emotivni život luksuz.
- Zar nije? Užasnutost pred našim političkim spektaklima i strah običnog čoveka od sutrašnjice, suviše su jaki: mučnina nije pogodno stanje za negovanje ili traženje "tananih" emocija. Ko uspe da nađe u njima zaklon od društvene svakodnevice, stekao je bogatstvo bogova.

Kako objašnjavate naklonost publike i tu, nazovimo je, naklonost kritičara?
- Za razliku od vas, ja tu "naklonost kritike" nisam primetila. Ne mogu se požaliti da su moje knjige prolazile neprimećeno, ili da se neko nad njima iživljavao. Međutim, zvanična kritika im je uvek prilazila sa izvesnim oprezom. Ali, to je prirodno. Ako u svojoj prozi otvoreno polemišem sa duhom savremene kritike, tvrdeći da originalnost ne počiva u inovaciji, lovci na "inovacije", zašavši u moje tekstove, ostaće bez ulova.

Šta je vaša književna preokupacija?
- Pripadam generaciji za koju književnost znači bavljenje krajnjim istinama. Životno iskustvo i posmatrački dar su dobar predložak za prozu, a smisao za konstrukciju teksta i jezička strogost su ono što razlikuje pisce i omogućava ovakav ili onakav domet proznog teksta. Književnost nije puka zabava, ali pisac mora da koristi svoj dar zavođenja kako bi zadobio i sačuvao čitaočevu pažnju i onda kad svoj govor ispunjava najtežim, najturobnijim i najozbiljnijim sadržajima.

Pišete li nešto?
- Trenutno prevodim jednog izvanrednog argentinskog pisca.

A šta čita Gordana Ćirjanić?
- Kao član žirija za jednu književnu nagradu, nekoliko meseci sam čitala našu savremenu produkciju, iz prošle godine. Većinu tih knjiga verovatno ne bih drugačije ni pročitala. Dok pišem, nisam u stanju da čitam savremenu književnost, ali kad je knjiga već napisana, nije zgoreg imati precizan uvid u kontekst u kome će se ona naći.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
Umetnik se ne hrani svojim uspesima, nego neuspesima.

MEDIJE NE ZANIMA UMETNIČKA KNJIŽEVNOST

Koliko su nagrade u našim okolnostima potrebne knjigama, koliko piscu?
- U opštoj povici protiv književnih nagrada, mogla bih da se složim s tim da ih je mnogo i da često idu u pogrešne ruke iz hiljadu razloga. Najvažniji je taj što književni kritičari "odrađuju" svoj posao u žiriju, odužujući ko zna kakve dugove - oni u većini slučajeva ne vole književnost, nemaju onu neophodnu "nevinost" čitanja, a katkad i javno izjavljuju da ne čitaju knjige iako presuđuju u književnom životu. S druge strane, književna scena nam je takva da su nagrade postale jedini način skretanja pažnje na određenu knjigu i određenog pisca. Medije sve manje zanima umetnička književnost, ako se i bave knjigom, bave se petparačkim knjigama koje jesu potrošna roba. U takvoj situaciji, nagrade su jedino uputstvo čitaocu da se neka knjiga, zbog ovoga ili onoga, izdvaja u masovnoj izdavačkoj produkciji. Nagrade koje podrazumevaju ne samo priznanje nego i značajan novčani iznos, bivaju važan potpora piscu da nastavi sa svojim radom.

Mila Milosavljević

30.04.07

"Živo delo plaćeno je jednim životom, bar jednim, a desi se da usput strada i neko nevin. Može li vrtlog na platnu ili u pesmi da bude opasan a da se umetnik nije našao u centru vrtloga - zapitao se jedan od junaka nove knjige Gordane Ćirjanić u svoje i u ime svog autora. Jer, uverenje da "ni zapeta u stihu koji odzvanja nije besplatna" iz tek objavljenog romana "Poljubac", smešano sa stavom da "treba da pišemo o onome što najbolje znamo a to smo upravo mi sami" učinilo je jedinstvenim umetnički glas Gordane Ćirjanić. A da je reč o snažnom i osobenom glasu pisca koji, umesto trendovske bira najtananiju građu, posvedočile su već pesničke knjige "Mesečeva trava", "Gospa od sedam grehova", "Pred vratima vodenijem", "Gorka voda", zbirke pripovedaka "Velaskezovom ulicom do kraja" i "Večnost je, kažu, dugačka", kao i romani "Pretposlednje putovanje" i "Kuća u Puertu". Ovaj poslednji koji je doživeo nekoliko izdanja osvojio je, kao retko koja knjiga, nepodeljenu čitalačku i kritičarsku pažnju.
"Veliki je zadatak posle dobre knjige napisati novu. Neki mlađi pisci čija je prva knjiga imala jaku recepciju teško rade na drugoj, ali ja, srećom, nisam mlada", komentariše duhovito autorka "Poljupca" mogući zazor od prethodnog uspeha. "Ne znam kako će biti primljen, ali znam da sam i ovaj roman pisala sa istim onim nabojem kao i "Kuću u Puertu".
O tome zašto umesto velikih tema bira lične ispovesti, umesto velikih istina - one najintimnije, a iskrenost kao meru onoga što postaje priča, Gordana Ćirjanić u razgovoru za "Novosti" kaže:
- Volim hrabro da se poigram s nekim pojmom. U prethodnom romanu imam poglavlje "Patetična", naslov ovog je "Poljubac", pominjemo iskrenost... Za pisca koji pretenduje na ozbiljnost, to su rizični potezi. Iskrenost je prostituisana reč, vezuje se za ranu mladost, herc romane, za jedno ogoljavanje bez pokrića. Nije to dobra reč, ali čini mi se da pokušavam da branim elementarne teme koje nas se tiču a koje su, zaslugom medija, postale trivijalne. Kao što su devedesetih to bile reči patnja, bol, smrt... Mislim da tako poručujem da, ipak, svi pišemo o ljubavi, smrti, ratovima, nesporazumima...

Ko je kriv za taj pad u trivijalnost?
- Kriv je politički jezik, petparačka književnost, polupismeni jezik medija. To su najveći rušioci jezika. Pesnik, danas, kada upotrebljava reči sunce, vazduh, duša, srce, mora da bude svestan načina na koji su one korišćene u svetskim jezicima, i toga da nije jedini odgovor na njih - ironija. Generacijski treba da spadam u srpski postmodernizam, ali ne spadam. Imam problem sa svojom generacijskom književnošću zato što je u tom trendu, običaju ili majstorstvu ironija ta glavna mašina koja pokreće govor i jezik. Mene to zbunjuje. Ne odgovara mi da govorim o stavovima sa strane kao da me se ne tiču ili kao da sam ih prevazišla. Pišem samo o onome što me se duboko tiče.

Kažete da je "Poljubac" zapravo Vaša priča o vremenu?
- Odavno sam došla u raskorak sa ritmom vremena u kojem živim. Ubrzavanje me lišava mogućnosti da uživam u bilo čemu. Invalid koji je glavni lik u ovom romanu zapravo je do kraja dovedena pozicija čoveka koji ne žuri, a to je danas privilegija. Otuda taj moj Luka koliko god bio ekstreman izbor jeste spasilac ljudskosti, emocija, vremena...

Otkud psihološki roman?
- Verujem u ono kakav pisac - takav čitalac. Svako od nas dok piše ostavlja tragove svoga čitanja. Ja sam tek od romana "Kuća u Puertu" postala pisac, jer sam tek tu stekla svest o čitaocu. Sa tim romanom shvatila sam uživo, na svojoj koži, šta je Šeherezadina priča. Nije beznačajno šta će biti sa tekstom kome pisac da dve-tri godine života, radeći nešto što ga rastače, uzbuđuje...

Kako komentarišete to što se i takve knjige na kraju, na tržištu, izmešaju sa reklamiranim bestselerima, lakim komadima, sa knjigama "žena - pisaca"?
- Nisam nezadovoljna prijemom svojih knjiga koliko god bilo nesrećno vreme za književnost. Činjenica je da u Srbiji ne postoji književnost, da je književna kritika na najnižim granama - nemamo jedno, dva ili tri imena u kritici koja bi imala moralni i estetički kriterijum ili sud ukusa. Počinjem da se snalazim u tome a da pri tom ne snižavam svoje kriterijume. Čula sam od lekara da je među njima poznata stvar da onaj ko se reklamira plakatima i oglasima - ne valja. Dakle, i u najosetljivijoj profesiji najbolja je reklama ona "od usta do usta". Za mene su postale najpodsticajnije vesti da ljudi kupuju moje knjige da bi ih poklanjali drugima.

Da li izjavom da nikada nećete napisati bestseler zapravo branite visoke standarde književnosti?
- Sistem nas uči da se stidimo reči elitizam. U svojim esejima Orslon Vels se išćuđuje koliko je znanje spalo na niske grane. Za sto godina koliko je prošlo od kada su napisani bila je to brza silazna linija, sunovrat. Borislav Radović, pesnik koji je za mene uzor znanja i mudrosti, žali mi se koliko je u odnosu na generacije svojih učitelja - neuk. U odnosu na svoje mlađe prijatelje ja sam dosadna koliko znam. I koliko sam zahtevna. Očigledano je da ta linija silazi sve većim ubrzanjem. Jadan je taj moj elitizam u odnosu na moje uzore. Ali, borim se za očuvanje duhovnosti, duševnosti, ličnosti, individualnosti... I te knjige koje pišem tako kao ih pišem obraćaju se, nažalost, onim malobrojnim koji još hoće da se bave unutrašnjim životom. Svojim.

Krug
- Ne spadam u one koji veruju da je došao kraj poezije i književnosti. Znam da ni Bodlera u Parizu nije čitalo više od nekoliko stotina ljudi. Nas je ideologija naterala da težimo kvantitetu, trgovini, prodaji... Pa opet, krug onih koji imaju potrebu za knjigom ne smanjuje se. Ima, ipak, čitalaca.

Poezija
- Poslednju zbirku pesama "Gorka voda" napisala sam na margini knjige pripovedaka "Velaskezovom ulicom do kraja". Iste su teme, isti krug pitanja. Njena završna pesma neki je vid oproštaja od poezije ali nije zaricanje. Od tada nisam pisala pesme, ali povremeno pribeležim neki stih.

Dejana Vuković

23.04.07

„Čak i ljudi koji se među sobom najbolje poznaju dođu do granice kad jedno drugom ništa ne mogu reći, ništa od onog što ih najdublje razara. I shvate tada da ljubav ima malo ili nema nimalo veze sa razumevanjem, da je ljubav sila koja nas pokreće, a da je potreba za razumevanjem neutaživa, večiti prosjak koji će pabirčiti mrvice tu i tamo, katkad na najmanje očekivanom mestu, ali nikad ga neće primiti kao gromadu, kao zaveštano bogatstvo“, napisala je Gordana Ćirjanić u novom romanu „Poljubac“ („Narodna knjiga“). „Poljubac“ je, kažu kritičari, umetnički snažan, poetički vrlo uzbudljiv i mudar, i različit od onog što čini kontekst savremene srpske književnosti.
U razgovoru za „Blic“ Gordana Ćirjanić napominje da je „Poljubac“ metafora o ljudskoj nemoći, o razumevanju i nerazumevanju. I ovako opisuje jednog od junaka: „On, kao i neki od nas, kao i oni koji će pročitati ovu knjigu, koji uopšte danas čitaju, jeste čovek koji je ‘više živeo glavom nego telom’. Nepomičan je, ne živi trkajući se s vremenom, pa mu važne stvari ne promiču. Sa svojih šezdeset godina doživeo je samo jedan poljubac, ali uspeo je da izvuče iz njega više soka, nego što mnogi uspeju da izvuku iz daleko ‘krupnijih’ iskustava.“ U romanu postoji i rečenica: „Neko ko zaista živi u vrtlogu događaja, malo vremena ima za doživljaj.“ Katkad je, dakle, ako imamo vremena da obratimo pažnju, dovoljan i neki naoko mali događaj, da izmeni našu percepciju sveta ili vlastitog mesta u njemu. Tektonski poremećaji u duši, za okolinu neprimetni a za pojedinca presudni, uvek su bili tema književnosti.

Junak Luka je verovao da poljubac može da reši stvari?
- I jeste mu „rešio“ mnogo toga: obezbedio mu je lični život koji dotad nije imao, otvorivši mu široko polje snova i nadanja; lišio ga je dotadašnjeg stida od užitka, makar se u njegovom slučaju užitak svodio na samozadovoljavanje; dao mu je snage da osvoji slobodu koju dotad nije imao, slobodu da sam izlazi na ulicu; otvorio mu je put do sagovornika i do razumevanja o kakvom dotad nije mogao ni da sanja. Malo li je?

U kojoj meri je „Poljubac“ ispovedno-autobiografski?
- U mojim prethodnim romanima „Pretposlednje putovanje“ i „Kuća u Puertu“ nekako su se podrazumevala pitanja o udelu autobiografskog; neke „činjenice“ iz mog života podudarale su se sa sižejnim okosnicama tih tekstova. U romanu „Poljubac“ nema ni traga od autorskog „ja“: junaci su, reklo bi se, samostalni. Međutim, možda u „Poljupcu“ ima najviše elemenata autobiografskog, jer to je u najvećoj meri psihološki roman, a baveći se psihologijom drugih uvek idemo iz sebe. Ovde su dominantna tri lika, tri glasa, koji imaju različite terete iskustva, različit jezik, različito obrazovanje, profesije... Međutim, u onom najintimnijem bila sam, mogu da budem ili jesam svako od njih troje; svaku od tih uloga nosim u svom emotivnom prtljagu. Njihove „istine“ se međusobno razlikuju, negde su čak i suprotstavljene, ali čitalac će uvek biti na strani onoga ko trenutno govori.

Vaš junak je usamljen, mudar čovek bez svoje „ženske polovine“, bez prave ljubavi. Da li je i emotivni invalid, što je danas česta dijagnoza?
- Nikako se ne bi moglo reći da sam invalida Luku predstavila kao emotivnog invalida. U frivolnom svetu, u permisivnoj epohi ispunjenih želja, kad ljubav bledi od zasićenja seksom, čovek koji uspeva da nađe smisao života u poljupcu, postaje simbolička figura spasioca ljudskosti.

Koliko društveni kontekst u kome čovek živi zapravo može odrediti emotivni život pojedinca?
- Kada je društvo bolesno, kao ovo naše, emotivni život postaje luksuz. U društvu sa toliko nerešenih, gotovo nerešivih problema, koji nam duboko narušavaju egzistenciju, zaljubljen čovek je autističan. Kao ono: selo gori, a baba se češlja. Država se na rečima zalaže za porast nataliteta. Kako? Svima nam je potrebna hladna glava kako bismo preživeli, kao zajednica i kao pojedinci, a opet, ona najdublja vera koju imamo, ako je imamo, kliče u nama: „Živeo autizam!“
Vrsta koja izumire

Danas je Svetski dan knjige. Gde je književnost danas?
- Kad svet, Unesko ili Ujedinjene nacije odrede neki svetski dan nečega, onda je to nešto svakako ugroženo ili je u manjini. Ljudi koji čitaju danas su svakako u manjini, vrsta u izumiranju. Književnost će možda opstati na univerzitetima, možda u kompjuteru, a mi koji još pišemo teške knjige, pišemo ih za arheologiju. Ipak, ima i onog nečeg „autističnog“ u nama što nam dozvoljava, ne samo da se zaljubljujemo, nego da verujemo da smo još u stanju da „zavedemo“ svojom pripovešću. Pa, bože moj, računamo na upućene!

Tatjana Nježić

03.04.08 Polja

"Čudno je koliko je malo potrebno da čovek bude srećan, a još čudnije kako nam uvek baš to malo fali", kaže Andrić u knjizi Znakovi pored puta. Roman Poljubac Gordane Ćirjanić kao da se sav skoncentrisao oko slične ideje, ispitujući, kroz dve po svemu različite životne priče, mogućnost da se to malo pronađe. I ne samo to, Ćirjanićeva, što je posebno zanimljiv aspekt ovog romana, pokušava da nam pokaže koliko veliki raspon želja i htenja to malo može da obuhvati, odnosno, koliko nešto spolja, poput životne situacije recimo, može da nam odredi granice mogućeg. I to ne samo u zbilji, već (možda paradoksalno) i u sferi fantazije.
S druge strane, ne može se prenebregnuti ni to koliko ista stvar može na različite ljude ekstremno raznoliko da deluje. Poljubac, koji je čvorište ovog romana, zapravo je metafora svih nesporazuma i patnji koje nekad izazovemo i iz najbolje namere. Kao što se to i u motou romana ističe: "dobar duh i zao duh često imaju isto lice".
Poljubac počinje pričom invalida Luke, koji je bolno svestan koliko ga njegova invalidnost stavlja u povlašćen, odnosno podređen položaj, u odnosu na normalne ljude. U svakom slučaju, on biva izdvojen, izolovan. Jedan od glavnih kvaliteta ovog romana jeste to što, kroz pripovedanje u prvom licu jednine, osvetljava ovu veoma specifičnu poziciju, koja, reklo bi se, nije naročito česta u književnosti.
Vešto, mada ponegde školski, vodeći pripovedanje, naizmenično smenjujući Lukinu i priču njegove snaje Bulke, Ćirjanićeva uspeva da oslika intimnu porodičnu dramu, koja je uslovljena Lukinom invalidnošću. Iako plastičan, Bulkin lik ne budi kod čitaoca ni previše simpatije, ali ni antipatije. Jednostavno, vidimo jednu običnu ženu (što Luka naročito potencira isticanjem njene dobrote), koja se bez svoje želje i ličnog izbora našla u situaciji da umesto za jednog, bude udata za dva muškarca, kako to sama priznaje. "Celog života se žrtvujemo za njega. (...) Bogalj u kući obeleži celu porodicu, malo-pomalo celu je obogalji.", razmišlja Bulka, što bi kod humanistički nastrojenog čitaoca (ako takvih još ima posle postmodernizma?) moglo automatski da izazove bunt i mučninu, ali i da otvari pitanje koliko je ljudski teško biti Čovek? Ćirjanićeva svojim narativnim postupkom gradnje likova (koji, treba naglasiti, nije naročito inovativan) kroz praćenje njihovih misli, sumnji i unutrašnjih monologa uspeva da izazove empatiju, da potrese, da pretrese i možda, ponekad, sruši idealnu sliku koju gradimo o sebi i svetu oko sebe.
Nasuprot tome, u svakom poglavlju romana omogućeno nam je da svet vidimo i Lukinim očima. Da sagledamo svoju nezahvalnost prema životu. "Ne umejući da cene ono što imaju – zdravu glavu i zdravo telo – ne umeju da cene ni drugog čoveka, pa jedni drugima nanose bol."
Problem nastaje kada jedna takva zdrava osoba, slikarka iz Beograda, Katarina, u trenutku nemara, opijenosti, slobode, doživi Luku kao sasvim zdravog čoveka, kakvim se on, zapravo, sve vreme i trudi da predstavi. Upravo tada se i događa taj kobni poljubac, koji njegov život prelama, deli ga na ono što je bilo pre i ono što je bilo posle, što se transponuje i na fabulativni obrazac romana. Privremenim prekidanjem Lukine priče, baš u trenutku kada treba da dođe do kulminacije, postiže se izvesna dinamika, kojom ovo delo inače ne obiluje (mada postoji okvirna priča o Lukinom nestanku i Bulkinom pokušaju da ga nađe, "radnja" se više razvija iznutra, kao unutrašnja drama, nego spolja kao akcija). Iako je postupak oveštao, i kombinuje tehniku televizijske serije ("to be continued") i klasičnog epa (čitaocu skoro da je odmah poznato da se posle prekida neće desiti veliki prasak, pošto se "veličina" događaja od početka, pa i samim naslovom, anticipira), ipak u kontekstu romana nije nimalo nemotivisan. Naprotiv, tamo gde mi, normalni, očekujemo veliko erotsko pražnjenje ili doživljaj koji bi nam izazvao hiper-emocije, Luka dobija poljubac, što za njega jeste "čudesno osećanje", koje pokreće lavinu, čime je do paroksizma istaknut prekid, razdor između tog našeg i njegovog sveta:
"(...) dok sam živ neću zaboraviti tih petnaestak minuta jutarnjeg smiraja", "između neverice da li sam se to zatekao na javi ili u snu, i svesti da moram celim bićem i svim čulima da prigrabim trenutak da mi ništa ne bi promaklo...", "ako sam ikad imao krila, imao sam ih tog jutra i leteo visoko iznad kotorskih zidina...". On, pedesetogodišnjak, doživeo je poljubac, (to, često tako površno i bezazleno ljubavno spajanje) kao trenutak spajanja s beskrajem. Ali nekad, kad taj doživljaj nije uzajaman, kao u Lukinom i Katarininom slučaju, taj kosmos koji jedno doživljava, zapravo, za drugog čini beskrajan prostor (praznine, nerazumevanja?) što se otvara između njih.
Možda malo isforsiran unapred zamišljenom kompozicijom, skoro na samoj polovini romana, uvodi se vitalan Katarinin lik, da bi se priča, kroz poetički mehanizam relativizovanja tačke gledišta, ispričala sa druge strane, opet iz prvog lica jednine. Na taj način vidimo da ono što nekom (Luki, invalidu) može da osmisli čitav život, onom drugom (Katarini) može da donese samo kajanje, grižu savesti, osećaj tereta, kojeg samo iz ljudskih obzira ne može da se oslobodi. Za nju je Lukina priča "metafora samoće", i sasvim suprotno od njega, ona je svesna da "treba dosegnuti drugog da bi se spoznala zapremina samoće." I u njenom slučaju, zapravo vidimo isto – koliko je slika tuđeg života uvek privid, koliko je ono što izgleda kao ostvarenje, u stvari, samo punoća egzistencijalne usamljenosti. Možda nam Gordana Ćirjanić kroz Katarininu priču i naročito kroz sliku koju ona kreira, sugeriše da je Lukinin invaliditet, između ostalog, i metafora opšte nemogućnosti ostvarenja i ispunjenja života? No, ukoliko Lukin invaliditet možda i nastavimo da shvatamo bukvalno, Katarinina pozicija ostaje slična njegovoj, izdvojena, samo što je ta izdvojenost stavlja u povlašćen položaj "svetske žene" koja je u malograđanskom društvu Kotora trofej, a ne stigma i teret poput Luke. Iako njoj to ne donosi ni gram više sreće.
Možda je Katarinina umetnička profesija izabrana stereotipno, ipak ona omogućava da se sa dve ekstremne tačke sagleda život u sredini, koji Bulka i Jaša, Lukin brat i inače slabija ličnost od Luke, primaju kao nešto po sebi dato. Katarina smisao nalazi u umetnosti. Njeni autoreferencijalni unutrašnji monolozi možda ne nude ništa posebno novo. Ideju da se za delo daje život, i za svaki potez kap krvi, deo bića, srećemo kod Ničea, Miljkovića i mnogih drugih. Ono što ovaj deo romana spasava od toga da bude dosadno naklapanje i prežvakavanje već poznatog jeste jedan snažan utisak proživljenosti sa kojim Ćirjanićeva objašnjava umetničko iskustvo. I Katarinino shvatanje savremene umetnosti poklapa se sa onim što roman Poljubac, načinom na koji je pisan, ali i pričom koja je odabrana, nudi. Originalnost koja ne počiva u inovativnosti već u iskrenosti. U istini da smo "svi (...) mi voleli, ili volimo, katkad nam je ljubav uzvraćena, ali niko nikoga ne razume. Nedostaje nam razumevanje, a zapravo svi sanjamo o ljubavi koja je veća od razumevanja."
To je svest koja Katarinu razdvaja od Luke. Svest o nemogućnosti ostvarenja i o ispraznosti iluzija. Čitajući roman stičemo privid o Luki kao o liku u razvoju. To je zato što on prostitutki, od koje traži samo da bude gola, valjda zato bi im položaj bio ravnopravniji, priča svoju životnu priču hronološki, pa čak i kad nje više nema u sobi, on nastavlja, jer, kako sam kaže, život je "proveo u fantazijama, nije mi teško da zamislim da me i dalje slušate." Ali, u suštini vreme njegovog razvoja i vreme romana drastično se razlikuju, jer roman pokazuje kako čitav život može da stane u jedan dan, i manje.
Na kraju shvatamo da je priča ipak počela tek kada se Luka u potpunosti razvio, i svi njegovi doživljaji nisu samo sećanja već hipermnezičke slike, poslednje svođenje računa sa sobom. Konačno svestan "da je poljubac u nekim slučajevima samo poljubac", Luka ne može da izdrži misao da je to malo što ga je godinama činilo srećnim, ipak samo iluzija, a da smisao uvek nestaje i razbija se kao talasići udaljenog broda koje Bulka gleda kako nestaju.

Olivera Miok

08.07.07 Danas

Svašta se rodi u mutnoj vodi, reče Đorđe Balašević u svojoj pesmi Bluz mutne vode i, kao i obično, bi u pravu. Ako uzmemo da je mutna voda ovdašnja književnost, a svašta ono što se napiše i objavi unutar nje, onda stvari još i više odgovaraju istini.
Jedan takav izdanak svaštosti jeste i novi roman Gordane Ćirjanić Poljubac (Narodna knjiga, 2007). Radi se o metafizičkom ljubiću s tužnim krajem nad kojim će mnoga, ah, romantična srca, dobru suzu proliti. Čekajte, možda grešim. Možda se ipak radi o romanu ideja koji ima za cilj da parabolom predstavi potragu za smislom života (?), svetim gralom (?), svetim ždralom (?) ili, pak, svetim ždrelom (s obzirom da se radi o poljupcu s jezikom)!?
Protagonisti ove kosmičke drame su časovničar Luka, vezan za invalidska kolica, njegova snaja Bulka i beogradska slikarka Katarina. Sve se dešava u Kotoru gradu, ali bi se isto tako moglo dešavati i u bilo kom gradu na svetu, s obzirom da se Grad ne uzdiže na viši značenjski i simbolički nivo od banalne scenografije. Naracija je izvedena kroz devetnaest poglavlja, od kojih je svako podeljeno u dva dela. U prvom delu svakog od poglavlja iznose se životna povest i ljubavni jadi kroz Lukinu perspektivu, a u drugom delu se perspektiva premešta ili ka Bulki ili ka Katarini. Time se čitalac suočava sa različitim tumačenjima iste stvarnosti, kao i sa različitim vrednosnim sudovima koje o pripovedanim događajima donose likovi.
Luka, s obzirom na svoje životne okolnosti, živi sa bratom i snajom i njihovim sinovima. Iako osoba sa hendikepom, on je glava porodice. Potajno je zaljubljen u svoju snaju, ali svestan je da svoju ljubav ne može da ostvari. U jednom trenutku u njegov život upada Katarina i dešava se sudbonosni fizički kontakt između njih dvoje. Bulka pada u zasenak, a Luka doživljava drugu mladost. Katarina, umetnica, neobuzdana prirodna sila sklona alkoholu i flertovima, ipak shvata da ne može da ostane sama u životu i vraća se mužu koga je napustila zbog ljubavnika. Taj njen korak dotuče Luku, koji je živeo u nadi da će slikarka naposletku izabrati njega, i on rešava da uzme sudbinu u svoje ruke. Napušta Kotor, unajmljuje prostitutku u nameri da joj sve ispriča. To je trenutak u kome počinje roman i u njemu se, zajedno sa Lukinom pričom, i završava - u slanoj morskoj vodi, izmešanoj sa čitalačkim suzama.
Pitanje koje se neizostavno nameće jeste zašto je glavni lik obeležen telesnim hendikepom? Da li je potrebno u čitaocima izazvati dodatno sažaljenje, ili je autorka želela da naglasi onostranost ljubavi i suštinsku nemogućnost njenog ispunjenja? Kako bilo, čini se da ni u jednom ni u drugom nije uspela. Naime, izazivanje sažaljenja se menjanjem perspektive pretvorilo u priličnu grotesku, posebno stoga što se Luka slika čas izuzetno snažnim, a čas preterano nemoćnim. Što se tiče onostranosti ljubavi (njene metafizike) i tu su stvari ispale veoma traljavo. Najživotniji lik je svakako Bulka. Ona nije slikana kao reprezentacija određenih kosmičko/metafizičkih značenja, već je data kao kompleksna osoba od krvi i mesa, sposobna za ljubav. Scena u kojoj se Bulka priseća svog poljupca sa mužem Jašom (Lukinim bratom) svojom jednostavnošću, blagošću i životnom snagom stoji kao kontrast usiljenim ljubavnim mudrovanjima Katarininim i Lukinim. A Bulkina ljubav prema mužu, deveru i, konačno, prema Katarini, ne sadrži u sebi ni trunku metafizike. Nasuprot njoj, slikarka Katarina, prema Lukinim rečima prava dama (sic!), pravi je stereotipni prikaz hirovite umetnice, žene ostvarene u svom poslu koji predstavlja kompenzaciju za ljubavne neuspehe. Rečju, naivno i predvidljivo.
Postoji mogućnost da bi roman trebalo čitati u rodnom ključu, kao razbijanje stereotipa o snažnim muškracima u korist snažnih žena jer se i Luka, budući osoba sa hendikepom, uslovno može posmatrati kao žena. On seksualno ostaje pasivan do kraja, ali se njegova aktivnost, kao i aktivnosti ostala dva ženska lika ogleda u duševno-duhovnom životu. Zatim, tu je i Katarina koja dominira u svojim vezama sa ostalim likovima. Čak je i Bulka dominantna kad se posmatra u okviru svog odnosa sa mužem. Međutim, kraj romana razbija u paramparčad mogućnost ovakvog čitanja.
Bilo bi sjajno kad bi bilo moguće ovaj roman čitati u ironično-parodijskom tonu. Tada bi se moglo govoriti o izuzetnom ostvarenju koje raskrinkava ostatke romantičarskih shvatanja umetnika, umetnosti, ljubavi, metafizike, života, u njihovom najopasnijem vidu. Međutim, knjiga ne daje povoda ni za to. Naprotiv, njen kraj prenaglašava ono čega se plašim - ona pretenduje na ozbiljno čitanje i promišljanje, a ono bi, po mom mišljenju, bilo gubljenje vremena.

Vladimir Arsenić

08.06.07 NIN

U romanima Gordane Ćirjanić “scenografije” se menjaju, ali potreba za pripovedanjem o intimnim svetovima ostaje potpuno ista. U Pretposlednjem putovanju (2000) (pseudo)pikarska pozornica dešavanja bila je cela Španija, u Kući u Puertu (2003), kao što kazuje sam naslov, privatni enterijer porodičnog pamćenja i naslojavanja, a u najnovijem romanu to je grad Kotor, još jedan od mediteranskih toposa kao povlašćenih prostora ove samozatajno osobene proze.Čitaocima koji već imaju neko iskustvo s Ćirjanićkinim pripovedaštvom možda, dakle, i ne treba posebno skretati pažnju na to da bokokotorski eksterijeri ovde predstavljaju tek dobro podešene kulise unutrašnjih stvarnosti nekolicine romanesknih aktera, među kojima se izdvajaju glavni junak, fizički autsajder Luka, njegova brižna snaha-zaštitnica Bulka i erotski radoznala slikarka Katarina, žena koja će u mnogo čemu obeležiti poslednju deceniju njegovog inače šturog života. Žanrovski gledano, Poljubac se može čitati i kao “krnja” ili nepotpuna melodrama, u okviru koje poslovični ljubavni trougao postoji uglavnom u Lukinoj rasplamsaloj uobrazilji, jednako kao i jaka i čista osećanja, uostalom, koja su rezervisana za dušu ovog uskraćenog ljubavnika u invalidskim kolicima, bezmalo prinuđenog na individuaciju sred konvencionalnog i “zdravog” malovaroškog okruženja na koje je osuđen po sili prilika.
I baš tu, u nevidljivoj tački razilaženja s konvencijama i oveštalostima treba, po svemu sudeći, tražiti smislotvorno središte ove gotovo kamerno svedene knjige, čiji junaci se međusobno traže, dozivaju i (ne) pronalaze u kotorskim kamenim uličicama i prolazima, ali teško izlaze iz sebe i sopstvenih navika ili komotnosti. Reč je, stoga, o pripovesti koja “troglasnim” (Luka, Bulka, Katarina, plus “sveznajući” pripovedač), možda ne uvek jasno izbalansiranim kazivanjem o detinje naivnom i iskrenom muškarcu i njegovoj tragično okončanoj avanturi na sentimentalno-erotskom karuselu odnosa tzv. zrelih i zdravih ljudi zapravo na “inverzivan” način govori o odsustvu autentičnosti u svetu savremenosti. Gordana Ćirjanić pri tome svoje pisanje dosledno lišava neposredne kulturološko-civilizacijske ili ideološke polemičnosti, trudeći se da ga, koliko je to moguće, zadrži u sferi jedne moguće pripovedne fenomenologije (opšte)ljudske osećajnosti, zasnovane na ponovnom otkrivanju nepatvorene, izvorne doživljajnosti kao povlašćene životne vrednosti.
Saglasno shvatanju koje ispoveda jedan od junaka romana, a po kojem originalnost ne počiva u inovaciji nego u iskrenosti, ovakvo uverenje ujedno bi moglo da predstavlja i autopoetički kredo Ćirjanićkinog romana, jer Poljubac je nesumnjivo štivo koje pokazuje potpuno odsustvo ambicija prema zanatskom eksperimentu ili izražajnom egzibicionizmu. Pre bi se moglo kazati da su ovde na delu veština evokacije zaboravljenoga i umeće nijansiranja sakrivenoga i duboko zapretanoga, ravnodušno prema mogućoj debati o tradicionalnosti ili (post)modernosti umetničkog prikazivanja stvarnosti i usredsređeno na ono što uglavnom izmiče kategorizacijama i klasifikacijama.
Najavljivano i pripremano prethodnim proznim ostvarenjima, takvo opredeljenje sada je, čini se, samo dobilo izraz svojevrsne sume dosadašnje kreativne pustolovine Gordane Ćirjanić, čije su prve pesničke knjige osamdesetih godina prošlog veka po pravilu bile doživljavane kao hermetične, a to će reći zahtevne i teške za čitanje i razumevanje. Četvrt veka kasnije, stvari ipak stoje drugačije. Pripovedajući o ljudskoj i umetničkoj usamljenosti kao drugom licu neutažive potrebe za razumevanjem, i pri tom ne skrivajući, već prilično transparentno nagoveštavajući lični udeo u ovoj jednostavnoj priči o tragičnoj lepoti izgubljene-nađene, izvorno naivne ili naivno izvorne doživljajnosti, Ćirjanićeva je, reklo bi se, svoje zanatsko i(li) životno iskustvo kao simbolično očuvano donela na mesto s kojega je ono i pokrenuto. Između ostalog Poljubac se, naime, prima i kao svedočanstvo o tome kako bi mogla da izgleda čista lirska emocija ili pesma pretočena u nimalo hermetičan i čitljiv, a ipak čitalački zahtevan roman.

Tihomir Brajović

07.06.07

Metropolis

„Sve su priče već odavno ispričane“. To je teza koja dominira u pročavanju književnosti već gotovo pola veka. Ipak, postoje pisci koji (su sposobni da) govoreći o večnim temama, još uvek tragaju za onim posebnim i neistraženim uglom sagledavanja bogatstva ljudskog bitisanja.
U upravo objavljenom romanu, jednostavnog naslova, Poljubac, Gordana Ćirjanić se odlučuje da ponovo piše o veoma intimnoj povesti bolesti i borbe da se prevazidje osujećenost. Širi kontekst ove teme već je postao zaštitni znak ove spisateljice, još od prvih proznih ostvarenja, a naročito nakon romana Pretposlednje putovanje.
U romanu Poljubac, smeštenom u ambijent ulica i trgova Kotora koji vremenski obuhvata tek jedan dan ali se putem reminiscencija širi u prošlost, tri pripovedačka toka se naizmenično prepliću i oslikavaju iz različitih rakursa bolnu i do sada retko pominjanu temu invaliditeta, fizičke osujećenosti i njenih posledica na sudbine svih protagonista.
Duboko intimistički, suštinski humanističkog opredeljenja, ovaj roman bez zazora govori o najskrivenijim unutarnjim duhovnim i emotivnim dilemama i patnjama ljudi, doduše sagledanih u graničnim situacijama, ali sa jasno definisanim stavom paradigmatičnog poistovećivanja koje nije isključivo empatijske prirode. U takvom smisaonom okruženju svaki poetički iskorak iz okvira intimističko-ispovednog romana, bio bi neprimeren. Autorka na završnim stranicama dodatno otkriva svoj autopoetički stav u kome sugeriše čitaocu da postoji izvesna veza izmedju radnje romana i njenih stavova o umetnosti: Kao što invalidska kolica ne mogu biti metafora jednog života, tako ni umetničko delo, ako se samo svede na ogoljenu formu, ne može biti metafora složenosti ljudskog života, iako mu je to jedini smisao i zadatak. U tom smislu se i povest o čoveku-invalidu posmatra kao mogućnost za proširenje granica pojednostavljenih sagledavanja forme – autorka veruje da se delo ne moze nasilno odeliti od umetnika, kako to zagovaraju postmodernističke teorije, i da je teza o smrti autora za nju neprihvatljiva jer je, po njoj, „svako živo delo plaćeno jednim životom“.
Izvesno je da Gordana Ćirjanić spada u one autore koji, prema sopstvenim rečima, ne veruju u ironično preispitivanje već literarno obradjenih tema. Njen poetički kredo nije književna igra, niti nadmoćan, ironični stav pisca, već želja da se literarnim sredstvima prodre u dubine koplikovanih ljudskih sudbina, duhovnih obzorja i emotivnih stanja. Zahvaljujući pesničkom talentu i bogatom prozaističkom iskustvu, knjige Gordane Ćirjanić ne opterećuje ovo u biti tradicionalističko poimanje uloge književnosti i autora, već bi se pre moglo reći da ih oplemenjuje. Veoma individualan i nesvakidašnji odabir tema koje za književnost još uvek imaju status tabua, poetika bliska poetici modernizma po modelu psihološki istančanog vajanja likova, bez većih inovacija u formi, ali sa istančanim nervom za poetsko unutar rečenice glavni su aduti u proznom opusu Gordane Ćirjanić.
Ipak, postepeno odaljavanje njene proze od pesničkog iskustva sažimanja i pregnantnosti izraza i približavanje proznom, čak kolokvijalnom diskursu je možda najveći gubitak za ovaj roman. S druge strane, snažna tema nabijena emocijama, veliki dar zapažanja i poznavanja ljudske psihologije, kao i apartni ali legitimo i valjano utemeljeni autopoetički stavovi, čine da ovaj roman zauzme značajno mesto u okviru i inače izvanrednog opusa Gordane Ćirjanić.

Jasmina Vrbavac

18.05.07 Plastelin.com

"Ovde ne smeš da ideš ulicom s knjigom u ruci, odmah te proglase šašavim", kaže jedan od epizodista najnovijeg romana Gordane Ćirjanić i tom rečenicom napravi magareće uši književnom kritičaru. Ako je tačno da za pisca knjiga ne postoji od trenutka kada ju je napisao - a već jeste jasno da šetajući nekom sličnom ulicom svaki čitalac istu može sakriti u dno najdubljeg džepa - šašav ispadne jedino književni kritičar, koji svojim tekstom, onako ponosno, još i overi atribut. To usput ne bude kraj svih njegovih muka. Pri prvom susretu sa "Poljubcem" Gordane Ćirjanić, referent za književna pitanja otkrije da je radnja njenog romana smeštena u Kotor, grad na koji je onako hristićevski slab. Sasvim geografski subjektivan pod budnim okom čaršije, kritičar moli muze da je roman spisateljice dobar, tek da ne bi morao da laže. Ima li romana smeštenog među zidine staroga Kotora koji bi mogao biti loš? Verovatno, ali ga neka drugi traže. Želim im mirno more!

Kritičar isplivava hvatajući se za jedinu olakšavajuća okolnost. Radi se o delu Gordane Ćirjanić, jedne od naših najpoznatijih domaćih spisateljica, koja je nakon svojih velikih romana "Kuća u Puertu" ili "Pretposlednje putovanje", pokazala spisateljsko umeće. Ono je još kako prisutno i u romanu "Poljubac", vrlo čitljivom delu koje spisateljica piše jednim finim, čistim jezikom, ali i dramturški vešto, dodirujući melodramu i elemente pero-lakog trilera. Koliko god se kritičar upinjao da u takvoj konstrukciji pronađe manu, na kraju ispadne da je proza Gordane Ćirjanić dostigla onaj nivo zrelosti kome više kritičar i nije potreban. Piscima kritičari jesu potrebni taman onoliko koliko i slikarima galeristi, kako neko već reče, ali Gordana Ćirjanić nakon niza dobrih knjiga i velikog literarnog iskustva, više ne zna za neartikulisane literarne zanose, ili jasnije rečeno: više ne maže zidove! Štaviše, ona se igra sa kritičarem koji je sasvim strogo pojurio da zabeleži trenutka u kome će jedan od junaka ispričati vic. Spisateljica će mu uskratiti taj užitak prekinuvši junaka u vickastoj nameri, rečima da nije vreme za vic!

Glavni junak romana "Poljubac" je šezdesetogodišnjak Luka, koji je u svojoj desetoj godini završio u invalidskim kolicima. On živi u već pomenutom Kotoru gradu, sa bratom Jašom i Jašinom ženom Bulkom. Roman počinje zagonetnim nestankom glavnog junaka, tojest malo ranije, ali vam taj deo ovde neće biti otkriven, nakon čega Bulka pokušava da mu uđe u trag. Zapravo, "Poljubac" - roman koji je možda mogao imati i inventivniji naslov - priča je o ljubavi i strastima, moći i nemoći, fizičkom i psihičkom, duhu i telu. Ispripovedan u "dva prva lica" i još malo više, ovaj pero-laki triler roman u pikantom i ljutom melodramatskom umaku, ozbiljno dotiče psihologiju i zadire u unutrašnjosti gotovo svih junaka, dajući nam na uvid njihove otvorene duše, pogotovo najdublje i nagomilane porive glavnog junaka, čiji je odnos prema ženama, zbog nevolje koju je doživeo u desetoj godini, najsloženiji. Čini se da Gordana Ćirjanić sasvim oprezno prilazi njegovom karakteru, poušavajući da rasvetli problem invaliditeta iz svakog ugla, pre nego što stvori upečatljivog junaka. A njen junak, iako sa fizičkim nedostatkom, baca u senku sve ostale. Duhovno jak, obrazovan i inteligentan, on će zapravo biti i pametniji i brži i moćniji od drugih, te ćemo se zapitati da li duhovni nedostatk, mnogo opasniji od onog fizičkog, zapravo imaju oni koji se o Luki brinu.

"Poljubac" se razvija u dve paralene pripovedačke ravni koje čine svaku od osamnaest glava romana. Na prvom planu, Luka nam pripoveda o svojim osećanjima, ređa svoja sećanja, priča svoju biografiju, što sve kulminira i dovodi do drugog toka "Poljubca", koji sada pripoveda Bulka, lutajući po Kotoru, u nameri da pronađe glavnog junaka. To je zanimljiva igra supstitucije identiteta. Pokretna Bulka ne uspeva da stigne čoveka koji ne može da koristi noge. Ali ne samo to. Dok je Luka u svom duhovnom svetu, Bulka se susreće sa svim aspektima odnosa jedne šarolike sredine prema invalidu i njegovom nedostatku, te je potpuno u čeljustima stvarnog, koje ume da bude i grubo i ružno i malograđansko. Zamena identiteta data je i u pasusima koji se bave ljubavnim iskustvom. Junakinja koja se, fzički gledajući, mogla kretati po gradu, po prvi put otkriva mesta u kojima je Luka već starosedelac, mesta u kojima je odavno bio i koje već odavno iskusio. Tu se opet sukobljavaju dva karaktera, duša i telo, duhovno i fizičko, čak i u igri imenima Luka-Bulka, te je na kraju jasno da je duh onaj koji nosi, da je duh onaj koji je uvek brži. Centralni zaplet o tome posebno svedoči. Jedan poljubac za Luku, biće mnogo više od svih ljubavi koje su ljudi okolo njega iskusili.

Nakon svega je sasvim jasno da književni kritičar nije morao da laže. Roman Gordane Ćirjanić je odličan i takav bi bio da se odigrao u bilo kom drugom gradu. A kada smo već kod geografije, primetna je jedna literarna osobenost Gordane Ćirjanić. Radi se o izvesnoj tematskoj sveobuhvatnosti. Spisateljica će nas na dve stotine stranica, dramaturški opravdano, razume se, provesti kroz čitav Kotor, kroz sve njegove ulice i delove, taman oni bili i izmaštani, a kada zavirimo u svaki kutak, vodiće nas po gotovo celoj Crnoj Gori, na kratko, makar u digresijama, ali sveobuhvatno, što će priči dati izvesnu geografsku punoću, ali u isto vreme i povesnu, jer će na pomen marke automobila koji je junak kupio i žute boje u koju ga je ofarbao, odmah preći na "Žutu podmornicu", na "Bitlse", na čitavo jedno doba.

Autor: Mića Vujičić

28.04.07 Politika

Ovde ne smeš da ideš ulicom s knjigom u ruci, odmah te proglase šašavim, kaže jedan od epizodista najnovijeg romana Gordane Ćirjanić i tom rečenicom napravi magareće uši književnom kritičaru. Ako je tačno da za pisca knjiga ne postoji od trenutka kada ju je napisao – a već jeste jasno da šetajući nekom sličnom ulicom svaki čitalac istu može sakriti u dno najdubljeg džepa – šašav ispadne jedino književni kritičar, koji svojim tekstom, onako ponosno, još i overi atribut. To usput ne bude kraj svih njegovih muka.
Pri prvom susretu sa „Poljupcem” Gordane Ćirjanić, referent za književna pitanja otkrije da je radnja njenog romana smeštena u Kotor, grad na koji je onako hristićevski slab. Sasvim geografski subjektivan pod budnim okom čaršije, kritičar moli muze da je roman spisateljice dobar, tek da ne bi morao da laže. Ima li romana smeštenog među zidine staroga Kotora koji bi mogao biti loš? Verovatno, ali neka ga drugi traže. Želim im mirno more!

Kritičar isplivava hvatajući se za jedinu olakšavajuću okolnost. Radi se o delu Gordane Ćirjanić, jedne od naših najpoznatijih domaćih spisateljica, koja je nakon svojih velikih romana „Kuća u Puertu” ili „Pretposlednje putovanje”, pokazala spisateljsko umeće. Ono je još kako prisutno i u romanu „Poljubac”, vrlo čitljivom delu koje spisateljica piše jednim finim, čistim jezikom, ali i dramturški vešto, dodirujući melodramu i elemente pero-lakog trilera. Koliko god se kritičar upinjao da u takvoj konstrukciji pronađe manu, na kraju ispadne da je proza Gordane Ćirjanić dostigla onaj nivo zrelosti kome više kritičar i nije potreban.

Piscima kritičari jesu potrebni taman onoliko koliko i slikarima galeristi, kako neko već reče, ali Gordana Ćirjanić nakon niza dobrih knjiga i velikog literarnog iskustva, više ne zna za neartikulisane literarne zanose, ili jasnije rečeno: više ne maže zidove! Štaviše, ona se igra sa kritičarem koji je sasvim strogo pojurio da zabeleži trenutak u kome će jedan od junaka ispričati vic. Spisateljica će mu uskratiti taj užitak, rečima da nije vreme za vic!

Glavni junak romana „Poljubac” je šezdesetogodišnjak Luka, koji je u svojoj desetoj godini završio u invalidskim kolicima. On živi u već pomenutom Kotoru gradu, sa bratom Jašom i Jašinom ženom Bulkom. Roman počinje zagonetnim nestankom glavnog junaka, to jest malo ranije, ali vam taj deo ovde neće biti otkriven, nakon čega Bulka pokušava da mu uđe u trag. Zapravo, „Poljubac” – roman koji je možda mogao imati i inventivniji naslov – priča je o ljubavi i strastima, moći i nemoći, fizičkom i psihičkom, duhu i telu. Ispripovedan u „dva prva lica” i još malo više, roman ozbiljno dotiče psihologiju i zadire u unutrašnjosti gotovo svih junaka, daje na uvid njihove otvorene duše, pogotovo najdublje i nagomilane porive glavnog junaka, čiji je odnos prema ženama, zbog nevolje koju je doživeo u desetoj godini, najsloženiji.

Čini se da Gordana Ćirjanić sasvim oprezno prilazi njegovom karakteru, pokušavajući da rasvetli problem invaliditeta iz svakog ugla, pre nego što stvori upečatljivog junaka. A njen junak, iako sa fizičkim nedostatkom, baca u senku sve ostale. Duhovno jak, obrazovan i inteligentan, on će zapravo biti i pametniji i brži i moćniji od drugih, te ćemo se zapitati da li duhovni nedostatak, mnogo opasniji od onog fizičkog, zapravo imaju oni koji se o Luki brinu.

„Poljubac” se razvija u dve paralene pripovedačke ravni koje čine svaku od osamnaest glava romana. Na prvom planu, Luka nam pripoveda o svojim osećanjima, ređa svoja sećanja, priča svoju biografiju, što sve kulminira i dovodi do drugog toka „Poljupca”, koji sada pripoveda Bulka, lutajući po Kotoru, u nameri da pronađe glavnog junaka. To je zanimljiva igra supstitucije identiteta. Pokretna Bulka ne uspeva da stigne čoveka koji ne može da koristi noge. Ali ne samo to. Dok je Luka u svom duhovnom svetu, Bulka se susreće sa svim aspektima odnosa jedne šarolike sredine prema invalidu i njegovom nedostatku, te je potpuno u čeljustima stvarnog, koje ume da bude i grubo i ružno i malograđansko.

Zamena identiteta data je i u pasusima koji se bave ljubavnim iskustvom. Junakinja koja se, fzički gledajući, mogla kretati po gradu, po prvi put otkriva mesta u kojima je Luka već starosedelac, mesta u kojima je odavno bio i koje već odavno iskusio. Tu se opet sukobljavaju dva karaktera, duša i telo, duhovno i fizičko, čak i u igri imenima Luka-Bulka, te je na kraju jasno da je duh onaj koji nosi, da je duh onaj koji je uvek brži. Centralni zaplet o tome posebno svedoči. Jedan poljubac za Luku, biće mnogo više od svih ljubavi koje su ljudi okolo njega iskusili.

Nakon svega je sasvim jasno da književni kritičar nije morao da laže. Roman Gordane Ćirjanić je odličan i takav bi bio da se odigrao u bilo kom drugom gradu. A kada smo već kod geografije, primetna je jedna literarna osobenost Gordane Ćirjanić. Radi se o izvesnoj tematskoj sveobuhvatnosti. Spisateljica će nas na dve stotine stranica, dramaturški opravdano, razume se, provesti kroz čitav Kotor, kroz sve njegove ulice i delove, taman oni bili i izmaštani, a kada zavirimo u svaki kutak, vodiće nas po gotovo celoj Crnoj Gori, na kratko, makar u digresijama, ali sveobuhvatno, što će priči dati izvesnu geografsku punoću, ali u isto vreme i povesnu, jer će na pomen marke automobila koji je junak kupio i žute boje u koju ga je ofarbao, odmah preći na „Žutu podmornicu”, na „Bitlse”, na čitavo jedno doba.

Mića Vujičić