01.01.10
VESELA TRAGEDIJA
ili
Kako je Radoslav Pavlović sa Šovinističkom farsom I–IV doprineo razumevanju smisla dru-ge, izgubljene knjige Aristotelove Poetike, koja, kao što je poznato, govori o vrlinama i oblicima smeha, i kako je tom prilikom isti Pavlović dodirnuo „zlatnu granu“
Šovinistička farsa
Beograd
I
„Smeh je ubojito oružje protiv demona smrti i pouzdani i nepresušni izvor života. Neuga-siv je smeh olimpskih bogova, a slevsinsku Demetru nasmeje Jamba svojim bestidnim gestom. Stoga je strogi spartanski zakonodavac Likurg podigao statuu Gelotu kao božanstvo smeha“, podseća nas Milan Budimir u Poreklu evropske scene.
Antički teatar poznaje tragediju i trigodiju, odnosno komediju kao dva osnovna i među-sobno zavisna oblika scenskog izraza. Trigodija ili komedija još se naziva i hilarotragedija, odno-sno vesela tragedija. Ravnopravan status ovih poetskih oblika proizlazi već iz činjenice da su fe-nomen života i fenomen smrti samo dva oblika univerzalnog, pa tako i ljudskog postojanja. Ljud-sko postojanje istovremeno je smrt i život, smeh i plač, tragedija i komedija. Ipak, ono što je oso-bita čovekova prednost u ovoj stvari, jeste jedna retka vrsta sposobnosti koja je svojstvena samo ljudima. Istine radi, ponekad, u časovima dokolice ili u trenucima stvaranja, ovu sposobnost de-monstriraju i sami bogovi. Reč je o smehu i njegovoj kreativnoj moći.
II
„Od svih živih bića, samo je čoveku svojstven smeh“, kaže Aristotel u spisu O duši. Kult-ski smeh je dokumentovan kao bitan činilac svih ljudskih zajednica, od samog „početka“. Smeh je jedan od glavnih oblika ispoljavanja snage ljudskog duha kroz istoriju. On je bitan elemenat ritua-la posvećenih agrarnim starobalkanskim božanstvima Demetri i Dionisu. Dokoni bogovi homer-skog Olimpa zbijaju šale jedan s drugim, ali i sa ljudima, a njihov grohotni božanski smeh odjeku-je nebesima. Eleusinske misterije i orfičko-pitagorejska tradicija nezamislivi su bez obrednog sme-ha i njegove inicijacijske funkcije.
Vergilije u Četvrtoj eklogi na scenu budućnosti čovečanstva izvodi spasitelja sveta kao božansko dete koje svojim smehom, a ne plačem, otvara Zlatni vek i doba opšteg mira. Plinije tvr-di da se samo jedan čovek nasmejao čim se rodio, a da je to bio Zaratustra. Anonimni autor jed-nog egipatskog alhemičarskog rukopisa iz III veka n. e., koji se danas čuva u Lajdenu, kaže da je božanski smeh stvarni tvorac sveta. Dante je svoj slavni spev nazvao Božanstvena komedija, a ne Božanstvena tragedija, kao što je to nalagala vladajuća dogmatska konvencija patetično ozbiljne i jalovo dogmatske evropske učenosti i religioznosti XIII i XIV veka.
III
Stroge i ozbiljne monoteističke religije ne ignorišu snagu smeha, iako njihovi bogovi, a još više čuvari njihove doktrine, nisu skloni ni šali ni smehu. Međutim, istorija srednjovekovnog hri-šćanstva poznaje bogatu praksu groteske, farse, pučke komedije, masovne karnevalske predstave, kao što su Praznik luda ili Praznik magaraca, ali i dela kao što je Kiprijanova gozba, nastala izme-đu V i VII veka n. e., ili Joca monachorum iz V ili VI veka n. e. Ipak, smeh je tada bio predmet stalne sumnje, podozrenja i često surove kazne.
Ovo lepo pokazuje Umberto Eko u Imenu ruže. Serija zločina bila je preduzeta u onoj opatiji negde na severu Italije, da bi poslednji prepis druge knjige Aristotelove Poetike, onaj koji govori o smehu, za ljude ostao nepoznat i nedostupan. Najzad, kada ni ta ubistva nisu otklonila opasnost, čuvar dogme, zlosrećni Jorge iz Burgosa, spalio je ogromnu biblioteku verujući da ljude spasava od bogohulnog iskušenja pred koja ih je mogao staviti taj Filozofov spis o vrlinama i opravdanosti smeha i komedije.
Iako je druga knjiga Poetike netragom nestala u tom velikom požaru, Jorge nije uspeo u svom naumu. Smeh, naime, nije proizvod knjiga, makar to bila i druga knjiga Aristotelove Poeti-ke. Smeh je manifestacija, oblik i potencija samog ljudskog života. Stariji je od svake knjige i sva-kog pokušaja sistematizacije. Knjige, ako su dobre, ako su njihovi pisci duhoviti – ako imaju du-ha, odnosno svesti, odnosno duše, ako su u sebi oslobodili humor i ljubav prema životu – uveća-vaju, objašnjavaju, inspirišu, kreiraju, otkrivaju, artikulišu, sistematizuju, iniciraju, pokreću, oboga-ćuju smeh, ali svakako nisu odgovorne za samu činjenicu njegovog nastanka i fenomen njegovog postojanja. Zato ni uništavanje drugog dela Aristotelove Poetike nije moglo sprečiti da smeh odi-gra tako važnu ulogu u ljudskoj istoriji.
IV
Čitav milenijum akumulirana energija smeha „prostog naroda“ – suzbijanog, zabranjiva-nog, skrivenog, inkriminisanog, kažnjavanog smeha – omogućila je evropsku renesansu, kako na to podseća Mihail Bahtin, a „božanski smeh“ Rableovog Gargantue i Pantagruela odjeknuo je kao jedan od najvećih akata ljudske slobode u čitavoj poznatoj istoriji.
Oslobađajućom snagom vlastitog duha, humorom i smehom, Erazmo Roterdamski i nje-gova Pohvala ludosti, Bokačo sa Dekameronom, Šekspir, Servantes, Vilijem Hogart, Volter, Go-golj, Mark Tven, Radoje Domanović, Karel Čapek, Bernard Šo, Šarlo i Veliki diktator Čarlija Ča-plina... itd., dešifrovali su ljudsku prirodu i njenu „sudbinu“ u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Tako je rekonstruisan i unutrašnji smisao sadržaja druge, spaljene i izgubljene knjige Aristotelove Poetike. Jorgeov pravoverni piromanski trud – koji se, istini za volju, možda i nije odigrao, ali to nikako ne umanjuje verodostojnost Ekovog svedočanstva o tom nemilom događaju – pokazao se kao potpuno besmislen, kako to uostalom biva i sa svakom drugom vrstom dogme. Neko je, uostalom, lepo rekao da knjige ne gore.
Pišući o Rableu, Žil Mišle u desetoj knjizi Istorije Francuske kaže i ovo: „Rable je sku-pljao mudrost u narodnoj stihiji starinskih provincijskih narečja, izreka, poslovica, školskih farsi, iz usta luda i lakrdijaša. Ali, prelamajući se kroz to lakrdijaštvo, otkriva se u svoj svojoj veličini genije veka i njegova proročka snaga. Svuda gde još ne nalazi, on predviđa, on obećava, on upu-ćuje. U toj šumi snoviđenja, pod svakim se listom kriju plodovi koje će pokupiti budućnost. Cela ta knjiga je ’zlatna grana’.“
„Zlatna grana“ je ono biljno proročko sredstvo – poznato i kao druidska imela – o čijoj je moći Sibila obavestila Eneju u VI pevanju Vergilijevog speva o životu i pustolovinama legendar-nog Trojanca koji je osnovao Rim. Reč je o simbolu ljudskog znanja, intuicije, imaginacije i krea-tivnosti. Imamo li to na umu i pratimo li logiku Mišleove interpretacije značaja Rableovog Gar-gantue i Pantagruela, onda nam neće biti teško da i smeh vidimo kao jednu od najvažnijih krea-tivnih mogućnosti sadržanih u značenjskim slojevima simboličke strukture „zlatne grane“. Smeh, naime, takođe može biti oblik manifestovanja ljudskog znanja, intuicije i imaginacije. Imajući to u vidu, Mišle posebno ističe „proročku snagu“ Rableove gigantske lakrdije.
V
Naravno, imamo posla sa čitavom paletom različitih oblika smeha, pa ne treba posebno naglašavati kako nikakav automatizam ne deluje (ni) u ovoj stvari. Ljudi se mogu grohotom sme-jati čitav život, ili čitav život mogu raditi groteskne stvari koje druge nagone na smeh, ali to ne znači da su se susreli i sa „zlatnom granom“. Ona je retka upravo onoliko koliko je redak ljudski talenat, ljudsko znanje, imaginacija, intuicija i kreativnost, bez obzira na to u kom se obliku javlja-ju. Proročica Sibila je to lepo objasnila Eneju:
Na drvetu zlatna grana je sa lišćem
I vitkim stablom – Proserpini posvećena.
Gaj je krije, senkom dolina zatvara.
(...)
Očima traži, nađenu rukom beri,
Jer sama dođe – ako te sudba zove,
Silom ili tvrdim gvožđem nećeš da uspeš.“
Sibilin savet je jedna sasvim jednostavna istina. Kao simbol moći ljudskog duha, znači talenta, znanja, imaginacije, intuicije i kreativnosti, „zlatna grana“ se javlja sama, i samo onda ka-da onaj ko za njom traga zaista poseduje talenat, znanje, intuiciju, imaginaciju i kreativnost. U protivnom, ona je tako dobro skrivena i nevidljiva da je ni sve sile sveta ne mogu pronaći. „Zlatna grana“ u takvim slučajevima i ne postoji, jer ne postoji ni ljudski duh koji može da predstavi.
Radoslavu Pavloviću se, međutim, posrećilo u septembru 1977, kada je, kao dvadeset tro-godišnji dramaturg koji u Parizu čeka vest o mogućnosti da produži studije u Tibingenu, napisao prvu verziju pozorišnog komada pod naslovom Šovinistička farsa. Bila je to prava hilarotragedija ili vesela tragedija, prava lakrdija „proročke snage“. „Zlatna grana“ je sama došla i predstavila se našem piscu. U tom trenutku, mirne savesti je mogao da kaže kako je doprineo razumevanju smi-sla izgubljene druge knjige Aristotelove Poetike.
Naravno, događaj koji je priredio Pavlović sa svojom veselom tragedijom i „zlatnom gra-nom“, nije se odigrao zbog toga što je rukopis Farse postavljen u gradu čija je jedna od najlepših ulica – i jedna od najlepših ulica na svetu uopšte – posvećena uspomeni na mitski Elisej, gde bora-ve blaženi heroji, među njima i Orfej, niti zbog toga što je naš pisac završio svoj rad u mesecu sep-tembru, odnosno beodromionu – kako se taj mesec zvao u antičkoj Heladi. Tada su, naime, prire-đivane Velike misterije, centralni događaj Eleusinskih misterija. Ni činjenica da je Farsa prvi put premijerno izvedena sedam godina kasnije, u martu 1985, odnosno tokom antičkog meseca anti-steriona, kada su priređivane Male misterije, drugi važni događaj Eleusinskih misterija, takođe nije od uticaja u slučaju Pavlovićevog otkrića vesele tragedije i njene „proročke snage“. Razume se, nije ni činjenica da je Pavlović stigao u Pariz iz Beograda, odnosno iz oblasti gde je rođena evrop-ska scena, kako nam je to lepo pokazao (i) Budimir, nije presudila u ovoj stvari.
Presudio je trenutak u kome je pisac jasno video sliku one dvojice istoričara, ili one dvoji-ce povjesničara, doktore Slobodana Mihajlovića i Bernarda Draha, kako u sigurnom ambijentu udobnog, razume se, zatvorenog kluba, pod budnim okom vlasti, prepušteni čarima vina, uživaju nadmećući se u snazi svojih ispraznih klišea, predrasuda, neznanja, opštih mesta, mitomanije, glu-posti i narcizma tako karakterističnih za vladajuće ideologije HH veka uopšte, a u ovom slučaju kod Srba i Hrvata posebno. Bila je to komična, još više groteskna, najzad i tragična slika. Ali, bila je to istinita slika, slika jedne stvarnosti koja uživa u dekadentnoj tragediji vlastite samoobmane. Mnogo godina kasnije, jednu takvu grotesknu sliku – pravu repliku prizora iz Farse – čitav svet je imao prilike da vidi zahvaljujući globalnoj televiziji; ona dva političara, koji predstavljaju Srbe i Hrvate, sa saradnicima, okupljeni nad velikom geografskom kartom, nadobudno diskutuju o et-ničkom sastavu nekog sela i prepiru se kome to selo pripada, Srbima ili Hrvatima. Scena se odi-gravala, pod budnim okom vlasti, tokom jedne od brojnih seansi tzv. mirovnih pregovora u Žene-vi, godine 1994. ili 1995. U pozadini, „na terenu“, još uvek je besneo jedan iz serije unutrašnjih ratova na jugoslovenskom prostoru, rat u Bosni i Hercegovini.
VI
Sedam godina pošto je napisana, bilo je to u jesen 1984, počele su pripreme za postavlja-nje Pavlovićeve Šovinističke farse na sceni beogradskog Studentskog kulturnog centra u režiji Egona Savina i sa Predragom Ejdusom i Josifom Tatićem u glavnim ulogama.
Slučaj je udesio da se u to vreme, kod Grafičkog zavoda Hrvatske u Zagrebu, pojavio i hrvatsko-srpski prevod Ekove pripovesti o drugoj knjizi Aristotelove Poetike, roman Ime ruže. Nikad kraja slučajnostima, pa zato pominjem i bizaran podatak da je slučaj hteo i to da odluka o postavljanju Šovinističke farse na program SKC-a, bude i poslednja u čijem sam donošenju imao zadovoljstvo da učestvujem kao dotadašnji direktor – nedugo potom, napustio sam tu kuću. Šovi-nistička farsa je premijerno izvedena na sceni SKC-a u martu 1985. Bio je to trijumfalan početak jednog projekta koji, eto, i danas, posle punih trinaest godina, ima i svoju publiku i, što je još va-žnije, smisao svog postojanja. Slučaj da su prve probe Farse otpočele u doba Velikih misterija, a premijera bila u vreme Malih misterija, tih centralnih događaja koji simbolišu večni ciklus smrti i novog života u Eleusinskim misterijama, nije presudio u slučaju ovog Pavlovićevog trijumfa. Pre-sudilo je to što je Farsa sa scene zaista pomogla ljudima da kristalno jasno vide groteskne dimen-zije sveta u kome žive, da vide plitkoumnost, iracionalnost i tragičnost tako ustrojenog sveta, da naslute kataklizmu koji tako ustrojen svet priziva, i da ga kolektivno, javno i ritualno izvrgnu ru-glu i podsmehu.
Predstava je, na matičnoj i drugim scenama tadašnje Jugoslavije, prikazana oko 920 puta, uključujući i gostovanja u Njujorku i Londonu. Verzija postavljena u zagrebačkom „Jazavcu“ igrana je 300 puta. Na svoj repertoar, Šovinističku farsu Radoslava Pavlovića uvrstila su i pozori-šta u Rijeci, Osijeku, Kruševcu, Kraljevu, Kragujevcu, Somboru, Tuzli...
„Proročanstvo“ Šovinističke farse se, nažalost, ispunilo. Kafanska debata doktora Mihaj-lovića i Draha, pod budnim okom vlasti, metastazirala je nekoliko godina kasnije u seriju unutra-šnjih jugoslovenskih ratova, stradanja i razaranja. Unutar takvog socijalnog i psihološkog ambijen-ta koji je 1977, odnosno 1984–1985, jasno naslutila „proročka snaga“ prvog dela Farse, Pavlović je napisao i prikazao njen drugi i treći deo. Bilo je to u septembru 1991. i u jesen 1995. Slavenko Saletović je režirao oba nastavka, a Josif Tatić i Predrag Ejdus ponovo su bili nosioci glavnih ulo-ga. Krajem 1998. godine Pavlovićeva Farsa započinje svoj četvrti ciklus. Četvrti deo, pod naslo-vom Vidimo se u Den Hagu, režira Darijan Mihajlović, a Predrag Ejdus i Josif Tatić i ovaj put igraju glavne uloge. Tako će 1999. godina otpočeti u znaku tog naslova.
Hoće li Pavlović imati razloga da napiše i peti deo Farse ostaje da se vidi. Kako bilo da bilo, budući istoričari pozorišta imaće da se pozabave fenomenom Šovinističke farse Radoslava Pavlovića. Tada, međutim, biće im potrebna pomoć i drugih stručnjaka koji će imati da odgovore na pitanje zašto su tako dugo vremena ljudi na ovim prostorima proizvodili tako impresivno obilje materijala za Pavlovićev serijal veselih tragedija, za te lakrdije „proročke snage“ i zašto je tako dugo vremena vesela tragedija bila jedini žanr čije su uloge ljudi, sa primernim entuzijazmom, igrali i u svojim stvarnim životima.
Ljubomir Kljakić
