24.04.04
Gram vlasti i oka pameti
O moći i pokoravanju: Vojislav Stanovčić
Sudbina i položaj običnog čoveka naspram moćnika, odnos između prava i sile, institucija i lične vlasti, centralna je tema nove knjige akademika Vojislava Stanovčića „Vlast i sloboda”.
Posebno izazovno poglavlje knjige (izdavač „Čigoja štampa”) objavljeno je pod naslovom „Čemu se pokoravati državnoj vlasti”, u kojem Stanovčić kaže da je „obaveza građanina prema vlasti srazmerna stepenu njene legitimnosti”.
Šta ovako shvaćen odnos podrazumeva?
- Ako vlast ne garantuje građanima ni minimalnu bezbednost, niti neka druga prava, slobode i uslove života, prestaje i obaveza građana na poslušnost takvoj vlasti i njenim zakonima. A pod određenim uslovima, politički mislioci (Džon Lok i drugi) smatrali su da građani imaju i pravo („pravo na revoluciju”) da silom smene vlast i izaberu novu u koju bi imali poverenje da će poštovati njihova prava i ostvarivati opšte dobro zajednice.
Legitimnost je obično podrazumevala: prvo, ispravan osnov sticanja vlasti (nekada nasleđe, danas izbori), a sticanje vlasti revolucijom obično se opravdavalo time da je prethodna vlast bila rđava, despotska, apsolutna i da će nova doneti „svetlu budućnost”, i drugo, ispravan način korišćenja vlasti, odnosno upravljanja.
Tiranija i tradicija
Da li se može reći kad je pravo na otpor ugnjetavanju legitimno, i postoji li „crta” do koje ugnjetavanje ne podrazumeva otpor? Da li otpor, u izuzetnim situacijama, podrazumeva i „tiranicid” (ubistvo tiranina), o čemu govorite u knjizi?
- Još su u staroj grčkoj filozofi u svojim raspravama pokazali da može biti i despotskih i drakonskih zakona, u kojima nema pravde ni razuma, i koji ne zaslužuju da ih ljudi poštuju. Platon je političke oblike razvrstao na ispravne i pokvarene, kritikovao je tiraniju, a njegovi studenti su pod uticajem predavanja ubili jednog tiranina da bi svoje zemljake oslobodili takvog oblika vlasti. Tokom vremena, značajni mislioci, među kojima i brojni hrišćanski teolozi, zahtevali su da se vlast vrši u određenim okvirima, radi opravdanih ciljeva (da služe zajednici) i primerenim sredstvima. Iz toga su izvedeni zaključci da onaj vlastodržac koji se tih pravila ne pridržava, nego vlast koristi radi ličnih ili grupnih interesa, postaje tiranin i da je takvoga opravdano ubiti ukoliko neće da se odrekne vlasti.
Utisak je, ipak, da su ljudi spremniji da budu predmet ugnjetavanja nego da pružaju otpor ugnjetavanju? Pre će, recimo, učestvovati i u ratovima nego što će pružiti otpor onome ko ih u ratove vodi?
- U knjizi pokazujem kako istoriju trajno karakterišu razne zloupotrebe, uzurpacije, oblici despotizma, tiranije, ropstva, diktature, zuluma, samodržavlja, autoritarizma, totalitarizma i drugih oblika lične ili oligarhijske moći (sile). Takva stanja su opravdavana različitim apologijama, ideologijama, „teorijama”, verskim učenjima da je svaka vlast od Boga i da joj se ljudi moraju pokoravati. Vaspitavanjem i narodnom tradicijom i shvatanjima izraženim i u narodnim poslovicama (da više vredi gram vlasti nego oka pameti, da je pred silnim uvek kriv onaj ko je bespomoćan, da se konj mora vezati tamo gde aga kaže, da se šut ne može nositi sa rogatim...) usađivana je poslušnost i strah od posledica ako se vlast ne sluša, jer „vlast je ipak vlast, a mi smo samo stoka jedna” (Jesenjin).
Ali, kad ljudima dojadi?
- Kad ljudima dojadi - dižu bune, koje su obično bivale ugušene, dok su pobunjenici, ili oni koji pružaju otpor sili, bili kažnjeni (Spartakus, Jovanka Orleanska, Stenjka Razin, Jemeljan Pugačov, Pera Segedinac, Dože Đerđ, Matija Gubec, Gaj Foks, Džon Braun i drugi), a posle gušenja pobune režim obično bivao pooštren. Pobunjenici, pa i revolucionari, samo su ponekad znali i uspevali da svoje ciljeve institucionalizuju u legitimnu javnu vlast.
Otpor koji tinja
Ljudi često trpe ugnjetavanje, pogotovo na blaže i tananije forme. Čak ga i podržavaju. Primer za to je period socijalizma koji je takođe bio period ugnjetavanja?
- Čovek je „politička životinja”, i osećanje obaveza prema zajednici vrlo je duboko ukorenjeno u njegovoj prirodi. Sve dok su sistemi vladanja relativno podnošljivi i dok postoje makar minimalni uslovi za život, ili bar nada da će biti bolje (a socijalizam je dugo sticao podršku manipulišući takvom nadom), čovek podnosi i nepopularnu vlast. Do pobune obično dolazi kad neka vlast zaista pretera, učini uslove nepodnošljivim, izneveri očekivanja, ugrozi opstanak i povredi dignitet naroda ili uradi nešto čime prevrši meru, pa se digne kuka i motika. U svetu se od pamtiveka vode borbe između naroda zbog uspostavljanja dominacije jednih nad drugima ili, recimo, radi sticanja kontrole nad nekim putnim pravcima, izvorima, bogatstvima i teritorijama. Interesi samoodbrane rađaju patriotizam koji utiče na ljude da ispunjavaju mnoge obaveze i pod najtežim uslovima. Kad vlast deli sudbinu s narodom, narod ne negoduje protiv nje i onda se smanjuju ili se slabije primećuju neke staleške razlike, opraštaju se manje greške koje smetaju u normalnim vremenima.
A zašto se trpi ugnjetavanje?
- Ako je otpor vlastima bez izgleda na uspeh, onda veliki broj ljudi smatra da je besmisleno žrtvovati život. Tada otpor tinja, širi se neraspoloženje i čeka se da autoritarni vlastodržac bude ubijen, zbačen s vlasti ili da umre. U krutim, totalitarnim sistemima promene se češće započinju iz vrha nego pobunama odozdo, iako nekada vrh reaguje na pretnje odozdo. Kad se masa ustalasa, teško je zadržati kontrolu i ostvariti umereni režim. Masovni pokreti u 19. i 20. veku rezultirali su uglavnom autoritarnim režimima, mada ima izuzetaka kad postoji tradicija umerenosti i masovnog pasivnog otpora (gandizam).
Smisao društvene organizacije svakako nije u smenama sistema ugnjetavanja i otporima ugnjetavanju. Da li se, s tim u vezi, može reći koji je sistem organizacije društva optimalan, i kako ga uspostaviti?
- Da bi vlast stekla poštovanje onih kojima vlada, pa i njihovu dobrovoljnu poslušnost, važno je da su građani uvereni da je legitimna. Ako vlast to ne uspeva, a naročito ako je očigledno da interese vladajuće grupe stavlja iznad opštih interesa, pa se ta grupa bogati dok narod sve više osiromašuje, onda u takvoj situaciji poslušnost naroda prema zakonima i vlasti popušta, zahtevi za njenu smenu rastu i pokazuju se znaci krize legitimnosti.
To znači da je pravo na neposlušnost ,,legitimno?”
„Pravo” na neposlušnost je moralno i političko, nekada i moralno-politička obaveza, ali nikada nije zakonsko pravo (mada je i u tom pogledu bilo izuzetaka).
Utisak je da su kod nas u Srbiji, a i uopšte, na ovim prostorima u okruženju, institucije uglavnom bile samo pokriće za razne oblike lične vlasti, pa i ugnjetavanja. Gde smo u tom pogledu danas?
- Sistemi lične vlasti kakvi su se kod nas smenjivali, moraju biti zamenjeni institucijama, i mora se uspostaviti konstitucioinalizam, to jest ustavnost koja podrazumeva ograničenost svake političke volje i njeno podvrgavanje vladavini prava. Vladavina prava ili pravna država ne znače primenu svih zakona koji ne zadovoljavaju svojim kvalitetom, ali se najhitnije mora pristupiti i donošenju ustava i neophodnih zakona u skladu sa izvesnim civilizacijskim dostignućima i valjanim pravnim kriterijumima, koji su poznati, ali se ideje o vladavini prava uvek zanemaruju ili krše čim stoje na putu nekoj političkoj volji iza koje stoji dovoljno sile. Da bi se valjan ustavni sistem uspostavio neophodni su podela vlasti, uzajamna kontrola i ravnoteža njenih delova, nezavisno sudstvo, razvijena regionalna i lokalna samouprava, prihvatanje opozicije koja je lojalna državi, a kritikuje vladu i vlast, kao i nezavisna i odgovorna štampa koja interese države i naroda stavlja ispred interesa onih koji imaju vlast ili novac. Za sve to je potrebna i građanska hrabrost i moralna autonomija.
Branislav RADIVOJŠA
27.12.03 Politika
Vera kao ljudska pramera
Vojislav Stanovčić: "Političke ideje i religija"
Rasprava profesora Vojislava Stanovčića inspirisana je odabranim i dubokim filozofskim uvidima o usmeravajućim i formativnim moćima religije, ali uz proširenje te velike teme drugom moćnom matricom svetskoistorijskog procesa kao što je politika.
Vođen skrupuloznošću prema izazovima dveju najkrupnijih društvenih i istorijskih tema, a ne manje i obzirima znalca jedne praktično neiscrpne materije, pisac se dosledno uzdržavao od preskriptivnih stavova i definitivnih zaključaka, služeći se otvorenim diskursom koji podstiče slobodno i samostalno domišljanje čitaoca. To, međutim, ne znači de je u pitanju deskriptivna rasprava bez teze i zaokruženog pogleda na stvari. Naprotiv, već u uvodnim delovima rasprave, snažno se reafirmiše stav o moralnoj autonomiji ličnosti kao centralnom uporištu dobrog društvenog i političkog poretka, nasuprot heteronomnim izvorima moralnog suđenja i time zavisnosti pojedinca, čiji su nosioci i religija i politika.
Moralno sazrevanje i prosvećenost
Stavljajući prosvećenog i moralno autonomnog čoveka u središte dobrog društvenog poretka, autor reafirmiše Kanta, ali i stare filozofe koji su držali da se svi zemaljski zakoni hrane od jednog, najvišeg i najopštijeg, koji je svima dovoljan i od svih jači. Najveći neprijatelj moralnog sazrevanja i prosvećenosti čoveka ostaju neznanje (lenjost) i kukavičluk (samoživost), nesposobnost da čovek, slobodno se služeći moćima svog uma usvoji najviše, božanske i najbolje, pravedne zemaljske zakone.
Savršenstvo političkog zavođenja i obmanjivanja masa, uz neviđeni porast političke neodgovornosti, amoralnosti i demonije svih vrsta, najavilo je eru "pretencioznih sila svetskog uravnavanja" (N. Velimirović), da svojim interesima podrede sve zemlje i narode, pa i da kolonizuju najdublje prostore unutrašnje ljudske slobode, vere, i moralnosti. U studiji V. Stanovčića daje se veoma široka istorijska evidencija i argumentacija o poreklu i manifestacijama te težnje politike da se nametne kao isključiva sila u modernom društvu, pa i kao svevažeće načelo samog života. Posebno su upečatljive analize o povratnim spregama uzajamne degradacije religije (i crkve) i politike, koje se daju u nekoliko poglavlja.
Utvrđujući da je jedna od velikih vododelnica između Istoka i Zapada bila i danas jeste u tome što su sve velike religije ponikle na Istoku, a sve političke ideologije, napredne i nazadne, na Zapadu, pisac ove studije dolazi do inspirativnih uvida o dubljim uzrocima savremene društvene i političke krize koja potresa temelje obe strane sveta. Jedan od takvih uvida je i sledeći: "Tačno je da je briga o ljudskim pravima nastala u krugu zapadnoevropske civilizacije, kao i najrazvijenije ideje o vladavini prava, jednakosti ljudi u njihovim pravima i ideje o ograničavanju svake političke moći. Ali je takođe tačno da su gotovo sve moderne političke ideologije u ime kojih su ubijani milioni, nastale takođe u krugu te iste civilizacije....
Razmeđe Istoka i Zapada
Tako liberalizam, konzervativizam, socijalizam, nacionalizam, anarhizam, komunizam, rasizam (ideje o civilizacijskoj i rasnoj superiornosti i ’bremenu belog čoveka’, antisemitizam, itd.) imaju svoje poreklo i doktrinarna utemeljenja u Zapadnoj Evropi, bez obzira gde je dolazilo do njihove primene i koliko su učenici izvitoperili hilijastičke ideje originalnih ideologa. Boljševizam, maoizam, kulturna revolucija u Kini, masakri u Kampućiji i drugi slični događaji, imali su svoje uzore u zapadnoevropskim ideologijama, mada su ih u Istočnoj Evropi i Aziji možda pogrešno čitali i shvatali, a varvarski i istočnjačko-despotski primenjivali. Jedina vrlo značajna i uticajna politička ideologija, u smislu skupa ideja usmerenih na postizanje izvesnih političkih ciljeva odgovarajućim akcijama, koja nema svoje poreklo u Zapadnoj Evropi, jeste islamski fundamentalizam, čiji izvor je islam kao religija".
Premda je u svom sadašnjem obliku studija prof. Stanovčića veoma bogata analizom različitih uporednih političko-religijskih kontroverzi, paradigmi i situacija, mislimo da bi njenu značajnu dopunu, u kontekstu osnovne linije izlaganja tematike, moglo predstavljati sažeto dopisivanje izuzetno zanimljivih ideja i pogleda ruskih bogotražitelja, slovenofila i personalista, od kojih se neki sporadično i pominju u knjizi. Posebno mislimo na ideje Homjakova, Kirejevskog, Aksakova, Berđajeva, Loskog i nekih drugih mislilaca, čija je osnovna preokupacija bila upravo tematika pokretačke snage vere u svetskoj istoriji, a posebno istraživanja odnosa Zapada i Istoka, Evrope i Rusije i pojedinih civilizacijskih krugova koji su izrastali i nestajali u preobražajima svetske istorije.
Milan MATIĆ
30.10.03 Politika
Knjiga za političare
Vojislav Stanovčić: "Političke ideje i religija"
U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na tribini Biblioteke SANU, predstavljeno je najnovije delo akademika Vojislava Stanovčića – "Političke ideje i religija", u dve knjige, čiji su izdavači Udruženje za političke nauke Jugoslavije i "Čigoja štampa". O knjizi su, nazvavši je "događajem vrednim pažnje i opširnih razgovora", govorili akademici Vladeta Jerotić, Nikola Milošević, Zoran Konstantinović i sam autor.
Akademik Vladeta Jerotić ovo delo vidi kao "izazove koji zahtevaju odgovore", a u njih je, u nizu drugih, ubrojao i pitanja "možemo li veru smatrati primarnim faktorom u nastanku drugih disciplina, pa i političkih", "da li hrišćanstvo potkopava borbeni moral naroda i država", "da li se čovek rađa kao potencijalno moralno biće ili ga formira moral sredine u kojoj odrasta", "koliko je tačna tvrdnja – čija je vlast, njegova je i vera"... i upitao – uostalom, kako pomiriti moral i politiku, gde naći moralnog političara, a ukoliko se nađe – kako da primeni moral...
– Reč je o delu jednog neobično učenog čoveka koji kroz ovu knjigu daje i uvid u čitav niz drugih naučnih oblasti, pored ostalog u literaturu - rekao je akademik Nikola Milošević i istakao da se, "između mitske i etičke poruke religije, akademik Stanovčić u svom delu opredelio za – etičku".
Milošević je, pošto je rekao i da bi "političari trebalo da iščitavaju ovu knjigu, pod uslovom da uopšte išta čitaju i da bi im išta moglo pomoći i kada pročitaju ovakve knjige", analizirao autoritarnost homo balkanicusa, govoreći i o kulturnim obrascima, nacionalnom mentalitetu i sopstvenom "neverovanju u biološke i genetske podloge koje određuju nacionalne osobine".
Akademik Zoran Konstantinović je rekao da je Stanovčićeva knjiga zapravo iz oblasti interdisciplinarnih studija, da "obilno koristi primere iz svih literarnih izvora brojnih evropskih i svetskih književnosti, iz naše literature gotovo sve – od Vuka i Dositeja do Branka Ćopića" i da je to "izuzetno dragoceno jer je literatura, uostalom, svekoliko ljudsko iskustvo".
D. R.
