Bjanka Picorno smatra se najznačajnijim savremenim italijanskim piscem za decu i mlade. Napisala je četrdesetak knjiga, koje su dobile brojne značajne nagrade i donele joj kandidaturu za Medalju Hansa Kristijana Andersena, najvažniju nagradu za životno delo u oblasti stvaralaštva za mlade. Njene knjige odavno su ušle u obaveznu lektiru, a njena mlada publika je obožava i svaku novu knjigu iščekuje s velikim nestrpljenjem.
Rođena je 1942. u gradu Sasari, na italijanskom ostrvu Sardiniji. Posle studija arheologije, preselila se u Milano, gde se dalje usavršavala za rad na televiziji i filmu na čuvenoj Scuola Superiore delle Comunicazioni. Karijeru je započela na državnoj televiziji RAI, u redakciji za kulturu i dečji program. Pisala je scenarija, dramske komade i tekstove za songove. Ubrzo, s nepunih trideset godina napisala je i prvu knjigu za decu (Il grande raduno dei cow boy, 1970) koja ju je munjevito proslavila. Knjige koje su usledile bile su mahom bestseleri, nagrađivani i prevedeni na mnoge svetske jezike.
Najpoznatije knjige za mlađe čitaoce su Kućica na drvetu (La casa sull’albero, 1984), Neverovatna priča o Laviniji (L’incredibile storia di Lavinia,1985), Škola za Laviniju (Una scuola per Lavinia, 2005), Hlorofil plavog neba (Clorofilla dal cielo blu, 1974), Alhemičareva lutka (La bambola dell’alchimista, 1988), Moja mala veštica ( Streghetta mia, 1988), Živa lutka (La bambola viva, 1995), Đulija Av-av i ljubomorno mače (Giulia Bau e i gatti gelosi, 2004) i Tajni glas (La voce segreta, 1998). Najznačajnije knjige za decu starijeg uzrasta su Slušaj kako mi lupa srce (Ascolta il mio cuore, 1991), Polisena i njeno prase (Polissena del Porcello, 1993), Francuska dadilja (La bambinaia francese, 1994), Dijana, Kupidon i Komandant (Diana, Cupido e il Commendatore, 1994), Slučajni razgovori (Parlare a vanvera, 1989), U kralja Mide magareće uši (Re Mida ha le orecchie d’asino, 1996), Kad smo bile devojčice (Quando eravamo piccole, 2002) i Tornatras (Tornatrás, 1993). Napisala je knjigu o svom stvaralaštvu Priča o mojim pričama (Storia delle mie storie, 2002) i Priručnik za mlade kreativne pisce (Manuale del giovane scrittore creativo, 1996) koji podstiče mlade na književno stvaralaštvo, nudeći savete, vežbe i primere iz književnosti.
Od brojnih nagrada koje je Bjanka Picorno dobila, izdvojićemo samo neke: četiri puta je dobijala prestižnu Premio Andersen Il Mondo Dell’Infanzia (za najboljeg dečjeg pisca 1988, za romane Slušaj kako mi lupa srce 1992, Dijana, Kupid i komandant 1995. i za Tornatras 2001. godine); Premio Cento 1998. za Alhemičarevu lutku; Premio Alla Fantasia Gianni Rodari 1989. za Moja mala veštica; Premio Pippi 1988. za U kralja Mida magareće uši; Premio Castello di Sanguinetoo 2004. za roman Aleksandar Veliki (L"amazzone di Alessandro Magno).
Maštovita, ?oderna, zabavna i stilski izbrušena dela Bjanke Picorno uglavnom se bave socijalnim i političkim problemima. Levičarka i feministkinja, kritična prema konvencijama, licemerstvu, stereotipima i opštim mestima, Bjanka Picorno preispituje razne kontroverzne i složene teme – od socijalne podeljenosti, preko ekologije, potrošačkog društva (konzumerizma), političke korupcije, do rodne i rasne diskriminacije. Na prvi pogled neobično je da ovako „ozbiljna” pitanja budu tema romana za decu. „Istina, ja pišem za napredne čitaoce. Potpuno se slažem s Tolkinom koji tvrdi da priče za decu treba da budu kao i njihova odeća – uvek im daj bar za jedan broj veću, drugim rečima, ponudi im izazovne priče koje neće previše lako razumeti. Imaj poverenja u njih, veruj u njihovu sposobnost da odu korak dalje”, kaže Bjanka Picorno u intervjuu za magazin Inoltre 2002. godine. „Jer svrha književnosti, kao što kaže Milan Kundera, nije da pruži odgovore već da postavi pitanja. Književnost je poziv na posmatranje, promišljanje i izazov.” Deca treba da razumeju svet oko sebe, o čijoj će sudbini jednog dana odlučivati, i zato nema teme o kojoj ne treba govoriti pred njima. Na primer, čuveni roman Slučaj kako mi lupa srce govori, između ostalog, o tome da nemaju sva deca jednake šanse na uspeh u životu – razlika između bogatih i siromašnih promenila je oblik, ali ne i suštinu. Hlorofil plavog neba govori o životu u zagađenim gradovima, i o tome kako je prihvaćeno dete koje je „drugačije”, mali vanzemaljac koji je prisiljen da emigrira na Zemlju. Roman Tornatores, po rečima autorke, „poziva čitaoce da preispitaju uticaj televizije na one najslabije među nama, i samu prirodu demokratije... Jer, šta oblikuje individualna ubeđenja u svetu gde se mediji nalaze u rukama nekolicine?” U Princezi Laurentini (Principessa Laurentina, 1990) bavi se snažnim emocijama adolescenata i teškim porodičnim problemima, a ne okleva da govori čak ni o smrti (Speciale Violante, 1989). U Poliseni i njenom prasetu opisuje surove običaje i istorijske događaje, koji se ne mogu prikriti niti zaobići, prosto zato što su se zaista događali. U svom možda najozbiljnijem delu, Francuskoj dadilji, Bjanka Picorno piše sopstvenu verziju „Džejn Ejr”: sporedni ženski likovi, koji su u originalnom romanu Šarlote Bronte posmatrani s prezirom, u Bjankinoj verziji postaju heroine, u čije su sudbine upereni reflektori i kojima je pružena prilika da ispričaju svoje priče iz drugačije, feminističke i revolucionarne perspektive.
Strastven čitalac i izuzetno obrazovana, Bjanka Picorno u svojim delima vodi polemiku ne samo sa društvenim pojavama već i sa književnom tradicijom: u njenim delima rasut je iznenađujući broj književnih, istorijskih i likovnih referenci. Na primer, njena najpoznatija knjiga Slušaj kako mi lupa srce delom je parodija na italijanski klasik, roman Srce Edmonda De Amičisa, Francuska dadilja je savremena obrada Džejn Ejr, a Polisena i njeno prase gotovo tradicionalan pikarski, avanturistički roman, u kome su glavnu reč preuzeli ženski likovi. „Na mene su uticali majstori poput Igoa, Zole, Balzaka, Tolstoja i Dostojevskog, a od savremenih Elsa Morante, Ana Marija Orteze i Stiven King.”
Iako maštovite i ponekad ispunjene fantastičnim detaljima, dela Bjanke Picorno utemeljena su na iskustvima iz stvarnog sveta. „Mene ne interesuje pisanje fantastičnih priča koje se odvijaju negde u nepoznatom vremenu ili prostoru. Mene zanima građanski roman, gde junaci žive u određenim društvenim okolnostima, čak i kada pišem o intimnim, individualnim iskustvima.” Bjanka uvek bira aktuelne teme, čak i kad smešta priču u neko prošlo istorijsko doba kao, na primer, u njenoj najpopularnijoj knjizi Slušaj kako mi lupa srce, čija se radnja odvija u Italiji neposredno posle Drugog svetskog rata. Današnja deca mogu da se identifikuju s decom iz prošlih vremena, jer su neke stvari zajedničke svoj deci na svetu, bez obzira na to gde i kada žive. „Deca su ljudska bića koja pokreću ista logika i strasti kao i odrasle, pa imaju i iste duboke psihološke potrebe – potrebu za stabilnim vezama ispunjenim ljubavlju, za snažnim emocijama, za sigurnošću nakon preživljenog straha, potrebu da iskažu ljutnju i ogorčenost zbog svega što im se čini nepravedno, potrebu za drugima.” S druge strane, današnja deca su po mnogo čemu drugačija, nastavlja Bjanka Picorno u istom intervjuu: „Deca su deo društvenog tkanja, a društvo se neprestano menja – potpuno se promenilo od vremena mog detinjstva. Najgori neprijatelji današnje dece su potrošačko društvo i pomama za kupovinom, taj pritisak da se sve ima odmah, a već sutra ili prekosutra želi se nešto novo. To uništava onu finu napetost dok se nešto iščekuje i odgađa zadovoljstvo, ono plodno vreme nadanja, ispunjeno maštom i kovanjem planova kako da se dobije to što želimo. Današnjoj deci je često dosadno, imaju poteškoća da se koncentrišu.” Međutim, ništa od toga ne umanjuje poštovanje koje Bjanka Picorno gaji prema deci, poput većine velikih pisaca za decu: njeni junaci su često pronicljiviji od odraslih, kritički pa i zaštitnički nastrojeni. „U konvencionalnim knjigama za decu, odrasli se prikazuju kao savršen model, a deca kao nesavršeni materijal koji treba oblikovati, ukalupiti prema tom modelu. To se, međutim, ne događa u sjajnim knjigama. Setite se samo kakvi su odrasli u Tomu Sojeru, Haklberiju Finu, Tajnom vrtu i Pinokiju. Svi mi znamo da su u stvarnom životu mnogi odrasli nezreli i slabi, i da ih to što su roditelji ne čini ni jačim ni zrelijim. Čak i mladi čitaoci vide to, i cene to što nisam licemerna i ne lažem u vezi s tim.”
Da bi se uverljivo predstavila najintimnija iskustva likova, po dubokom uverenju Bjanke Picorno književnost može da se stvara samo na osnovu ličnih iskustava. „Iako volim da stvaram zaplete s mnoštvom događaja, obrta i iznenađenja, moje priče ne opisuju spoljne događaje. A kao žena, ja poznajem samo unutrašnji život devojčica”, kaže Bjanka Picorno. Zato u njenim delima dominiraju ženski likovi. Međutim, njene junakinje nimalo ne liče na stereotipne predstave o devojčicama. „One nisu mamine maze, niti anđelčići, već deca koja su u stanju da stignu na mesta na koja čak ni Alisa nije dospela“, kaže čuveni italijanski književni kritičar Antonio Faeti. Živahne, ironične, neustrašive, radoznale, često i „muškobanjaste”, junakinje Bjanke Picorno preuzimaju prostor avanturističkih priča tradicionalno rezervisan za dečake. Polisena i njeno prase je verovatno najupečatljiviji primer klasične dečje avanturističke priče sa ženskim junakinjama. Jedanaestogodišnja Polisena saznaje da je usvojena i, uz pomoć još jedne devojčice, Lukrecije, kreće u potragu za svojim pravim roditeljima, otkrivajući usput kakav je svet i kakva je ona sama. Knjiga je prepuna aluzija na čuvene knjige, crtaće i filmove za decu – Polisenina slutnja da je zapravo kraljevskog porekla, manastir, putujući cirkus, gusari, dvorske intrige – sve smo to već sretali u stvaralaštvu za decu (Kraljević i prosjak, Grof Monte Kristo, Pinokio, u mnogim Dikensovim i Kalvinovim romanima). Sve je to, međutim, sada predstavljeno s nove tačke gledišta. Bjanka Picorno neprestano dovodi svoje heroine u situacije koje ih teraju da se menjaju, rizikuju i otkrivaju sopstveni identitet, odupirući se predrasudama društva i stereotipima o mestu žene u svetu. Picorno, zapravo, svojim čitaocima „daje lekcije o slobodi“, kaže kritičarka Gabrijela Kontini: „Čuvajte se, devojčice (nedvosmisleno poručuje knjiga Polisena i njeno prase, onim što junaci govore i razvojem događaja): lepa odeća je mučenje i besmislica. Jednostavne vrednosti i život u sigurnosti toplog doma su divni, sve dok imate i mogućnost drugačijeg izbora. Prijateljstvo postoji, čak i između dece i odraslih, iako su vas drugačije učili. Vredi se upustiti u avanture na otvorenom: nemojte se zaključavati u kuću. Svi moraju da uče: učenje je zabavno. Imajte poverenje u sebe; vi ste dobre i jake i možete da uradite to što treba bolje nego bilo ko drugi. Svet je nepravedan: promenite ga.“
Junakinje Bjanke Picorno su vrlo kritične prema odraslima, koji su često predstavljeni kao glupi, licemerni, nepošteni, zlobni i nepouzdani. Međutim, za razliku od Roalda Dala, s kojim je često porede, Bjanka Picorno pokušava da opravda i iskupi odrasle, čak i kada to ne zaslužuju. Priska, Eliza i Rozalba su vitezovi pravde koji se bore protiv užasne učiteljice Harpije Sforce. One vode borbu za slobodu i jednake šanse za sve. „Školska godina opisana u Slušaj kako mi lupa srce pretvara se u bojno bolje dok mala heroina Priska odrasta, zaljubljuje se, bori se i pokušava da preživi u svetu odraslih. Među savremenim dečjim romanima ovo je nesumnjivo najstrastveniji i najetičniji. Junakinje imaju sopstveni kod časti i nikada ne popuštaju. A pored toga, i jedan od najzabavnijih, zahvaljujući Priskinim sastavima.“
Iako su slične po mnogo čemu, svaka Bjankina junakinja je drugačija: mi znamo njihove snove, njihove mane, planove i želje. Razumemo ih toliko dobro da nas lako osvoje. I upravo ta uverljivost likova, činjenica da takva deca postoje u stvarnom svetu (a ne to što su u pitanju izuzetni karakteri, ili čak izuzetni ženski karakteri) doprinosi neverovatnoj popularnosti knjiga Bjanke Picorno.
„Pisci za decu moraju da pristupe svojim delima, tekstu koji će napisati, sa potpuno istim stavom kao pisci za odrasle. Njihov cilj mora da bude da na najbolji mogući način ispričaju priču koju žele da prenesu”, kaže Bjanka Picorno – i zaista, daje sve od sebe. Ona piše najlepšim književnim jezikom, ne popuštajući komercijalnom ukusu niti bilo kakvim ograničenjima. Nepoznate reči se upravo kroz književnost najlakše nauče. Kad treba da dočara karakter svojih likova, Bjanka Picorno ume da upotrebi i „ružne”, zabranjene reči, ili sleng, tako da ne bude neukusno. Njene junakinje često umeju da nas iznenade otrovnom kritikom, ljupkom zlobom kojom sude o svetu odraslih, kao, uostalom, i deca u stvarnom svetu. U knjigama za najmlađe, gde je zvučnost od posebne važnosti, najbolje se vidi talenat Picornove za igre rečima i poetičnost njenog jezika. Autorka kaže da knjige za najmlađe čitaoce obično nekoliko puta ispriča uživo pre nego što ih zapiše.
Kao što i dobri pisci književnosti za odrasle uspevaju da prenesu čitaocu specifično viđenje sveta svojih junaka, tako i u knjigama Bjanke Picorno imamo priliku da susretnemo autentično dečje viđenje sveta. Detinjstvo je doba čije se poruke retko slušaju, i obično se izgube u krivom ogledalu sveta odraslih, ispunjenom očekivanjima i projekcijama. Otuda se perspektiva deteta često „zagubi” kad odrasli pokušavaju da je prenesu. Međutim, talenat Bjanke Picorno leži pre svega u sposobnosti da osluškuje i čuje decu, i prenese njihovu viziju. Kućica na drvetu nije samo naslov jedne od njenih najpopularnijih knjiga, već i metafora za njeno shvatanje detinjstva. Dete posmatra svet iz drugačije perspektive, njegov pogled neprestano otkriva, izvrće stereotipe, razotkriva kontradikcije, dolazi do novih istina, rešava misterije, prelazi granice i susreće nepoznato – i to je okosnica svih njenih dela.
Kažu da kad se pojavi nova knjiga Bjanke Picorno, istog trena stvore se kilometarski redovi pred knjižarama. A postoji i sijaset dobrih razloga za to.
