05.02.12
Sveci koji vole viski
Ivana Hadži-Popović
„I Hemingvej, koji je kritičare nazivao kojotima i kaktusima, dokazao je da se u književnosti može biti zvezda, ali pitanje je da li je to moguće kod nas gde se sve obesmišljava u jevtinom glamuru”, kaže Ivana Hadži-Popović
Sa zadovoljstvom postala bih Šekspirova mačka, Skotovo prase i Kitsov kanarinac samo da mogu da budem u društvu tih velikana. Ove reči Virdžinije Vulf moto su knjige „Poigravanje“ Ivane Hadži-Popović (izdavač Gradac/Medijska knjižara krug), portreta poznatih književnika za koje autorka tvrdi da nisu eseji nego baš „poigravanje“, reč satkana od psihološke i duhovne niti.
-Nezaboravno je to moje vreme u društvu Hemingveja, Nabokova, Beketa, Joneska i ostalih velikana dok sam pokušavala da prodrem u njihovu tajnu - kaže Ivana Hadži-Popović. -Oni su mi i ukazali na poigravanje kao na suštinu stvaranja. Vreme prolazi, bol, ljubav, želja, san, lepota, smrt ostaju dok se ne pojavi umetnik i kaže: „Pronašao sam divan način da pravim lepe stvari.” Neko je rekao da misterije u ljudskom životu nema, ona postoji samo u umetnosti, pošto tu jedino ima smisla. Zato VelaskezoveDvorske dame ili prizoriŽeronima Boša ostajuzagonetnii uprkos tolikim vekovima tumačenja.
Svetac koji voli viski (Semjuel Beket), leopard s Kilimandžara (Ernest Hemingvej), pisac za kojim su devojke ludovale (Štefan Cvajg), neki su od junaka njene knjige, kao i Nabokov, Spinoza, Jonesko, Tabuki, Bucati, Crnjanski... Na jednom mestu konstatuje da su Alisa u Zemlji čuda i Lolita danas spojene u istu dragu malu zavodnicu, što šeta našim ulicama.Tu su i žene pisci: Virdžinija Vulf, Elfride Jelinek, Margaret Diras, Isidora Sekulić... U prvim romanima Virdžinije Vulf njene junakinje, odrasle između vrta, klavira i čajnog stola, verno su ogledalo 19. veka, kada je vladalo mišljenje da se od žena ne može očekivati ništa intelektualno. Koliko se to promenilo u 20. i na početku 21. veka?
- Austrijska nobelovka Elfride Jelinek, još jedna od junakinja „Poigravanja“, u svojim delima ne osvrće se ni na granice šoka ni na granice stida - kaže Ivana Hadži-Popović. - Gledalac njenih komada mora biti spreman da podnese krvavi spektakl i utone u jezik, koji se, po rečima autorke, „stidi samog sebe”. Krv na filmu i televiziji ona smatra nezamenjivom. Iz tog ženskog soka nadire ženska želja koja muškarce najviše plaši. I kao da je oduvek nekako sve samo zbog tog straha. Elfride je ubeđena da umetnička dela čiji je autor žena neretko izazivaju prezir i podsmeh. Stoga, u jezičkom poretku koji su oktroisali muškarci, žena još mnogo mora da nauči. I pošto, u kulturnom smislu, ona postoji jedino u prostornoj neodređenosti, njen govor postaje govor krajnosti. „Govorim, zato postojim. Pišem da bih ostala u životu.“ Možda se u naše vreme promenila ta prostorna neodređenost koja je omiljena ženska dimenzija. Nije to malo. Meni se to, čak,čini poetski.
Ivana Hadži-Popović je urednik u izdavačkoj kuži „Albatros”. Prevodi sa francuskog i italijanskog. O mestu knjige danas u srpskom estradnom košmaru nije joj lako da govori. Kaže da je to teško pitanje za nekoga ko komercijalno ne razmišlja,mada priznaje da je najveći uspeh kad se u jednoj knjizi komercijalno i duhovno spoje.
- Uostalom, i Hemingvej, koji je kritičare nazivao „kojotima“ i „kaktusima“, dokazao je da se u književnosti može biti velika zvezda - tvrdi, dodajući da ne zna da li je to moguće kod nas, gde se sve obesmišljava u jevtinom glamuru, često ispolitizovanom, u „šund“ performansima i u nagradama koje se kao konfete dele članovima „klubova“.
- Često se setim Beketovog oca koji je sinu na samrti poručio: „Bori se, bori se, bori se.” To i činim i uvek pronađem nekog ko ume da prepozna lepotu, dobrotu i dušu. Zato sam i napisala ovu knjigu u kojoj će čitaoci pronaći možda nešto što nikad nisu čuli o Beketu, Jonesku, Virdžiniji Vulf ili šta je Crnjanski mislio o trešnjama, Spinoza o pivu i slatku od ruže... Nikada ne treba smetnuti sa uma da je umetnost moćna, jer stvara nešto što ranije nije postojalo,i privlačna, jerteži da odgovori na velika pitanja čoveka i postojanja. Ali, ni to da se unjoj skrivaželja da se zagonetka reši i opasnost da se upadne u zamku. Putevi izgledaju mnogobrojni,a ne postoji ni jedan jedini - zaključuje autorka.
Gordana Popović
12.08.12 Blic
Poigravanje - Ivana Hadži-Popović
Ne znam da li je knjiga Ivane Hadži-Popović teorija, nisam siguran ni da je praksa, ali jesam da je to vanredno lepo i osećajno ispisano štivo. Reč je o sedamnaest portreta umetnika napisanih ne dokumentarističkim, već poetskim stilom. Treba imati mnogo ljubavi da bi se napisala ovakva knjiga, koja se naprosto čita u jednom dahu. Medaljoni su pisani ekspresivnim stilom, tako što autorka bukvalno rekreira život, premišljanja i čitav unutarnji svet portretisanog umetnika. Zapis o Margaret Jursenar počinje rečima: „U osvit Prvog svetskog rata malena Belgijanka, u pariskom metrou, kupuje Aristofanove ‚Ptice‘. Ima osam godina i lutke je ne privlače.“ A onaj o Jonesku ovako: „Letnje popodne u La ŠaplenenTenzeu, jedan dečak neočekivano ulazi u nestvarnost.“ Ne pitajte se kako autorka sve ovo zna. Ne istražujte, zatvorite oči i krenite na putovanje. Da polazim na more, ovo bi bila prava knjiga za mene.
Aleksandar Gatalica
23.12.11 Danas
Ono što možda nikad niste čuli
Poigravanje, Ivana Hadži-Popović
„Sa zadovoljstvom postala bih Šekspirova mačka, Skotovo prase li Kitsov kanarinac kad bih tako mogla da budem u društvu tih velikana“. Ove reči Virdžinije Vulf moto su nove knjige Ivane Hadži Popović. Čitajući je, saznaćete ono što možda nikad niste čuli o Hemingveju, Beketu, Jonesku, Margerit Diras, Pesoi, Bucatiju, Kavafiju, Crnjanskom, Cvajgu, Nabokovu...
Poigravanje nije tek naziv ovih kratkih portreta junaka naših biblioteka, već i sama suština umetnosti. Na to upućuju i njihovi maštoviti naslovi: Svetac koji voli viski, Ljubav na vrućini, Konjak, svetlost i sloboda, Dvorske dame, Lisabonske terase, Leopard s Kilimandžara, Poljupci bez usana, Tajne razvrata, Trešnje uvek bude čežnju, Lolita u zemlji čuda, Pisac za kojim su ludovale devojke, Ko se boji Elfride Jelinek? Virdžinija i Elfride, Žena iza zavese, Svaki žanr je dobar osim dosadnog, Toledo u oluji, Pivo i slatko od ruže.
Zbog težnje da odgovori na velika pitanja čoveka i postojanja, umetnost je veoma privlačna. U njoj, skriva se želja da se zagonetka reši, ali i opasnost da se upadne u zamku. Putevi izgledaju mnogobrojni, mada, zapravo, ne postoji ni jedan jedini.
Zato Velaskezove Dvorske dame ili prizori Žeronima Boša ostaju tajanstveni i uprkos tolikim vekovima tumačenja, a na Vermerovim slikama uvek je neka druga, koja na prvu ničim ne ukazuje i koju treba prepoznati... Zato i kad Jonesko pomisli na Beketa u sećanje mu naviru stihovi Alfreda de Vinjija: „Samo ćutanje je silno, sve ostalo je nemoć“.
Ali, umetnost je, pre svega, ogromna moć koja stvara nešto što ranije nije postojalo. Da li onda može nekažnjeno da se sretne onaj ko piše?, pita se pisac Antonio Tabuki, jedan od protagonista knjige i podseća da je Flober patio od zastrašujuće depresije, da je Helderlin na kraju poludeo, a Hemingvej izvršio samoubistvo.
U vrsti kriminalističke priče, Spinoza začikava Hegela, francuski pisac Žan Puji Hegelovoj perspektivi „objavljene smrti“ prkosi Spinozinim „veselim strastima“. Uprkos tuberkulozi, ili možda baš zbog nje, za holandskog filozofa jevrejskog porekla koji je voleo pivo i slatko od ruže, sam život je poigravanje. Tako u svojoj Etici on daje uputstva za veštinu življenja. U sedamnaestom veku bilo je to protumačeno kao ugrožavanje Boga, pa knjiga iz štampe izlazi posle njegove smrti.
Danas, kad se mašta potpuno izmigoljila, a život zadobio boju zadovoljstva, Spinoza može da bude moderniji nego ikada.
Kao i El Greko čije slike već pet vekova svedoče o tome koliko se stvaralac bori sa sirovom materijom, nevidljivom i uzvišenijom od njega. I koliko ništa ne može da ga pokoleba da je iskaže iako je savršeno svestan da će mu izmaći - poput težišta koje je pomerio svim svojim figurama.
Pa, šta je onda na ovoj našoj planeti istrajnije od poigravanja?
Vreme prolazi, bol, ljubav, želja, lepota, san i smrt - ostaju. Sve dok se ne pojavi umetnik i kaže: pronašao sam divan način da pravim lepe stvari.
M. S.
