Pogled prolaznika

06.09.07

Književnost

Sticajem čudnih literarnih okolnosti, baš onih dana kada sam čitao njegove putopise, putovao sam niskim noćnim autobuskim letom od Tišminog Urvideka do Albaharijevog Zemuna sa Borom Draškovićem. Razume se da je to sasvim irelevantna stvar za književnu kritiku, s obzirom na to da teorija strogo kaže da se podaci iz života pisca ne mogu dovoditi u vezu sa njegovim delom. Ali, šta ako se čitalac, pisac i već pomenuto delo nađu na istom sedištu, uz nužno usputno pitanje: u čijem krilu će sedeti knjiga – piščevom ili čitaočevom!? Da li teorija u takvom slučaju može da ustupi mesto jednom takvom izuzetku ili će autobus ipak biti mali za sve? Teško, jer se radi o knjizi putopisa koji lično podrazumevaju, što će u ovom slučaju biti više od rezervacije. Čitalac i Boro Drašković ipak tokom vožnje neće prozboriti ni reči, ali će čitalac sve vreme, u kutiji sa tek kupljenim novim rašniranim cipelama kriti knjigu zelenih korica, baš onu koju je napisao poznati reditelj, profesor, esejista i intelektualac, koji, eto sad, sedi kraj njega. Neće otvarati kutiju, neće vaditi knjigu, ali će se tokom vožnje sigurno zapitati da li je sve ovo slučajno. Čitati putopis, putovati na kratko sa čovekom koji ga je napisao i kriti knjigu u kutiji sa novim cipelama – metaforom novih putovanja?!Bilo kako bili, čitalac neće otkriti Bori Draškoviću da mu se knjiga izuzetno dopala, a jeste, čak i više od toga. Zašto? Zato što «Pogled prolaznika» sadrži tridesetak odličnih putopisa koje je pisac, kako se čini, pisao čitavog života. To sad nije samo zbirka pronicljivih zapisa sa putovanja, već i svojevrsna autobiografija prelomljena kroz formu putopisa, čija bi neuhvatljiva suština tek donekle mogla stati u definiciju: dok putujemo po svetu, putujemo po svom telu, po svojim uspomenama. U skaldu sa tim, putopisi ovog pisca nisu omeđeni. Jasno je da njegov pristup svetu kosmopolitski, ali su i njegove priče sa putovanja neomeđene. Boro Drašković putuje i piše impresionistički osetljivo, puštajući da ga nose reči i asocijacije. Jedna od rečenica koju pronalazimo u priči o Njujorku, zbog toga bi se mogla pročitati i kao dokaz tvrdnje da je «Pogled prolaznika» putopisna autobiografija – avantura u kojoj pisac odlazi što dalje od sebe i svog zavičaja, da bi tamo negde u Meksiku ili na Islandu pronašao ono od čega se tek na prvi pogled «ozbiljno» udaljio. «I dokle god se kratko pamćenje proteže, kad god pogledamo Petu aveniju na njenom kraju biće Hercegovina.» Još preciznija slika takvog čitanja knjige, mogao bi biti kraj «egipatskog putopisa» koji je odlutao mnogo dalje: «Celo veče šetam po snegu lagano obučen, kao na Crvenom moru, u šaci topli kamen u obliku potkovice. A kao prekor, upola setan i upola podsemšljiv, vraćaju se mudračeve reči: Čovek putuje svetom u potarzi za onim što mu treba i vraća se kući da to nađe».
Krenuvši za Njujork na čijem kraju će poteći Neretva, Boro Drašković razmišlja upravo o ovim mudračevim rečima. «Pitanje bi se moglo postaviti sasvim drugačije, nastavlja slučajni sagovornik: Ako je izvesno da nema bežanja, kao ni povratka domu, kako nam onda ne dosadi da to neprestano pokušavamo? Tražimo po svetu ono što nežemo naći ni kada se vratimo nazad, kući.»
Boro Drašković sasvim vivaldijevski organizuje knjigu deleći je na četiri poglavlja, četiri godišnja doba. Ovakva struktura «Pogleda prolaznika» vrlo je inteligentno koncipirana, jer doprinosi tome da osetimo atmosferu kojom dišu putopisi. Iz proleća u leto, iz jeseni u zimu, Boro Drašković putuje po svetu i svojoj biografiji. On ne krije razloge svojih putovanja, te pažljivo dozirano ubacuje u zabeleške sa putovanja i razloge koji ga vode u svet, katkad nam prepričavajući i neku zgodu sa snimanja – snimanja filmova koja su najčešći razlog njegovih odlazaka, traganja... Svih trideset (i nešto) putopisa na okupu drži nekoliko stalnih atributa. Pre svega, tu su narandže, koje putopisac ljušti u svakoj zemlji, i pokušaj da se na svakom mestu u svetu pomešaju noć i dan, da se ostane što duže budan. A kad se već mora i odspavati, većina putopisa će u sebi kriti mirise jutra koji nas vode u šarena putovanja. Najpre po gradu u kome se Drašković nalazi, onda po gradovima kojih se seća jer ga aktuelni toponim na njih podseća, pa po literaturi koju je (više nego vredno i predano) tokom života čitao, i po čitavoj istroiji (umetnosti) uopšte.
Putopisi znaju da uspavaju kada se upuste u dugačke deskripcije, koje su, može biti opasne za putopis isto onoliko koliko su anegdote opasne za priču, iako su i opisi i anegdote pogonsko gorivo ovih književnih vrsta. U «Pogledu prolaznika» nema takvih opisa. Boro Drašković nije od onih koji dugo posmatraju jednu fotografiju i gledaju da uoče svaki detalj. Izgleda da on čitav svet gleda okom filmskog reditelja koje se sklapa i otvara na principu smene filmskog kadra. Putopisi, pogurani igrom asocijacija, zapravo više liče na brzo smenjvanje slajdova, šareni slajdšou u čiju konstrukciju nije uvršten nijedan mlak prizor. Drašković kao da se drži Sartrovog saveta da pisac u opisivanju ne sme ići u detalje, jer nema zaleđenog kadra pri susretu sa nekom pojavom. Treba opisati samo ono što oko usput opazi, ne više, jer je sve drugo daleko od prave realnosti.
A oštro oko putopisca vidi mnogo toga! Draškovićevi putopisu su prava lavina doživljaja, kratkih skica sa ulice ovog ili onog grada, kratkih digresija iz istorije, geografije, plus obavezni lični doživljaji, sećanja, upravo ta Hercegovina na kraju Pete avenije, koju pisac vidi gde god da krene. Kratke rečenice, smenjivanje prizora u prolazu, zavodljivi opisi sa ukusom narandže. Tu je još jedna vrlo bitna stvar. Bez bilo kakvog preterivanja, putopisac je u ovom slučaju vrlo mudar čovek. Poput svih nepretencioznih i vaspitanih mislilaca, Boro Drašković češće citira druge, nego što dozvoli sebi da iznese sud o gradu u kome se nalazi. Ali, kada to učini, čitalac beleži stranu na kojoj se našao. «Ko ovde nije živeo bar izvesno vreme, na gubitku je, ko tu ostaje sve će da izgubi», beleži u Njujorku.«Pogled prolaznika» počinje u Egiptu, pa šara svetom. Pravi biser ove knjige su lirski obojeni «transkripti» TV emisija Bore Draškovića koje su ušle u istoriju televizije: intervju sa prvim čovekom Islanda i «Nedelja popodne na Grenlandu», kojih se ovom prilikom možemo setiti, uz osobne dodatke putopisca koje nismo imali priliku ranije da čujemo. Meksiko, London, Beč, Rusija... I na kraju «Najkraći putopis» - biser cele knjige. Leteći iznad Mesopotamije, Drašković se seća Gilgameša i onog sna o smrti, onog pada na zemlju i sudbine koju ni Gilgameš ne može zaustaviti. Delove slavnog epa, Boro Drašković, sasvim genijalno, opet bez preterivanja, dovodi u vezu sa transkriptima razgovora iz kabine tragične posade «Čelendžera», iz prenosa uživo u eksploziju. Neverovatno je kako Drašković spaja san iz «Epa o Gilgamešu» i dijaloge iz kokpita koje je objavio Le Monde - poslednji razgovor tri kosmonauta koji traje koliko i putovanje – 73 sekunde, od poletanja izazivača orla do smrtnog plamena.

«Komadant svemirskog broda Frensis Skobi, kopilot Majkl Smit i brodski inženjer Džudit Reznik svojim glasovima i svojim zapaljenim telima, ispisuju najkraći putopis.
Poletanje, Reznikova: Super!
1. sekunda, Smit: Krenuo je...
(...)
70. sekunda, Skobi: Dobro je, gas do kraja!
73. sekunda, Smit: Oh, oh!
Mjedena kandža se otvorila, vasionska posada pretvroena u božansku buktinju, pada, pada...»

Boro Drašković citira Gilgameša i ubacuje u njega transkript tragedije našeg doba, da bi ovako završio svoju knjigu: «Predsmrtni uzdah iz 73. sekunde neočekivana je posledica protekle minute putovanja prema beskonačnosti, ali: Sudbina se ne može zaustaviti! Niti predvideti. Ovaj potresni zvučni opis poslednjeg izleta izazivača brzine, na veličanstven način obnavlja uverenje o značaju ljudskog vremena: ne samo svaki dan, živi svaku sekundu kao da je poslednja.»
Dok sedim kraj Draškovića u autobusu na liniji Urvidek-Beograd, prekidam noć paleći telefon u čiju sam memoriju upisao odlomak iz «Čelendžera». Pomišljam da otvorim kutiju u kojoj su rašnirane cipele, iz nje izvadim knjigu i zamolim pisca da je potpiše. No, ne bih da tako prekinem nestvarnost ovog susreta. Na neki način, sticaj čudnih literarnih okolnosti učinio je da postanem deo «knjige», deo nekog drugog putopisa. Zaista, i piscu i čitaocu se priče na kraju nekako stvarno dogode. U jednom trenutku, autobus staje, motor se pokvario. Mislim: možda nam se dogodi i «Život je lep». Izlazim iz autobusa, ne znam kuda, peške. Sećam se da sam čuo anegdotu. Boro Drašković je davno, sa prijateljem, bio kod slavnog slikara Milana Konjovića u Somboru. Veliki Konjović ih je na kraju posete upitao: «Šta ja mogu da učinim za vas?» Čini mi se da je baš Drašković skromno rekao: «Odvedite nas do centra grada». «Pa, ja sam centar!» odgovorio je sigurno Konjović. Samo zato nisam hteo da upitam svog saputnika Boru Draškovića kuda da krenem i gde da pronađem centar. Znao sam gde je, a on to, verujem, nikada ne bi izgovorio.

Mića Vujičić