Poezija u vremenu

01.01.00

Blic
28.02.2001.
Gojko Božovic: Poezija nam pokazuje i kako dnevni razlozi ne smeju postati naš jedini vidik. Možda nigde nismo tako bliski sa pravim pitanjima ljudskog udesa i ljudskog spasa kao što smo to u velikim casovima poezije
?Veseli pakao? srpski
Gojko Božovic je je nedavno, u izdanju Oktoiha, objavio knjigu ?Poezija u vremenu?, koja obuhvata srpsko poetsko stvaralaštvo druge polovine XX veka.
Govoreci o tome cemu uopšte služi poezija danas Božovic navodi da nam je ona potrebna, izmedu ostalog, da bismo bili istinski zapitani.
?Ona nas suocava sa dubinama (jezickog) pamcenja, sa dilemama savremenosti, sa skrivenim zonama egzistencije. Poezija, svakako, ne služi da bismo uz njenu pomoc rešavali odredene prakticne probleme. Ali ako život svedemo samo na prakticnost, na utilitarnost i upotrebljivost, onda je to prazan život lišen mašte i zadovoljstva. Poeziju, medutim, ne treba odvajati od života, kako se to cesto cini nezasluženim prigovorima. Ona nam pokazuje pojavnost i senovitost svakodnevnice, ali i kako dnevni razlozi ne smeju postati naš jedini vidik. Možda nigde nismo tako bliski sa pravim pitanjima ljudskog udesa i ljudskog spasa kao što smo to u velikim casovima poezije. Ona ce nas oplemeniti i omudriti, pa cemo tako lakše i bolje rešavati svaki konkretan problem.?
Kako komentarišete cinjenicu zašto danas malo ljudi cita poeziju, a gotovo je svi pišu?
- Moderna poezija se obraca pojedincu. Ali u modernim vremenima prakticno isti status zadobija i poezija koja je nekada govorila kolektivu. I ona se danas obraca pojedincu, jer samo retki, obicno samo retki medu mnogima koji pišu, osluškuju reci poezije. Nezavisno od toga da li se obraca gradaninu ili plemenu, poezija je uvek bila manjinski stav. Ona je elitni žanr u njoj se govori na ekskluzivan nacin, što vec po definiciji smanjuje njenu ciljnu grupu. U ovom pogledu nije se mnogo menjala istorija poezije. S druge strane, da je devedesetih bilo više dokolice, bilo bi i više citalaca poezije. Tacno je da danas mnogi pišu reci rasporedene u stihove, ali je, uprkos tome, poezije ostala retkost. Niti su svi koji pišu pesnici, niti svi koji se pesnici zasnivaju ono što ostaje. Pokušao sam da to pokažem u knjizi ?Poezija u vremenu?.
Pišuci o Vojislavu Despotovicu, rekli ste da je on ?pesnik veselog pakla srpske poezije?. Može li pakao, ma i kod nas, biti veseo?
- Ako je društveno postojanje izjednaceno sa paklom, to može biti apsurdno, nekada i tragikomicno, ali nikada ne može biti veselo. Dugo smo živeli u takvim okolnostima, pa se zbog toga nadam da to svoje iskustvo nikada necemo potceniti. Veselost pakla o kome govore stihovi Vojislava Despotova, jednog od najlucidnijih naših pesnika u nekoliko poslednjih decenija, izraz je posebne pesnikove epohalne samosvesti. Despotov je umeo da prepozna suštinski udes sopstvene civilizacije, on je znao da u njenim postapokaliptickim casovima nije lako cak ni ako je naša svakodnevica lišena prisustva istorije. Zato se u njegovim stihovima spajaju smeh i užas, humor i ocaj, ponor u kome boravimo i vrhunci o kojima jedino možemo misliti.
U završnom eseju govorite o motivu varvara u, gotovo svoj, evropskoj poeziji 20. veka. Dakle, ima li izbora izmedu potrošenosti i rušenja?
- Ako su neki motivi veoma prisutni u poeziji, onda za to moraju postati ozbiljni razlozi. Mada se javlja kod potpuno razlicitih pesnika, u rasponu od Malarmea do Herberta, od Bloka do Lalica, od Georgea do Makejga, od Kavafija do Hristica, motiv varvara uvek je povezan sa dijalogom o rešenju. Medutim, to nije samo pitanje da li su varvari rešenje, nego i pitanje da li uopšte postoji rešenje. Dva najslavnija odgovora na ovu temu ponudili su stihovi Konstantina Kavafija i Jovana Hristica. Kod Kavafija se kaže da su varvari ?ipak bili neko rešenje?, dok se kod Hristica govori kako su varvari samo varvari ?i nisu nikakvo rešenje?. Na prvi pogled njihovi stihovi stoje u polemickom odnosu. Ali kada oslušnemo njihove stihove, onda cujemo kako nema rešenja jer postoji rešenje sa kojim se nije lako saživeti. Ako varvari nisu rešenje - živecemo u zauvek iscrpljenom svetu koji je zaokružio svoje mogucnosti, ako varvari jesu rešenje, živecemo medu ruševinama.
Može li se govoriti o dominantnoj temi savremene srpske poezije? Kakav je recimo status rodoljublja kao teme?
- Ako smo se za pluralizam u društvenoj zajednici izborili tek sada, on je u savremenoj književnosti odavno prisutan. Mislim da je to prava rec za opis tematskog i poetickog stanja savremene srpske poeziji - dogodilo isto što i u citavom društvu. Rodoljublje je postala jedna od najkontaminiranijih reci u našem jeziku. Valja pomenuti jedan paradoks: pre sto pedeset godina Sterija je napisao komediju o rodoljupcima. U naše vreme rodoljupci nisu bili samo književni junaci ili politicki likovi, nego i neki medu piscima književnosti.
Kakav je vaš stav o sadašnjem društvenom trenutku, sa poezijom ili bez nje?
- Poslednju deceniju 20. veka mi smo više preživljavali nego što smo živeli. Smešteni van epohalnih dogadaja, pod vlašcu ideoloških fanatika i proracunatih zlotvora, cesto nesvesni dubine propasti, bili smo potrošaci intenzivne istorije, svedoci uništavanja tolikih života i drugih vrednosti. Proživeli smo desetogodišnju agoniju.
U našoj državi sve je postalo traumatican problem: od smisla državnih poslova do fudbala. Živeci u takvim okolnostima, mi smo gotovo zaboravili da u istoriji može da se dogodi i neki dogadaj sa smislom: Iako se jedan takav dogadaj odigrao 5. oktobra, to nece biti dovoljno ako se ne posvetimo izgradnji institucije, izgradnji profesionalne samosvesti, ako se politika ne svede na vrlo uzak servis javnih poslova, ako se ne postave kulturni standardi, i ako se ne suocimo sa modernizacijom, tranzicijom i istinom. Ništa od toga nije lako, ali je sve to nužno i neophodno.
Koje nam je poetsko mesto pripada u svetu?
- Izuzmemo li slucaj Vaska Pope, naša poezija nije ni na vidiku evropske citalacke javnosti. Ona niti se dovoljno prevodi, niti se o njoj dovoljno piše. Za nas bi bilo dobro kada bi nas drugi više poznavali po poeziji.
Tatjana Njezic

01.01.00

Nin
09.08.2001.
Pesnici i poetički modeli
Gojko Božović:"Poezija u vremenu" (O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka)
BOGDAN A. POPOVIĆ
Jedan od najagilnijih mladih aktera ovdašnje književne scene, Gojko Božović (1972) svoj dar i privrženost književnosti potvrđuje višestruko: kao pesnik i kritičar, kao izdavač i neumorni promoter novih knjiga. NJegova prva (i veoma obimna) kritičko-esejistička zbirka sadrži tekstove o opusima, ili o delima trideset trojice savremenih srpskih pesnika. Nanizani eseji i kritike nastajali su, kako Beleška o knjizi obaveštava, tokom devedesetih, ali stvaralačke orijentacije predstavnika više pesničkih naraštaja o kojima je reč markiraju celu drugu polovinu dvadesetog veka. Onako, razume se, kako je Božović sagledava i prosuđuje. Knjigu uobručuju načelni tekstovi: s početka, ?Zašto čitamo?? - na kraju, ?Da li su varvari rešenje??
Promene u srpskoj poeziji - pretežno u modernoj i neosimbolističkoj, postmodernoj i transsimbolističkoj - Božović u uvodnom tekstu diferencira po decenijama u kojima su ih istaknuti predstavnici pesničkih naraštaja inicirali. Najviše, pri tom, drži do promena koje se ispoljavaju unutar pesnikovog odnosa spram sopstvenog vremena. NJegovo je stanovište da ?razumevanje vremena u kome nastaje, odgovara poetičkoj periodizaciji srpske poezije u drugoj polovini 20. veka?... Božović, dabome, ne misli da su redukovana prijemčivost, pa i hermetičnost moderne poezije drugo ime za odsustvo kvaliteta. Naprotiv, budući u prirodi pesničkog govora, ova su svojstva pravi podsticaj za tumačenje. A jedino svrhovito tumačenje je ono koncentrisano na ?nijanse? po kojima se poetske tvorevine suštinski razlikuju. Na one, podjednako, koje nas, otkrivajući ?način pisanja teksta i razloge zbog kojih je taj način izabran?, približavaju smislu teksta.
Svrha tumačenja je, da odmah kažemo, u većini Božovićevih tekstova ostvarena, a favorizovani analitički metod je retko primenjen. Istini za volju, konsekventnost u praktikovanju kritičkog metoda (pogotovu disciplinarnog, koji je ovde nagovešten) ne mora obavezno biti plodotvorna, u kraćim novinskim kritikama (kakvih u ovoj knjizi ima) nije ni smislena. Hoće se reći: nesaglasnost kritičko-esejističke Božovićeve prakse sa delom njegovih načelnih stavova spremni smo da zanemarimo naprosto zato što je, u osnovi veoma relevantna, složena, pa i neuobičajeno aktuelna zamisao knjige zadovoljavajuće realizovana. Poetički odnos srpskog pesništva druge polovine prošlog veka prema sopstvenom dobu, kako ga Božović u esejima i kritikama promišlja, veoma je kompleksan fenomen. Jer, kada je okrenuta temama kulturne tradicije i istorije, ?poezija ih sažima u iskustvo referentno čitaocu našeg vremena?, a kada smera neposrednu savremenost, ?čuva vezu sa kulturno-istorijskim referencama?.
Podrazumevamo li raznovrsnost u pesničkom ostvarivanju navedenih relacija, slobodno možemo reći da su posredi dva poetička modela prema kojima kritičar prorađuje opuse i dela izrazito različitih pesnika. Takvih kakvi su, recimo, Popa i Raičković, Lalić i Simović, Radović i Bećković, Branislav i Milutin Petrović, Tadić i Tešić. I ceo niz drugih predstavnika srednje i mlađe generacije. Prorađuje i tumači, ali ih ne podređuje rečenim modelima. Na delu je kompetentan tumač moderne poezije koji svoj naum ostvaruje savršeno svestan koncepcijskih odlika koje ove pesnike čine neuklopljivim u tvrde šeme. Tumač koji, uspešno se koristeći iskustvima nekolikih, uglavnom novijih kritičkih škola, pravim povodima i na ključnim temama aktivira primerna teorijska i druga znanja. I ne odustaje od uverenja da kritika, uz ostalo, treba da bude i ?novo književno iskustvo po sebi?.
U celini gledano, Poezija u vremenu je veoma dobro zamišljen i izveden projekat, kritičko-esejistički sektor savremene srpske književnosti nesumnjivo je njime dobio na vrednosti. Ne bi, međutim, valjalo prevideti da množina raznovrsnih, i po vrednosti neujednačenih, tekstova istina funkcioniše u celini ali, isto tako, izlaže na uvid postojeće nedostatke kritičarevog postupka. U prilici smo da naznačimo tek neke: povremenu skokovitost u razvijanju esejističkog koncepta, formulacije čiji se smisao u više tekstova (i u različitim kontekstima) ponavlja, prepuštanje frazeologiji koja jednostavna opažanja ?pokriva? komplikovanom terminologijom.