01.01.00
Rec
Decembar 1998
#49
Zanr u krilu jezika
PRVA PROZNA KNJIGA mladog pisca Predraga Brajovica (do sada je objavio jednu knjigu pesama -- Demo(ste)nologije, kod Matice Srpske, 1994. godine) jedno je od onih ostvarenja koja zanrovski nisu sasvim jasno odredjena, pa -- cesto i bez dovoljno opravdanja, te i na sopstvenu stetu -- paznju kriticara skrecu prvo na tu stranu. Pitanje zanra vazno je zato sto, stavljajuci ispod naslova svog dela odrednicu "roman", "novela", "zbirka prica" ili bilo koju drugu, pisac u formalnom smislu najavljuje sta zeli da napravi, i na taj nacin citaocu i kriticaru pruza jednu vaznu uporisnu tacku za razumevanje i ocenjivanje napisanog. majuci u idu opste osobenosti zanra u koji novonapisano delo objavljuje da spada, citalac neizbezno procenjuje stepen ostvarenosti nove knjige na fonu koji cine karakteristike i zahtevi zanra. Napredujuci prema kraju teksta, citalac moze zakljuciti, recimo, da delo koje ima pred sobom ispunjava sve zahteve zanra, ili da neke od njih preoblikuje po svojoj meri, ili da pokusava da stvori neku sasvim novu strukturu unutar datog zanra, ili da prosto promasuje -- i tako dalje. Svaki od tih zakljucaka I mace svoju vaznost uocenjivanju vrednosti i znacaja dela, ali se ta vaznost ne moze unapred odrediti; ispunjavanje svih zahteva zanra uopste ne mora znaciti da pred sobom imamo vredno i znacajno knjizevno delo (primer: trivijalna literatura bilo kog usmerenja), a izneveravanje svih ili skoro svih ocekivanih karakteristika ne mora znaciti da je delo promaseno -- u najboljem slucaju, moze se raditi o remek-delu koje pomera istoriju knjizevnosti za korak napred.
U podnaslovu Brajoviceve knjige stoji termin povest. Taj termin imao je tacno odredjen sadrzaj u srednjovekovnoj knizevnosti: tada je oznacavao prozom ispripovedan neki istorijski dogadjaj ili legendu, na ziv i mastovit nacin, u duzem ili kracem obimu -- dakle, cinio je zanr. Danas, medjutim, povescu se bez vece pogreske moze nazvati svako pripovedanje, jer je taj termin izgubio specificno znacenje koje bi odredjivalo zanr. U tom smislu, umesto "povest", u podnaslovu ove knjige moglo bi sasvim lepo da stoji i "Neobicna prica o Johanu T. Gursicu, tumacu srpskoga jezika" -- citaocevo formalno ocekivanje ne bi bilo ni vise ni manje usmereno.
Po obimu, knjiga Pod senkom krila mogla bi biti kratki roman ili novela. zanr novele ima relativno strogo definisan oblik (sazeto zbivanje, jedna krizna situacija, koncentracija pripovedanja, odsustvo podrobnog opisivanja miljea, i tako dalje), i opravdano je zakljuciti da Pod senkom krila ne pripada tom zanru. Kompozicija ove knjige i njome uslovljena pripovedna struktura navode na zakljucak da je verovatno ispravno nazvati ovo delo kratkim romanom, jer taj termin moze obuhvatiti mnogo raznolikije oblike, I sâm je mnogo neodredjeniji nego "novela". Pod senkom krila sastoji se od sest odeljaka i epiloga. U svakom od odeljaka pripoveda se po jedan dogadjaj ili situacija iz zivota Johana Gursica, zitelja osamnaestovekovnog Beograda. Ti dogadjaji medjusobno nisu direktno povezani, ne tvore celovitu narativnu liniju, vec svojim redjanjem i umnozavanjem dodaju delove slagalice koja nam, kad je do kraja slozimo, daje na uvid jedan period zivota glavnog junaka, koji se okoncava njegovim emocionalnim lomom i odlaskom iz grada.
Ocigledno odsustvo narativnog jedinstva radnje, kao i sveobuhvatnosti u zahvatanju ispripovedane realnosti, mogli bi se navesti kao zamerke ovoj knjizi, ne zato sto bi bilo nuzno da svaka proza ima tu vrstu celovitosti i zaokruzenosti (dakle, nije u pitanju apsolutni kvalitet), vec zato sto bi, po svoj prilici, upravo ova knjiga mnogo dobila da, pored ostalog, ima jos i taj oblik epske utemeljenosti.
Medjutim, mnogo vazniji od narativne linije i totalnosti zahvata docaranog "sveta" u ovoj knjizi jeste -- jezik. To je istinski glavni junak Brajoviceve knjige, i to je ono sto zanrovsko pitanje cini -- za ovu knjigu -- pogresnim, ili barem manje vaznim pitanjem. Pod senkom krila je delo pisano sporim, dugackim, razudjenim recenicama. Kvalifikativi -- pridevi i prilozi -- vladaju: stvari, ljudi I radnje imaju osobine koje vredi izreci, nabrojati, objasniti. Svojim dugackim recenicama Brajovic odlicno vlada, ne gubi nit i do kraja ostvaruje smisao za kojim je posao; taj smisao samo delimicno moze biti iskazan substantivima -- menicama, glagolima; on se dostize obilazenjem oko odabrane tacke, opisivanjem kruga, suzavanjem i preciziranjem znacenja. Kao rezultat, stvara se do opipljivosti gusta atmosfera u koju citalac ove knjige bude uronjen, koju oseti oko sebe. To je neosporno epski kvalitet pripovedanja, dostignut, recimo tako, na lirski nacin. Nimalo nije olaksalo posao piscu, niti slucajno umanjuje rezultat, to sto je atmosfera koju pisac tekstom stvara u realnosti vremenski veoma udaljena. Da bi docaravao osamnaesti vek u Beogradu, Brajovicu je bilo potrebno i nimalo zanemarljivo poznavanje istorijskih cinjenica, jezicke prakse, kulture i obicaja datog perioda -- ukratko, bilo je potrebno asimilovati znatnu kolicinu gradje i upotrebiti je s dobrim rezultatom; sve to Brajovic cini. Piscev talenat pokazuje se narocito u stvaranju mnogobrojnih slika, cesto ukljucenih u velika, razradjena poredjenja; ta poredjenja neretko su veoma udaljena, i na trenutak zaustavljaju citanje, hvatajuci mastu citaoca na prepad, i zahtevajuci da se na njima zadrzi, u punoj meri ih prikaze svom unutrasnjem oku i shvati njihovo znacenje, kao i odblesak znacenja koji bacaju na okolni tekst. Tako, u jednoj sceni, Gursic iz donjeg rakursa vidi lice jednog od likova: "Iz tog polozaja, tumac je ugledao dve krupne nozdrve, prepune sitnih crnih dlacica, sto ga najednom podseti na orlova rasirena krila /.../". Na drugom mestu, "rubovi kaftana rasirise /se/ kao pticji rep", dalje opet u govoru Gursic ponavlja rec "ja" -- "i redjala su se, sve u krug, poput lopatica vodenicnog tocka, ta "ja" /.../", a grupa ljudi koja prati upravitelja grada na njegov povik rasipa se poput "zrna grozda", i tako dalje, i tako dalje. Stavljajuci jednu pored druge dve udaljene slike, Brajovic smelo i uspesno semanticki produbljuje i prosiruje tekst; ta prosirenja su uvek osobena i tesko bi ih bilo sve zajedno istoznacno okarakterisati -- u svakom pojedinom slucaju ona dodaju znacenja cija je gama podesena tako da upotpuni dato osvetljenje mesta u tekstu gde se nalazi -- ta prosirenja, dakle, nisu plod koncepta, unapred smisljene sheme koju treba samo u odredjenim intervalima primenjivati, vec su krojena po meri, i svako je od pisca zahtevalo svoj udeo kreativnog napora, te je utoliko vrednije.
Veoma vesto izgradjen, umetnicki visoko delatan jezik, kao i mnogobrojne upecatljive, lepe i znacenjski bogate slike glavni su aduti ove knjige. Njima je stvorena uverljiva i prozimajuca atmosfera, a iz celine pomalja se oslikan lik glavnog junaka, koji je okosnica pripovedanja. Jedino sto moze nedostajati jeste -- dovoljno velika, dovoljno vazna prica, sled dogadjaja, upecatljiva fabula na kojoj bi Brajovicevo gusto tkanje pocivalo, i to je jedino po cemu Pod senkom krila ne dostize nivo izuzetnog ostvarenja. Medjutim, nesumnjivi su mnogi pozitivni kvaliteti ovog kratkog romana. U njegovom citanju se uziva, i on daje mnoga obecanja. Ako ih Predrag Brajovic u narednim knjigama bude ispunio, mozemo se nadati visoko vrednim ostvarenjima. Imamo sta cekati.
Ivan Radosavljevic
