Pod jezikom, nad govorom

08.03.11 Koraci

Potrebno je hrabrosti da se danas – kada se maternji jezik sve manje doživljava kao svoj, kada tuđe reči uzimaju primat u svakodnevnom govoru a književna norma postaje sve proizvoljnija – progovori o maternjoj melodiji, o govoru jednog kraja, o arhetipskom zapisu koji nosimo usebi. Ništa manje odvažni bili su i prodori koje su svojevremeno u srpskoj književnosti učinili poezijom Momčilo Nastasijević i prozom Slobodan Džunić.
U svojoj prvoj knjizi, Pod jezikom, nad govorom, Biljana Mičić istraživala je osobenu poetiku ovih književnika, posebno se interesujući za njihove specifične odnose prema jeziku, semantici i zvuku. Ogledi objavljeni u knjizi nastali su u vremenskom rasponu od bezmalo deset godina i ukazuju se kao rezultat temeljne i studiozne posvećenosti. Raspoređeni prema tematskim kriterijumima, tekstovi su grupisani u dve celine, od kojih prva, obimnija, sadrži osam ogleda o Momčilu Nastasijeviću, dok druga celina donosi dva ogleda o Slobodanu Džuniću. Spona koja ove dve celine ipak čini strukturalno zaokruženim, kompaktnim delom, jeste nastojanje autorke da u, po svemu različitim književnim ostvarenjima, pronađe poetičke konstante, izvore neobičnih leksičkih i semantičkih slojeva i otkrije zvučanje koje je značenje.
Naslov prvog od ogleda o Momčilu Nastasijeviću, Tragom maternje melodije, mogao bi se uzeti i kao lajtmotiv cele knjige, s obzirom na to da je, ovim tragom vođena, autorka iznova osvetljavala sporna mesta u dosadašnjim interpretacijama i donela nove uglove gledanja i drugačija iščitavanja. Konkretno, u ovom ogledu ispitivala je koliko su eksplicitna poetička načela iz Nastasijevićevih eseja imala utemeljenja u njegovom pesničkom i pripovedačkom radu. Iako sa podnaslovom Tuga u kamenu, autorka u svojim istraživanjima zalazi mnogo dublje, te daje uporednu analizu nekoliko pesama čiji se motivi i, moglo bi se reći, pesnički tropi nalaze u ključnim Nastasijevićevim esejima: Nekoliko refleksija iz umetnosti, Beleške za apsolutnu poeziju, Za maternju melodiju. Već na samom početku označene su reči i sintagme sa najvećom distribucijom u njegovom pevanju, kakve su: „kamen, mater, rodna kob, bol“...
Reči, ali i motive, pa i čitave pesničke slike, autorka je i u svim narednim ogledima ispitivala višeslojno tragajući za njima u ranijim, odbačenim verzijama pojedinih pesama i nalazeći ih u zametku ili identičnom obliku. Evolutivna težišta i dominantne postupke Biljana Mičić nije registrovala samo u više verzija istoimenih pesama. Oni su se pokazali i u paralelnim analizama pesama iz Pet/Sedam lirskih krugova, priča iz zbirke Iz tamnog vilajeta (Lagarije po noći), dokazujući tako kontinuitet i doslednost Nastasijevićevog umetničkog opredeljenja.
Značajno je izdvojiti ogled Dve MOLITVE Momčila Nastasijevića, koji iznova aktuelizuje pitanje pesnikove religioznosti, povodom kojeg je kritika zauzimala oprečne stavove. Reč je o pesmama istog naslova – jedna je sa početka ciklusa Bdenje, druga je uvodna pesma u Odjecima.
Uz pozivanje na kritičare kakvi su Novica Petković, Vladeta Jerotić, Đorđe Trifunović... autorka zaključuje da navedene pesme zauzimaju posebno mesto u Nastasijevićevom stvaralaštvu iz više razloga. Prva Molitva jeste izraz pesnikove težnje da se, postajući pravi čovek, pri bliži Gospodu i, kao takva, govori o njegovoj religiozno sti. Druga, takođe, govori o veri, ali o veri u umetnost i njenu čudesnu moć spasenja. Dovodeći u vezu dve Molitve autorka je tačno prepoznala i pesnikove dve „stojne tač ke“ (izraz N. Petkovića) – kroz stvaranje spoznati sebe i tako postati bliži višem.
Valjalo bi naglasiti da se autorki može pripisati izuzetno poznavanje problematike kojom se bavila, kao i vladanje raznorodnim književnim formama, razdobljima i terminima. To se posebno ogleda u pomenutom eseju, gde je za proučavanje bilo neophodno znanje iz oblasti srpske srednjovekovne književnosti, zatim, u esejima Senovito i onostrano kod Nastasijevića, Vizija zagrobnog sveta i života i Pesnička slika vode u Nastasijevićevom delu – koji su prepuni upućivanja na mitsko i pagansko, na narodne običaje i verovanja, ali i na njihovo korespondiranje sa srpskom književnošću dvadesetoga veka. Oslanjajući se na proučavanja Veselina Čajkanovića i Slobodana Zečevića, koja se pre svega odnose na kult mrtvih u Srba i vodu kao htonski prostor, pa i na zapažanja o kultu predaka Novice Petkovića i Miloslava Šutića – autorka daje male registre značenja vrbe, vode, seni, dafine, žrtvovanja, uz njihovo transponovanje kroz različite vekove do Nastasijevićevog dela.
U poslednja dva eseja Biljana Mičić donekle menja pristup: sa uporednog stanovišta posmatra, najpre, motiv svete svadbe kod Nastasijevića i Crnjanskog, ukazujući na sve različitosti između pesnika koje su se nužno odrazile i na njihovo oblikovanje ovog motiva. U Nastasijevićevoj pesmi Vest preovladava preplitanje paganske i hrišćanske verzije o sjedinjenju neba i zemlje, mada hrišćanskih božanstava nigde eksplicitno nema – njihovo prisustvo samo je leksički naznačeno. Pesma obiluje mističnom erotikom i činom žrtvovanja, kao neminovnosti.
Crnjanskove Blagovesti, pak, nastale su pod snažnim uticajem novozavetne verzije svete svadbe i, dosledno tonu Lirike Itake, pesma svojim naslovom izneverava očekivanja, te njome dominiraju rezignacija, seta i bol. Autorka na kraju zaključuje: „Očišćenje i spasenje duše je, verovatno, ono što je Miloš Crnjanski imao na umu dok je stvarao svoje Blagovesti. Zato pesma i ima ton ispovesti. Nastasijevićeva obrada ovog motiva je univerzalnija. Sadržinski i formalno, pesnik je ukazao na jedan prirodni zakon i jedinu utehu roda ljudskoga – na egzistenciju prirode i besmrtnosti života.“
Esej Branko Miljković i Momčilo Nastasijević nije imao za cilj dovođenje ovih pesnika u neke bliže veze, traženje eventualnih uticaja i sličnosti u poetikama jer, kako sama BiljanaMičić kaže, to bi dovelo do tendencioznog konstruisanja. Posmatrajući pesmu Momčilo Nastasijević iz Miljkovićevih Sedam mrtvih pesnika, autorka je tragala jedino za „potvrdom svesti o kontinuitetu poezije i stvaralačkog odnosa prema domaćoj pesničkoj tradiciji“, koju ova, kao i ostale pesme ovog ciklusa, neosporno nudi.
Interesovanje za leksičko, semantičko i zvukovno bogatstvo autorku nije napuštalo ni u esejima o Slobodanu Džuniću. Pored zavičajne književnosti, ona među izuzetne vrednosti navodi i njihovu primenu kao sredstvo za „oblikovanje i karakterizaciju likova, za predstavljanje mentaliteta i filozofije ljudi pojedinih područja, za dočaravanje lokalnog kolorita i, uopšte, za predstavljanje nekog segmenta ljudskog življenja.“ Upravo to je i bio predmet njenih interesovanja vezanih za zbirku priča Iza sunčeve strane i roman Vetrovi Stare planine.
Priče „na granici između pripovetke i novele“, prema autorki, odlikuje poneka pojedinost koja se vremenom razvija u simbol. Okosnicu svih priča čini panična uznemirenost i nemoć koja se javlja u susretu sa nepoznatim i nedokučivim, s onim iza sunčeve strane. U podtekstu svake nalazi se saga o grehu i žrtvi, sa snažnom folklornom podlogom. Intertekstualnost se ovde ne odnosi isključivo na narodne legende i predanja, kojih je u izobilju, već i u asocijativnim vezama prenetim na psihološko modelovanje likova, kakvo, na primer, imamo – primećuje autorka – između Džunićeve Amerikanke Gene i Stankovićeve Pokojnežene. Pet priča ove zbirke autorka izdvaja kao značenjski najsloženije Džunićevo delo, u kome je uspešno spojeno oslanjanje na tradicionalnu formu pripovedanja, uz uobličavanje pripovedne građe blisko modernim pripovednim tehnikama.
Poslednji ogled u knjizi: Neodgonetljive kvačice, slovca, znakovi posvećen je romanu Vetrovi Stare planine, koje Biljana Mičić naziva „književnim spomenikom govoru staroplaninskog kraja“. Pisac, koji se u romanu javlja u liku Crnotravca, za sebe tvrdi kako je zaljubljen u govor koji je posisao sa majčinim mlekom. I, primećuje autorka, dijalekat se zaista javlja kao obeležje govora junaka, ali i kao odraz mentaliteta i društvene zajednice koja nestaje. Dat je bogat registar frazeologizama, specifičnih hipokorističnih obraćanja, naziva mesta, pa i kletava koje su, ironično, predstavljene kao blagoslovi, a čitav roman odiše opscenom leksikom, takođe lokalno obeleženom. Autorka na kraju dodaje da, zajedno sa govorom koji se gubi, nestaje i patrijarhalna zajednica Džunićevih priča, pa i njen mitski pogled na svet, koji posustaje pred surovom realnošću.
Svojom prvom knjigom Biljana Mičić se, videli smo, predstavila kao pouzdan poznavalac ne samo književnika čijim se delima bavila, već i relevantne literature o njima, kao i opšte literature o pitanjima koja je, u vezi sa njima, nastojala analitički i teorijski da razreši.
Traganje za maternjom melodijom, razmatranje književnih funkcija dijalekatskih govora i uočavanje specifičnih umetničkih preobražaja već poznatih motiva – velike su, ali ne i jedine vrednosti ove knjige.


Aleksandra Ristić